Вечити младожења/V

Извор: Викизворник

◄   IV XXVI VI   ►

Сви се за пут увелико приправљају. Састају се, договарају се.

Господар Софра је човек који кад што предузме, мора продерати, куд пукло да пукло. Ко би га видео пред дућаном како у „јанклу” извирује муштерије, не би рекао да је у њему тако јака душа. Пред дућаном и у дућану изгледа као Грк, Цинцар, као домаћин господарски гостољубив, изван куће одважан, предузетан шпекулант.

Господар Софра имао је толико својих коња, да је могао у сва троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа даће опет Кречар своја три, а за четврта узеће једног кириџију.

За осам дана све је то у реду. „Ауспрух”, и тај је у реду. Приближава се четрнаести дан. Чамча журбено трчи од господара Софре ка Кречару, све уређује, само да се шта не заборави; већ је и сам склопио за се једну хиљаду форинти; све је уредио како ће госпођа Сара кућу водити, каваном управљати. Последњих три дана једнако се пеку у све три куће колачи, разна печења, приправља се вино за пут. Кад настане претпоследњи дан, дали су у цркви за себе у „тишини” службу божју отслужити, и ту је појао господар Софра са Чамчом, па после свршетка исповедили се и причестили.

Кад је господар Софра кући дошао, поруча, па после ручка оде у собу и напише кратак тестаменат, који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу створитељу, земљи тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца на равно деле”. Онда још није било пароброда ни железница, а опасност велика сувим путовати. Дозове госпођу Соку, и сузним очима преда јој запечаћен тестаменат у форми писма.

— Драга Соко, ја идем сутра на велики, дугачак пут; ако умрем, ево ти тестамента, ја сам се за све побринуо.

Господар Софра угушава бóљу, срце му се стеже, усиљава се да му не позна бóље.

Госпођа Сока плаче, а ништа не говори.

— Не бој се ништа, ја ћу се опет вратити, али људи смо, смртни, могу до сутра и код куће умрети, а могу се здрав вратити. Видиш, имамо петоро деце, па ’оћеш да имаш фишкала, тај ће много стати.

Тако после тог жалосног призора госпођа Сока се мало умири, па је он моли да децу не плаши што иде на далеки пут, да им каже да ће се скоро вратити.

Сутрадан ујутро сва четвора кола су већ у авлији код господар-Софре, па ево долазе и Кречар и Чамча.

— Добро јутро, Софро, јесмо л’ готови? Ми смо већ сасвим преправни.

Ту већ кочијаши носе бунде, сандуке, сав пртљаг. И код господара Софре у првим колима пуно је све, сав „провијант”: канда ће преко океана путовати. Сва кола са арњевима.

— Седите, још да доручкујемо, и ми и кочијаши.

За све је приправљено јело и пиће. Седну и једу.

Сва породица се сад око њих врзе; дошла је и госпођа Сара да испрати свога Чамчу.

Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут.

— Јеси л’ сасвим преправан, Софро? Ниси ли што заборавио? — запита Чамча.

— Све је у реду.

— Јеси л’ преправио доламу и ћурдију?

— Јесам и појас, и самуркалпак.

— И чизме са сребрним мамузама?

— Јесам, и сребром окован штап.

— Добро је, и ја сам понео мој трајдрот и шешир, тако исто и Јова, и то све паковано метнули смо у један платнарски сандук. Је л’ код тебе тако?

— Јест.

— Све ће нам то требати, јер Пољаци су гостољубиви људи, па има доста господе, позваће нас на ручак, па ја и Кречар у трајдроту бићемо као трговци, а тебе ћу претставити као шљахтеца, немеша, па кад те виде у паради, видећеш како ћеш бити примљен, а и ми покрај тебе. А ’де је „ауспрух”?

— У први коли, де ћемо ми седети, није добро; мора доћи у велики сандук у друга кола;, у сандук нек’ се метне сено. Је л’ у два бурета?

— Јесте.

— То ће стати у један сандук, јер у први коли не сме ништа бити осим оног што сваки час потребујемо, а остало све у друга кола, јер дугачак је пут, да можемо у први коли комотно и лежати и спавати. Јеси л’ повео стиве луле?

— Јесам три.

— Добро је, без стиве луле није човек господар, особито шљахтец; на то се у Пољској јако гледа.

— А како је са оружјем?

— Једна пушка, два пиштоља и наџак.

— Добро је. Сад је све у реду. Само нека се из први’ кола премести све што онде не треба да буде у други’ коли.

Господар Софра наложи Пери, и за тили час све је у реду.

— Сад једимо, напијмо се, па онда у име божје на пут.

Већ кад је било при крају, господар Софра дигне се и прозбори.

— Ви сте већ сасвим преправни, почекајте мало, одма’ ћу доћи, идем по новце. Онда се удали.

Господар Софра оде у парадну собу, следује му госпођа Сока.

Онда отвори орман, извади новце и нужне папире, метне их у буђелар, а овај опет у џеп напршњака изнутра, па се добро закопча.

— Соко, буди весела, па и ти припази мало, јер Пера је још ветрогоња.

Затим стане на диван, па из свег срца очита молитву пред иконом светог Николаја, пољуби икону, и, као неки терет са срца му отпао, сад је уверен да ће се срећно вратити. „Вјера спасет”. Сад се врати и изјави да је готов. У срећан пут пију последњу чашу. Дозове сву породицу, опрости се и пољуби се. Крећу се.

Господар Софра носи замашан наџак, и добро му стоји, мада је мали, али тако здепаст, широк, руке тако јаке, да би међу њима не једном младићу кости попуцале. Кад држи наџак у руци, то је као са неким поносом, добива сасвим други изглед, да не изгледа више као Грк, познаје се да је био табак.

Сад већ седају. Све ваљани, јаки кочијаши. Кола тако изватирана са бундама, да према тим колима на „ајслибану” салонски купе није ништа.

Још последњи пут господар Софра дигне увис Шамику и пољуби га. Госпођи Соки и Сари очи сузе. Одоше. Гледају дуго за колима, док не ишчезнуше.