Васа Решпект/IX

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

IX
◄   VIII XXVI X   ►


IX

     Сутра опет млади домаћин овако даље приповеда:
     - Тако пролазе дани и месеци чика Игњи прођу и две године, све у друштву Дениколе и подобне братије, Тако прођу и две године.
     Ја могох имати тако седам година. Било је баш преображење као јуче ту се баш у овој кући, овде, родбина састала, и страни гости, баш тако као јуче; па кад почеше наздрављати, клопну неко на врата, кад оно уђе један млад хусар, у потпуној униформи, чаков бео на глави, и поздрави: "Добар дан! На здравље ручак!"
То је био Васа Решпект!
     Сви се гости убезекнуше.
     - Ето вам Васе у госте. Хоћете л' ме примити, нећете л' се стидити вашег рода! Нисам ником зла учинио, рече гост.
     Збуњени га гледају. Домаћинов син, у оно доба тако млад као ја сада, приступи му, ухвати га за руку, и каже му:
     - Седи, Васо, добро дош'о! Ти си наш; ако се отац на те срдио, не срдимо се ми.
     У колико се могу опоменути, био је јако угледан, висок, танак, вицкаст, све светло на њему.
     Он седне, и прво спомене како га отац к себи није пустио, како је најпре отишао код чича Дениколе да овај за њега моли да му отац опрости. Деникола је оцу отишао и јавио, али отац неће нипошто, не прашта. Каже да му је кућу осрамотио и стару његову главу. Деникола му је претио да ће га он сам довести онамо, али отац је казао да неће ни њега пустити. И Деникола кад је њега онамо одвео, чика је већ врата и капију забравио, па вичу да се отвори. Газдарица љутито одговара да се данас више ником не отвара.
     Треба знати да је у оно доба Угарска давала годишње у "царску војску" само 36.000 регрута, више ништа; комплетовање бивало је путем добровољаца, и хватали су на силу бећаре и светске битанге ма откуда; добровољно су ишли протерани и непротерани ђаци, ексцесивне калфе или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци. Регрути су били сами сељаци, паори. Ко је добровољно или самовољно у војнике стао,[1] а иначе од добре је куће, ту би се кућа, породица, држала осрамоћена; такав "самовољац" је блудни син, и као солдат прави изгубљени син, enfant perdu. Таки су обично бесни били, и од њих би зазирали.
     Сад почнемо испитивати га како је постао солдат. Донесу му јела, па једе и прича. Каже како је стао: добио је десет форината "хандгелт",[2] па онда га бацише у "транспортсхаус",[3] одатле опет у региментски "депо",[4] па онда учи се јахати, екзерцирати. Знао је читати и писати, и рачунати и сад тако млад, па је већ каплар постао. Васа Решпект већ је каплар.
     Сад је добио "урлауб” да посети свој завичај и да моли оца за опроштење. Он је својим стањем задовољан, и кад ислужи, може опет што бити од њега. То јест, вели он, ако рата не буде; али ако какав рат букне, онда ће остати, куд пукне да пукне, јер војевао би радо.
     "Урлауб” само три дана траје, па мора натраг, па онда ће опет с региментом у Пешту марширати "у логор”.
     На мене дерана Васа је велик утисак учинио. Нисам очи с њега скинуо. Он то примети, после ручка дигне ме у крило, и каже ми: ”Је л', баћо, и ти ћеш бити хусар? Немој бити "цивил”.
     Већ онда сам га волео, ма да су га сви мрзили. Бадава, мени је већ онда као јунак изгледао. Неки су на њега попреко гледали. Од моје родбине један је главом махао, није му се цела његова та историја допадала.
     Толико са само још опомињем да су неки од родбине оцу ишли да га приволе да му опрости. Отац није на то пристао. Васа је ожалошћен што га отац не прима, но одарен од родбине врати се регименти.
     Чика Игња сузе рони што има неваљала сина. Сам се исповеда пред целим светом да му је син неваљао, да од њега ништа неће бити, да ће на послетку до вешала доћи. Чика Игња поштен је човек, па кад он сам то каже, свет му верује; па већ сваки у напред Васу за неваљалца држи, нити га може ко одбранити. Васа је већ осуђен, прокажен, проклет. Нема никог у вароши који добра о њему мисли, и ако није ником зла учинио; шта више, и ако га добро не познају, и то зато јер је у детињству био не знам овакав онакав, и што га отац проклиње.
     Чика Игња све дешператнији бива, и по две недеље не обрије се. Сваки дан опада. Толико имање, мисли се, а нема добра наследника, нити радости под старост да види вредна сина и веселу унучад. Мисли се на кога ће све то оставити. Има два брата рођена, а браће од стрица и полусестара ваздан. Као год што је сам он особењак, тако су му и браћа;само сваки у другој форми.
     Чика Игњин отац био је имућан човек, и својим синовима је леп иметак оставио. Чика Игња био је најстарији, и као слеме куће. Млађи до њега исплаћен је, и "све школе" је изучио. Најмлађи је, које у новцу, које у "грунту", удовољен.
     Средњи, "високоучени" брат, већ свршивши све школе, дошао је кући, и рад је да ступи у "варошку службу", код магистрата "слободне, привилегирате, короналне вароши сент-андрејске", као трећи "почастан" виценотар или подбележник. Страшна служба! И доиста у Сент-Андреји теже је било то постати, него ли у свету, на страни, нешто више, јер је овде била велика конкуренција.
     Тај средњи брат, Јоса Огњан, најпре још као јурат потрошио је имање своје, које је прилично било, и иште се[5] код магистрата за "почасног" виценотара. Глава што може бити добра, али не доби, буде одбијен.
     Душевним и телесним врлинама обдарен младић то к срцу прими; огорчен, опрости се од својих, и закуне се никад у своју варош више неступити, са Сципиона речма: ingrata patria, non habebis ossa mea[6], оставио је своју Сент-Андреју, и доиста одржао је реч, није се никад више вратио, као год и многи други њени синови.
     Овај брат дође у Будим, без иметка, без познанства. Сродне душе, особито у нужди, нађу се, познају се. Не може ни овде одмах службу да нађе, но на срећу узме собу у једној кући где је седела и свој дућан имала једна најзнаменитија, најлепша "машамода".[7] Ова "машамода" узме га на "кост", поче га потпомагати, и као што је имала додира са већим кућама, буде извор његове среће. Потпомагала га и новцем, могло јој бити.
     Упозна се наш Јоса са једном знаменитом и "зјело"[8] богатом породицом. Чланови те породице у Русији код "гарде" служе.
     Он оде у Русију, у Петроград. Пре него што ће отпутовати, да пријатељици реч, ако се срећно врати, одмах ће је за вечитог друга узети. Јоса се бавио око пет година у Петрограду, и то покрај те породице као "дворски гост". Онда је још Александар I царовао. Јоса је био отворена глава, добар играч, па у додиру том стекао је неку неописану дипломатску углађеност. Красан му се изглед ту отворио, нудили га службом; изгледи по њега изредни. Сваку понуду одбија, није рад своју отаџбину, своју пријатељицу оставити, за то добром "баћушки" који онде ваљане људе примерно одликује, на свему захвали Пун знања и искуства врати се натраг, и буде одмах лепом службом у Будиму одликован.
     Како се вратио и службу добио, одмах је узео своју пријатељицу за жену; премда су му понуђавали "прве богате" партије, он је остао својој пријатељици веран, и живели су чак у дубоку старост, обоје, посредни, да им јединац не умре и породица данке омрчи. Као сад да су ми пред очима кад се на променади шећу. Она маестетична[9] дама, он такођер; чакшире беле у финим виксованим "штифлама", без напршњака, бела кравата, обријано фино лице, ход лаган, господствен, прави дипломатски изглед; па пребачени преко леве руке госпојин шал. Баш сви су за њима гледали.
     Дипломат човек, из Метернихове школе. Његове колеге су га јако решпектовале, живео је на већој нози, што но кажу. Кућа му је у сред града, на кат, мраморни басамаци, мраморни бунар у свакој кујни, красно обиталиште, леп салон, у једној соби слике од првих европских сликара, у другој соби тропско цвеће, па у трећој опет саме тице, канарине, папагаји. У позоришту је његова ложа прва до командујућег ђенерала. Кад о Божићу у цркву дође, његова бунда од куне што је из Русије донео, све очи к себи привлачи. Тако скупоцених имао је три.
     Најмлађи брат Игњин, Стеван, и то је био особењак, али у жалосној форми.
     Прохујао је мале школе, па даље није хтео, али га отац није дао учити, но остаде код куће, покрај Игње.
     Кад је Стева момак био, проводио је своје дане у лудо. Није ништа радио. Био је леп, образи су му били фини, нежни као у какве девојке, и то му је шкодило. Девојке су грамзиле за њим. Изредан играч, понајвише је време у женском друштву проводио; обичаји су му женски, мекушни. Кад се хтеде женити, оно јагма за њим; свака је мислила: благо оној која ће га добити; чика Игња није био леп, нити се за њега грабиле. Стева, кад се жени, наравно да се мора оженити себи равном, то јест кокетом. И доиста, оженио се лепом девојком, добром играчицом, кокетом, све као што је он, и тако немарљивом газдарицом као што је он. Таман пар људи кућу да упропасти! Игранке, балови, светковине, шале, то је био њихов посао, а код куће, све се наопако промеће.
     Сва три брата један с другим нису говорили. Узрок је томе. као обично, деоба.

Објашњења[уреди]

[1] - Стати у војнике, постати војник.

[2] - Хандгелт нем. Handgeld, новац који се даје добровољцима при ступању у војску.

[3] - Транспортсхаус, нем. Transportshaus, касарна за привремено борављење војника у пролазу.

[4] - Депо, франц. Depot, војно слагалиште.

[5] - Искати се, провинц., тражити.

[6] - Лат.: Незахвална отаџбино, нећеш имати кости моје.

[7] - Машамода, франц. marchande de modes, модискиња.

[8] - Зјело, слов., врло.

[9] - Мајестетичан, од лат. majestas, величанствен.