Васа Решпект/X
X
Васина регимента одмаршира у Пешту, у "логор".
После "логора" та регимента не врати се на пређашње место, а то је било далеко, већ добије друго ближе место за штаб, и Васа дође са својим ескадроном у једно село, сасвим близу Будима, на штацију. Сад улучи прилику, па иште "урлауб" на неколико дана у Будим и добије га.
Дође у Будим и представи се свом чика Јоси. Живог изгледа, "феш", млад каплар допадне се стрицу; задржи га као госта, каже му да кад год дође на "урлауб", да остане код њега у квартиру, да се добро влада, а он ће за њега распитивати и, ако заслужи, преко пријатеља "командирендера" препоруку израдити.
Тако је Васа више пута у Будим долазио. Једаред чује да му је отац умро. Сиромах чика Игња доиста из дешперата умре. Васа то јави свом обрштару[1], каже да има после оца наследити. Регимента по реду заузме се за њега, пише магистрату, и пита за наследнике. Магистрат одговори да је Игња Огњан умро без тестамента, а оставио је после себе јединог сина Васу Огњана. Па још у поруци и то дода: "да је оставио сина који је већ у детињству због неваљалства од оца прогнан, да је то целој вароши познато, и да је непоправим".
Када то Васа чује, крв да му се смрзне. Баш судба га гони. Шта је могао он магистрату сметати? Има такових људи које судба од постанка гони, и готово људи их нагнају да буду рђави. Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет. Отуда увукла му се у црте лица нека необична озбиљност, истесана туга и огорчење Никад од како га знам не видех да се насмејао. Шта! Ни да се насмешио!
То се у регименти, а нарочито у његовом ескадрону, прочуло. Како би најмање што фалио[2], одмах би га претпостављени укорио да је окорео тврдоглавица и "непоправим", баш и да није тако било. То је Васу јако болело. Већ у младости навукао је неку црту дешперата; у том дешперату дао се кад и кад и на пиће и на карте.
Од његове регименте доћи ће једно одељење у Будим, на "фајерпикету".[3] У том је одељењу и Васа Решпект. Сад је Васа Решпект у Будиму. Посети каткад стрица. Овај га добро прима, и по некад обдари га. У граду је седео гроф К., "зјело" богат. Имао је тај гроф једну лепу собарицу да јој је пара требало тражити. Била је од јаке куће, али у првом васпитању поклизнуто. Од степена до степена, од куће до куће, из руке у руку, дошла је до садашњег стања. Иначе није јој ништа фалило, само што jе носила титулу:”собарица".
Васа начини познанство с том собарицом. Звала се Матилда, Васа и Матилда, каплар и собарица, кад се шећу, изгледају као два пеливана. Васа мисли да је срећан, добио друга у свом очајању, и доиста, дао би живот за њу. Боље би било да није дошао на "фајерпикету", да није никад Матилду видео!
Матилди се добро води. Васи одаје новаца. Васа не пита откуд тај новац; шта се то кога тиче. Васу је обузела страст картања, која је толикима имање, здравље, част и живот одузела. Отпутује гроф са породицом у купатило. Остане код куће стара грофица његова мати, са пар чељади, и са Матилдом. Грофова породица имала је много злата и драгог камења у великој вредности, и то у последњој соби. Матилда наиђе на кључ који све то отвара, извади драго камење, покида шкрињицу у чем је све то лежало; још на врати истави браве, да се чини канда је ко на силу ушао и покрао. Грофица је нешто глува била, а ноћу је учињено. У ту собу чељад нису одлазила. Сутра дан још је било толико времена, те драга оде Васи, и замоли га да он то чува. Васа прими све то на сахрану[4]. А како не би примио младић од двадесет година такво што на сахрану из руку такве виле Равијојле, такве Сирене!
Матилда још онај дан јави старој грофици да је брава од собе где се драгоцености чувају откинута и обијена. Кад онамо грофица, има шта видети: обијена, скрхана шкриња, а драгоцености нестале. Подиже ларму, дођу од полиције, позатварају чељад, Чељад засведочише alibi[5], то јест да ону ноћ нису ни спавали код куће; пусте их, а сумња паде на Матилду, и затворе је. Паде сумња и на Васу, јер се готово сваки дан онде у кући показивао. Матилда заплашена баци кривицу на Васу, то јест изрече могућност такву. Затворе и Васу. Из Матилдиног изрека, и подударних околности, а можда што се сам Васа није знао или није хтео бранити, осуђен би Васа Решпект на дванаест година робије.
Васа Решпект је осуђен, издржао своју казну, и умро. И то дело остало је као психолошка загонетка код свију који су га познавали. Може бити да је невин. Силна љубав према Матилди начинила га жртвом за спасење Матилде. Васа је био од тог калибра да је то могуће.
Васу мало су још у вароши познавали. Матилдин бурно прохујан досадањи живот налик је да је Матилда тај злочин учинила и на Васу бацила. Тај злочин је у вароши велику узрујаност проузроковао. Публика већином кривицу баца на Матилду. Пред моралним судом ствар та није ни дан данашњи на чисто. Доста то, Васа постаде робијаш. Па робијаш без оца и мајке, без брата и сестре, да га свесрдно оплачу!
А шта ради Аница?
Објашњења
[уреди][1] - Обрштар, нем. Oberst, пуковник.
[2] - Фалити, нем. fehlen, погрешити.
[3] - Фајерпикета, нем. Feuerpiquett, вод војника унапред одређен да прави ланац при пожарима.
[4] - Сахрана, чување.
[5] - alibi, лат., присуство једне личности на другом месту а не иа оном на коме се злочин или преступ десио.