Васа Решпект/VIII
VIII
Васа је побегао у Будим, управо своме газди, и јави му да је рад код њега остати као шегрт. Газда га драговољно прими, премда није допуштењем очиним, но он ће то, мисли се, код оца уредити.
Отац га свуд тражи; оде у Будим, нађе га код газде, зове га кући.
Васа се поплаши, но неће кући, већ побеже и сакри се у касапницу. Отац сад не зна где је. Газда моли оца да га код њега остави, но он се не да ни осолити, већ науми тражити, курентирати, сина. Оде у варошку кућу и ствар пријави, но узалуд. Онај исти дан газдин један момак, "понкнехт",[1] због неке кривње добије дванаест палица. То је момка јако осрамотило, ражали му се, па, не рекавши газди ни речи, оде у Пешту у "вербскоманду" и врбује се за катану.
Још онај дан начује то Васа, и сутра дан оде и он у "вербскоманду" да се врбује за хусара. Био је у шеснаестој години, и мера му је била таман као што треба. Приме га.
Отац, љутит, иде кући, заборавио је у "вербскоманди" тражити га. Мислио је, вратиће се доцније газди, или ће кући доћи. Кад се чика Игња кући вратио, чека три четири недеље, месеце чека, но Васе нема. Бог зна где је већ Васа!
Чика Игња доцније чује да је његов Васа катана, прави хусар. Дошао је један момак кући на "урлауб"[2] од те исте регименте, и све му испричао. Чика Игња падне у велику жалост. Није шала, изгубити добру жену, тетка Сару, сад опет јединца. Јер бадава, како је Васа постао хусар, прави је блудни син, изгубљен син, за чика Игњу, нити хоће више да зна за њ.
Сад се тек чика Игња дао на дешперат.[3] Постао је прави мизантроп.[4] Пре тога трезвен човек, а сад се пропио. Није трпео друге људе већ мизантропе, као што је и он. Газдарица и Аница служе га. Газдарица још већма ватру потпирује, грди Васу, и гледи како би Аницу истисла, јер она једнако за Васом плаче. Но чика Игња не да Анице, она му је сад као рањеница.
Најрадије примао је старог Јову Дениколу, бесног немеша, племића. Ужасног изгледа старац, ужасан пијанац. Седе куждраве косе, очи крваве, седе брчетине спуштене; велика коштуњава људина, канда га сад гледам.
Кад се њих двоје састану, онда да чујеш дивана!
Долазе један другом на вино, па се теше. Деникола теши чика-Игњу: "Видиш, вели, и ја сам био хусар, па још и на робији; па још сам ту, поштен човек".
Деникола је у фурији[5] убио човека, ни сам не знајући из какве накане,[6] и би осуђен на много година робије. Кад чика Игња дође к њему, а он изнесе вина. Чика Игња пије из чаше, а Деникола из зеленог бокала од две оке; тај бокал је још од његовог оца остао, на њему је изрезано: "Stephanus de Nikola nobilis, anno 1804".[7] Када се Деникола разузури, а он натегне бокал, па онда узме стару кустуру и на сокаку пред кућом сече дуд, псује, а деца све беже испред њега.
Кад опет код Игње Решпекта дође Деникола, онда се тек започне важан разговор: како је било некада и како је сада.
- Какав је сад магистрат,[8] а какав је био некада! вели чика Игња. Негда су били сенатори[9] као јунаци, ишли су у седнице у оперваженој долами, са самур-калпаком, па златан појас, тако као што се још наши стари на контрафама нацртани виде; а сада носе фрак, калајисан шешир, ноге као забодене две тачке, прави шнајдери. Па какви су онда судови били строги! Тако, почупале се две женске, и једна оној другој витицу из главе ишчупала, и процес није дуго трајао, ни три дана, па каква праведна, строга осуда! Будући су обадве криве биле, досуђено би да се у записник стави укор изречен обадвема, а витица да буде зашивена за лист протокола, под истим бројем, и тако да се метnе у архиву на сахрану, на вечиту срамоту те две бештије, а не као што сад суде ти шнајдери. Као што смо чули ових дана за онај процес због пите, где су две господске куће због тога десет година процес терале. Једна госпођа дала у симиџиницу питу баклаву, а и друга таку исту; тепсије су једнаке, пите једнаке, па симиџија, враћајући им, промени пите. Ту сад једна госпа "с увредителним речма" пошље другој питу; увреда не само пите, него и ко је правио, и ко ће је јести, те изиђе отуда процес повреде поштења, и после десет година једва се сад сврши, и те пите, као што кажу, с процесом коштале су хиљаду форината.[10]
Тако чика Игња постаде све већма заједљив. Од сад тек на свашта је казао:”решпект". Тако и старој газдарици, која је циљала на удадбу, рекао је: "решпект". У том његовом заједању тако је дотерао, те га се сви бојаху, особито кад је са Дениколом у компанији, па ако су га и прозвали Решпект, сад су тек од њега имали решпекта.
Чика Игња, што старији, све несноснији. Једаред је љут, заједљив, други пут опет подсмешљив. Ако ко више троши него што му је доходак и прави дугове, тог испрескаче и прориче му пропаст, а сам себе уздиже што није ником дужан, и вели да никог није преварио. Кад би му ко опет пребацио да има неваљалог сина, да не види трн у свом оку, одговорио би да је он сина на добро упућивао, да га је доста тукао и да му је очинска савест сасвим умирена, и није крив што му се такав син родио.
Чика Игња могао је свог сина искупити, новаца је имао, знао је и где му је регимента, но није хтео; јер, у оно доба, ко се тако врбовао, и рођени отац држао га је за блудног сина, па кад би га баш искупио, ко би сад код куће с њим владао! Могло би доћи да син оца још туче.
Па чим се у свом дешперату јоште бавио? Мало надгледао економију, па читао је књиге, особито што се тиче Русије и Србије. Није ни чудо, цела породица је шовенистична, то јест свој народ у звезде кује, и све се нада великој будућности, но увек и све редом смрт превари.
Чика Игња читао је књигу о "Наваринској битци",[11] о Црном Ђорђу, о Милошу Обреновићу. Радо би слушао о Чарапићу и Хајдук-Вељку; руског цара Николу обожавао је, и на дан Св. Николе увек би испио чашу и "у здравље свесилњејшег императора Николаја" и у здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви Св. Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен - "даже до морја".
У соби у челу висила је икона патрона Св. Стевана, а пред овим опет висило је велико сребрно кандило, и кад се год на пут спремао, очитао би пред великомучеником молитву, прекрстио би се и икону пољубио. И онда је куражно ма куд ишао.
Код кревета његовог над главом висио је у оквиру рукопис његовог оца, једно писмо, и то из великог поштовања спомена очиног. Даље на зиду висиле су контрафе "Винтер, Фрилинг, Сомер и Хербст"[12] и један велики "кводлибет"[13] на ком се могло видети много чудотворних фигура.
- Ето такав вам је био мој чика Игња Решпект, и сад смо се мало дуже забавили, а ја не могох још свршити. Него ако изволите који дан опет овде гости бити, ако вас даље интересира, верујте занимљиво је познати живот тог особењака Васе Решпекта. И ви, брате из Србије, остан'те овде као гост код нас, да знате код куће испричати шта се овде збива.
- Бе аферим, слушао бих те три ноћи. Хоћу, вала, код вас остати, да чујем хоће л' тај Васо делија постати.
Дакле, сутра ћемо продужити.
Објашњења
[уреди][1] - Понкнехт, нем. Bankknecht, касапски момак.
[2] - Урлауб, нем. Urlaub, одсуство.
[3] - Дешперат, франц. desespoir, очајање.
[4] - Мизантроп, грч., човекомрзац.
[5] - Фурија, лат. furia, бес.
[6] - Накана, побуда.
[7] - Лат.:Стефан од Никола, племић, године 1804.
[8] - Магистрат, лат. Magistratus, општински суд и одбор.
[9] - Сенатор, лат. senator, у смислу: општински одборник у Мађарској.
[10] - Исти предмет, карактеристичан за парничарску ћуд Сент-Андрејаца, разрадио је Игњатовић у већој приповетци Пита хиљаду форината (1886).
[11] - 1827, када је руска, француска и енглеска флота уништила турску.
[12] - Винтер, Фрилинг, Сомер, Хербст, нем. Winter, Frühling, Sommer, Herbst, Зима, пролеће, Лето, Јесен.
[13] - Квод либет, од лат. quod libet, слика састављена без реда из више делова.