Vasa Rešpekt/IX
IX
Sutra opet mladi domaćin ovako dalje pripoveda:
- Tako prolaze dani i meseci čika Ignji prođu i dve godine, sve u društvu Denikole i podobne bratije, Tako prođu i dve godine.
Ja mogoh imati tako sedam godina. Bilo je baš preobraženje kao juče tu se baš u ovoj kući, ovde, rodbina sastala, i strani gosti, baš tako kao juče; pa kad počeše nazdravljati, klopnu neko na vrata, kad ono uđe jedan mlad husar, u potpunoj uniformi, čakov beo na glavi, i pozdravi: "Dobar dan! Na zdravlje ručak!"
To je bio Vasa Rešpekt!
Svi se gosti ubezeknuše.
- Eto vam Vase u goste. Hoćete l' me primiti, nećete l' se stiditi vašeg roda! Nisam nikom zla učinio, reče gost.
Zbunjeni ga gledaju. Domaćinov sin, u ono doba tako mlad kao ja sada, pristupi mu, uhvati ga za ruku, i kaže mu:
- Sedi, Vaso, dobro doš'o! Ti si naš; ako se otac na te srdio, ne srdimo se mi.
U koliko se mogu opomenuti, bio je jako ugledan, visok, tanak, vickast, sve svetlo na njemu.
On sedne, i prvo spomene kako ga otac k sebi nije pustio, kako je najpre otišao kod čiča Denikole da ovaj za njega moli da mu otac oprosti. Denikola je ocu otišao i javio, ali otac neće nipošto, ne prašta. Kaže da mu je kuću osramotio i staru njegovu glavu. Denikola mu je pretio da će ga on sam dovesti onamo, ali otac je kazao da neće ni njega pustiti. I Denikola kad je njega onamo odveo, čika je već vrata i kapiju zabravio, pa viču da se otvori. Gazdarica ljutito odgovara da se danas više nikom ne otvara.
Treba znati da je u ono doba Ugarska davala godišnje u "carsku vojsku" samo 36.000 regruta, više ništa; kompletovanje bivalo je putem dobrovoljaca, i hvatali su na silu bećare i svetske bitange ma otkuda; dobrovoljno su išli proterani i neproterani đaci, ekscesivne kalfe ili inače u životu utešnjeni, uvređeni, ožalošćeni momci. Regruti su bili sami seljaci, paori. Ko je dobrovoljno ili samovoljno u vojnike stao,[1] a inače od dobre je kuće, tu bi se kuća, porodica, držala osramoćena; takav "samovoljac" je bludni sin, i kao soldat pravi izgubljeni sin, enfant perdu. Taki su obično besni bili, i od njih bi zazirali.
Sad počnemo ispitivati ga kako je postao soldat. Donesu mu jela, pa jede i priča. Kaže kako je stao: dobio je deset forinata "handgelt",[2] pa onda ga baciše u "transportshaus",[3] odatle opet u regimentski "depo",[4] pa onda uči se jahati, ekzercirati. Znao je čitati i pisati, i računati i sad tako mlad, pa je već kaplar postao. Vasa Rešpekt već je kaplar.
Sad je dobio "urlaub” da poseti svoj zavičaj i da moli oca za oproštenje. On je svojim stanjem zadovoljan, i kad isluži, može opet što biti od njega. To jest, veli on, ako rata ne bude; ali ako kakav rat bukne, onda će ostati, kud pukne da pukne, jer vojevao bi rado.
"Urlaub” samo tri dana traje, pa mora natrag, pa onda će opet s regimentom u Peštu marširati "u logor”.
Na mene derana Vasa je velik utisak učinio. Nisam oči s njega skinuo. On to primeti, posle ručka digne me u krilo, i kaže mi: ”Je l', baćo, i ti ćeš biti husar? Nemoj biti "civil”.
Već onda sam ga voleo, ma da su ga svi mrzili. Badava, meni je već onda kao junak izgledao. Neki su na njega popreko gledali. Od moje rodbine jedan je glavom mahao, nije mu se cela njegova ta istorija dopadala.
Toliko sa samo još opominjem da su neki od rodbine ocu išli da ga privole da mu oprosti. Otac nije na to pristao. Vasa je ožalošćen što ga otac ne prima, no odaren od rodbine vrati se regimenti.
Čika Ignja suze roni što ima nevaljala sina. Sam se ispoveda pred celim svetom da mu je sin nevaljao, da od njega ništa neće biti, da će na posletku do vešala doći. Čika Ignja pošten je čovek, pa kad on sam to kaže, svet mu veruje; pa već svaki u napred Vasu za nevaljalca drži, niti ga može ko odbraniti. Vasa je već osuđen, prokažen, proklet. Nema nikog u varoši koji dobra o njemu misli, i ako nije nikom zla učinio; šta više, i ako ga dobro ne poznaju, i to zato jer je u detinjstvu bio ne znam ovakav onakav, i što ga otac proklinje.
Čika Ignja sve dešperatniji biva, i po dve nedelje ne obrije se. Svaki dan opada. Toliko imanje, misli se, a nema dobra naslednika, niti radosti pod starost da vidi vredna sina i veselu unučad. Misli se na koga će sve to ostaviti. Ima dva brata rođena, a braće od strica i polusestara vazdan. Kao god što je sam on osobenjak, tako su mu i braća;samo svaki u drugoj formi.
Čika Ignjin otac bio je imućan čovek, i svojim sinovima je lep imetak ostavio. Čika Ignja bio je najstariji, i kao sleme kuće. Mlađi do njega isplaćen je, i "sve škole" je izučio. Najmlađi je, koje u novcu, koje u "gruntu", udovoljen.
Srednji, "visokoučeni" brat, već svršivši sve škole, došao je kući, i rad je da stupi u "varošku službu", kod magistrata "slobodne, privilegirate, koronalne varoši sent-andrejske", kao treći "počastan" vicenotar ili podbeležnik. Strašna služba! I doista u Sent-Andreji teže je bilo to postati, nego li u svetu, na strani, nešto više, jer je ovde bila velika konkurencija.
Taj srednji brat, Josa Ognjan, najpre još kao jurat potrošio je imanje svoje, koje je prilično bilo, i ište se[5] kod magistrata za "počasnog" vicenotara. Glava što može biti dobra, ali ne dobi, bude odbijen.
Duševnim i telesnim vrlinama obdaren mladić to k srcu primi; ogorčen, oprosti se od svojih, i zakune se nikad u svoju varoš više nestupiti, sa Scipiona rečma: ingrata patria, non habebis ossa mea[6], ostavio je svoju Sent-Andreju, i doista održao je reč, nije se nikad više vratio, kao god i mnogi drugi njeni sinovi.
Ovaj brat dođe u Budim, bez imetka, bez poznanstva. Srodne duše, osobito u nuždi, nađu se, poznaju se. Ne može ni ovde odmah službu da nađe, no na sreću uzme sobu u jednoj kući gde je sedela i svoj dućan imala jedna najznamenitija, najlepša "mašamoda".[7] Ova "mašamoda" uzme ga na "kost", poče ga potpomagati, i kao što je imala dodira sa većim kućama, bude izvor njegove sreće. Potpomagala ga i novcem, moglo joj biti.
Upozna se naš Josa sa jednom znamenitom i "zjelo"[8] bogatom porodicom. Članovi te porodice u Rusiji kod "garde" služe.
On ode u Rusiju, u Petrograd. Pre nego što će otputovati, da prijateljici reč, ako se srećno vrati, odmah će je za večitog druga uzeti. Josa se bavio oko pet godina u Petrogradu, i to pokraj te porodice kao "dvorski gost". Onda je još Aleksandar I carovao. Josa je bio otvorena glava, dobar igrač, pa u dodiru tom stekao je neku neopisanu diplomatsku uglađenost. Krasan mu se izgled tu otvorio, nudili ga službom; izgledi po njega izredni. Svaku ponudu odbija, nije rad svoju otadžbinu, svoju prijateljicu ostaviti, za to dobrom "baćuški" koji onde valjane ljude primerno odlikuje, na svemu zahvali Pun znanja i iskustva vrati se natrag, i bude odmah lepom službom u Budimu odlikovan.
Kako se vratio i službu dobio, odmah je uzeo svoju prijateljicu za ženu; premda su mu ponuđavali "prve bogate" partije, on je ostao svojoj prijateljici veran, i živeli su čak u duboku starost, oboje, posredni, da im jedinac ne umre i porodica danke omrči. Kao sad da su mi pred očima kad se na promenadi šeću. Ona maestetična[9] dama, on također; čakšire bele u finim viksovanim "štiflama", bez napršnjaka, bela kravata, obrijano fino lice, hod lagan, gospodstven, pravi diplomatski izgled; pa prebačeni preko leve ruke gospojin šal. Baš svi su za njima gledali.
Diplomat čovek, iz Meternihove škole. Njegove kolege su ga jako rešpektovale, živeo je na većoj nozi, što no kažu. Kuća mu je u sred grada, na kat, mramorni basamaci, mramorni bunar u svakoj kujni, krasno obitalište, lep salon, u jednoj sobi slike od prvih evropskih slikara, u drugoj sobi tropsko cveće, pa u trećoj opet same tice, kanarine, papagaji. U pozorištu je njegova loža prva do komandujućeg đenerala. Kad o Božiću u crkvu dođe, njegova bunda od kune što je iz Rusije doneo, sve oči k sebi privlači. Tako skupocenih imao je tri.
Najmlađi brat Ignjin, Stevan, i to je bio osobenjak, ali u žalosnoj formi.
Prohujao je male škole, pa dalje nije hteo, ali ga otac nije dao učiti, no ostade kod kuće, pokraj Ignje.
Kad je Steva momak bio, provodio je svoje dane u ludo. Nije ništa radio. Bio je lep, obrazi su mu bili fini, nežni kao u kakve devojke, i to mu je škodilo. Devojke su gramzile za njim. Izredan igrač, ponajviše je vreme u ženskom društvu provodio; običaji su mu ženski, mekušni. Kad se htede ženiti, ono jagma za njim; svaka je mislila: blago onoj koja će ga dobiti; čika Ignja nije bio lep, niti se za njega grabile. Steva, kad se ženi, naravno da se mora oženiti sebi ravnom, to jest koketom. I doista, oženio se lepom devojkom, dobrom igračicom, koketom, sve kao što je on, i tako nemarljivom gazdaricom kao što je on. Taman par ljudi kuću da upropasti! Igranke, balovi, svetkovine, šale, to je bio njihov posao, a kod kuće, sve se naopako promeće.
Sva tri brata jedan s drugim nisu govorili. Uzrok je tome. kao obično, deoba.
Objašnjenja
[uredi][1] - Stati u vojnike, postati vojnik.
[2] - Handgelt nem. Handgeld, novac koji se daje dobrovoljcima pri stupanju u vojsku.
[3] - Transportshaus, nem. Transportshaus, kasarna za privremeno boravljenje vojnika u prolazu.
[4] - Depo, franc. Depot, vojno slagalište.
[5] - Iskati se, provinc., tražiti.
[6] - Lat.: Nezahvalna otadžbino, nećeš imati kosti moje.
[7] - Mašamoda, franc. marchande de modes, modiskinja.
[8] - Zjelo, slov., vrlo.
[9] - Majestetičan, od lat. majestas, veličanstven.