Бодин/33
| ←Први призор | Бодин Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
ТЕОДОРА (уђе):
Тако! тако! Ала је то сладко!
Сад ћеш краљу тек љубити руке
И коват' му име у звијезде
Што ти мужа у кућу доведе
Да ти у перју није самој зима
И у празном не зноиш се сану!
А и муж ће радо послушат’ те;
Јер да му је за чим вишим стало
Разбио би и главом тамницу
Разкин'о би мужком вољом ланце;
Сама жеља би амо га донела
Где му тати добро разнесоше
Разбојници круну уграбише
И убијце браћу изсекоше.
ЈАКИНТА:
Немој царе, да јој за зло примиш;
Несрећа је до тога доведе.
ТЕОДОРА:
Немој царе, да јој за зло примиш...
Чудна цара који царства нема
И туђ хлебац туђим ножем сече!
Иди у свет, тамо се огледај
Па ћеш видит’ шта ти вреди царство.
Ни богац се с тобом мењат’ неће
Јер он барем празну торбу има
А ти само празно име носиш.
БОДИН (приступи јој и пољуби је у руку):
Разум’о сам за твоју несрећу
И веруј ми срдце ми се цепа.
Та синови краља Михаила
Са Бодином једну крв имају
Ма да друга роди их утроба!
ТЕОДОРА:
То сам знала да ће ти бит’ жао
И да ћеш ми помоћи плакати.
Та плак’о је и сам краљ Радослав
Кад је моју децу укопао
Па што неби и ти са мном плак’о
Кад смо жене и једно и друго!
Ал’ на то ми никога не треба,
Јер ја сама плачем за стотину
И плакаћу док год будем жнва
И слане ме сузе не угуше.
А ти своје чувај за прилику
Кад за своим плакат’ ти се узмора.
То пак неће дуго изостати
Јер не може ни једна кошница
Две краљице трпит’ у једаред
Камо ли ће једна краљевина
Поштивати и цара и краља
Од којих један златну круну носи
А други је као своју сматра!
|