Бодин/32
| ←Десети призор | Бодин Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ТРЕЋИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Соба у стану Бодиновом у Скадру.
Бодин, Јакинта, Ђорђе, Косор.
БОДИН (држећи левом руком Косора за руку и показујући га Јакинти):
И сад, кад знаш, шта ми дете бјаше
За свог другог сматраћеш га сина.
ЈАКИНТА:
О неби ми мого блт’ милији
Баш да сам га и сама родила.
(Загрли Косора топло.)
КОСОР (показује да је дубоко ганут.)
БОДИН (одведе Косора Ђорђу који је на страни матере стојао.)
Ево, Ђорђе, старијег ти брата
Пак се љубте као браћа права.
КОСОР (у највећој радости загрли Ђорђа, а овај њега и забављају се на страни.)
БОДИН (гледећи жену и сина):
Хвала Богу кад вас опет видим!
Већ се бијах на мис’о навико
Да вас никад више видет’ нећу.
(к Јакинти.)
Ти си ми се у нешто промјенила.
Лепо лице сувише је бледо
А и као да је мање пуио.
Но у свему лепше ми се чини..
(Узме је под браду и гледи јој у лице.)
Мање има цвета него прије
Али више снаге и живота;
Нема оне детињске нежности
Али су му милине пуније:
У лепоти није попустило,
А у дражи много је добило.
(Пољуби је у чело.)
ЈАКИНТА:
Мрак тамнице и жеља година
Ту му даје јасност и милину
Коју данас у њему налазиш.
А да ситим погледаш га оком
Видио би трагове од суза
К’о у трави стазе угажене,
Видио би од туге млазове
К’о на пољу сенке од облака.
Ал’ добро је шта је претрпило.
Но како му сад ограну сунце
На ново ће опет заблистати.
Живоносна љубови росица
Повратиће што је увехнуло.
Али ако је лице попустило
Срдце ми је јаче и силније;
Што образу несрећа одузе
То све срдцу са камати даде
Те је ово много богатије
Него што је икад прије било.
БОДИН (гледи Ђорђа):
Тебе небих познати могао
Да те видех на месту другому.
Кад сам от’шо толишни си био
И све сам те толиког виђао,
А гле сад си чиста човечина!
Би л' се мого у се поуздати?
ЂОРЂЕ:
Чекај само јошт коју годину
Пак ћеш видет’ шта ти Ђорђе вреди.
Не бојим се ни сад ни од чега
Ал’ ми само више треба снаге.
БОДИН:
Нек је само срдце како ваља.
С годинама долази нам снага
А памет нам развијају датни:
Ал’ са срдцем свак се на свет рађа.
Ко донесе срдце кукавичје
Из тог никад соко бити неће.
ЂОРЂЕ:
У мене је срдце соколово.
Питај само нек ти каже мајка
Нема тога што ће устрашит’ ме.
Ја на гробље у поноћи идем,
А по мраку кад и куда хоћеш.
Муња сева а ја у њу гледам;
А кад грми да све од стра дрхће
Ја се смејем па песме попевам.
Нема брега на ком нисам био
Сваком на врх попех се дрвету
Препливаћу двапута Морачу
Бос по снегу Скадар прегазићу;
Мати каже да никада нисам
Заплакао кад сам се посеко
Или задро ил’ о што опеко.
(к матери)
А знаш кад ме онај дерап лани
Зуби чврсто у мишцу загризе,
Одвали ми пун залогај меса
А ја ћутах к’о да ништа не би.
Болело ме, ал’ јаукн’о нисам.
Него сам га добро изгазио
Што од бола а што од љутине.
(к отцу)
Памтио је дуго ког загризе.
БОДИН (диже га и љуби га):
Хо, хо, момче! то је читав покор!
Чудо да те песме не певају.
ЈАКИНТА:
Доста сине, имаћеш времена
Све што знадеш отцу показати.
А сад отца остави с матером
Јер имамо говорт’ на само.
ЂОРЂЕ:
Идем одмах кад тако захтеваш.
(Косору)
Ходи да ти мог коња покажем...
КОСОР (му даде руку и оба оду.)
БОДИН (гледи за њим):
Добро слуша!
ЈАКИНТА:
Али само мене;
Иначе је тежка јогуница!
То дијете к’о да Бог умудри
Да утеши мајку уцвељену.
Но сад туга од мене одбеже.
Кад угледах твоје драго лице
Сунце среће моме дану сијну!
(загрли га)
Бог нек плати драгом нашем стрицу
Који те је беде опростио;
Не могу му дост’ добра нажелит’
Баш да му га сто година желим!
БОДИН:
Краљу? Зашто?
ЈАКИНТА:
Та он те избави!
БОДИН:
Истина је да његово злато
Мој тамничар од Млетчића прими:
Ал’ кад злато с камати му вратим
Нетреба ми ни хвала рећи му.
ЈАКИНТА:
Јао, друже, помисли на Бога!
БОДИН:
Кад му вратим узајмљено злато
И за муку муком му исплатим
Чист сам, љубо и Богу и свету,
И јошт ваља да ми он рекне хвала!
ЈАКИНТА:
Дакле хвала отцу над облаци;
Ако и ко он ми те поврати
И тим живот туги ми прекрати.
БОДИН:
Могу мислит’ како ти је било!
Мене ради много си подњела:
Ал’ сад ћу ти све то накнадити.
(Пригрли је.)
|