Bodin/32
| ←Deseti prizor | Bodin Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
TREĆI ČIN
PRVI PRIZOR
Soba u stanu Bodinovom u Skadru.
Bodin, Jakinta, Đorđe, Kosor.
BODIN (držeći levom rukom Kosora za ruku i pokazujući ga Jakinti):
I sad, kad znaš, šta mi dete bjaše
Za svog drugog smatraćeš ga sina.
JAKINTA:
O nebi mi mogo blt’ miliji
Baš da sam ga i sama rodila.
(Zagrli Kosora toplo.)
KOSOR (pokazuje da je duboko ganut.)
BODIN (odvede Kosora Đorđu koji je na strani matere stojao.)
Evo, Đorđe, starijeg ti brata
Pak se ljubte kao braća prava.
KOSOR (u najvećoj radosti zagrli Đorđa, a ovaj njega i zabavljaju se na strani.)
BODIN (gledeći ženu i sina):
Hvala Bogu kad vas opet vidim!
Već se bijah na mis’o naviko
Da vas nikad više videt’ neću.
(k Jakinti.)
Ti si mi se u nešto promjenila.
Lepo lice suviše je bledo
A i kao da je manje puio.
No u svemu lepše mi se čini..
(Uzme je pod bradu i gledi joj u lice.)
Manje ima cveta nego prije
Ali više snage i života;
Nema one detinjske nežnosti
Ali su mu miline punije:
U lepoti nije popustilo,
A u draži mnogo je dobilo.
(Poljubi je u čelo.)
JAKINTA:
Mrak tamnice i želja godina
Tu mu daje jasnost i milinu
Koju danas u njemu nalaziš.
A da sitim pogledaš ga okom
Vidio bi tragove od suza
K’o u travi staze ugažene,
Vidio bi od tuge mlazove
K’o na polju senke od oblaka.
Al’ dobro je šta je pretrpilo.
No kako mu sad ogranu sunce
Na novo će opet zablistati.
Živonosna ljubovi rosica
Povratiće što je uvehnulo.
Ali ako je lice popustilo
Srdce mi je jače i silnije;
Što obrazu nesreća oduze
To sve srdcu sa kamati dade
Te je ovo mnogo bogatije
Nego što je ikad prije bilo.
BODIN (gledi Đorđa):
Tebe nebih poznati mogao
Da te videh na mestu drugomu.
Kad sam ot’šo tolišni si bio
I sve sam te tolikog viđao,
A gle sad si čista čovečina!
Bi l' se mogo u se pouzdati?
ĐORĐE:
Čekaj samo jošt koju godinu
Pak ćeš videt’ šta ti Đorđe vredi.
Ne bojim se ni sad ni od čega
Al’ mi samo više treba snage.
BODIN:
Nek je samo srdce kako valja.
S godinama dolazi nam snaga
A pamet nam razvijaju datni:
Al’ sa srdcem svak se na svet rađa.
Ko donese srdce kukavičje
Iz tog nikad soko biti neće.
ĐORĐE:
U mene je srdce sokolovo.
Pitaj samo nek ti kaže majka
Nema toga što će ustrašit’ me.
Ja na groblje u ponoći idem,
A po mraku kad i kuda hoćeš.
Munja seva a ja u nju gledam;
A kad grmi da sve od stra drhće
Ja se smejem pa pesme popevam.
Nema brega na kom nisam bio
Svakom na vrh popeh se drvetu
Preplivaću dvaputa Moraču
Bos po snegu Skadar pregaziću;
Mati kaže da nikada nisam
Zaplakao kad sam se poseko
Ili zadro il’ o što opeko.
(k materi)
A znaš kad me onaj derap lani
Zubi čvrsto u mišcu zagrize,
Odvali mi pun zalogaj mesa
A ja ćutah k’o da ništa ne bi.
Bolelo me, al’ jaukn’o nisam.
Nego sam ga dobro izgazio
Što od bola a što od ljutine.
(k otcu)
Pamtio je dugo kog zagrize.
BODIN (diže ga i ljubi ga):
Ho, ho, momče! to je čitav pokor!
Čudo da te pesme ne pevaju.
JAKINTA:
Dosta sine, imaćeš vremena
Sve što znadeš otcu pokazati.
A sad otca ostavi s materom
Jer imamo govort’ na samo.
ĐORĐE:
Idem odmah kad tako zahtevaš.
(Kosoru)
Hodi da ti mog konja pokažem...
KOSOR (mu dade ruku i oba odu.)
BODIN (gledi za njim):
Dobro sluša!
JAKINTA:
Ali samo mene;
Inače je težka jogunica!
To dijete k’o da Bog umudri
Da uteši majku ucveljenu.
No sad tuga od mene odbeže.
Kad ugledah tvoje drago lice
Sunce sreće mome danu sijnu!
(zagrli ga)
Bog nek plati dragom našem stricu
Koji te je bede oprostio;
Ne mogu mu dost’ dobra naželit’
Baš da mu ga sto godina želim!
BODIN:
Kralju? Zašto?
JAKINTA:
Ta on te izbavi!
BODIN:
Istina je da njegovo zlato
Moj tamničar od Mletčića primi:
Al’ kad zlato s kamati mu vratim
Netreba mi ni hvala reći mu.
JAKINTA:
Jao, druže, pomisli na Boga!
BODIN:
Kad mu vratim uzajmljeno zlato
I za muku mukom mu isplatim
Čist sam, ljubo i Bogu i svetu,
I jošt valja da mi on rekne hvala!
JAKINTA:
Dakle hvala otcu nad oblaci;
Ako i ko on mi te povrati
I tim život tugi mi prekrati.
BODIN:
Mogu mislit’ kako ti je bilo!
Mene radi mnogo si podnjela:
Al’ sad ću ti sve to naknaditi.
(Prigrli je.)
|