Библија (Бакотић) : Прва Књига Самуилова

Извор: Викизворник
БИБЛИЈА
Писац: Лујо Бакотић


Глава 1.[уреди]

1 Беше један човек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, који се зваше Елкана. Он беше син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфова, Ефраћанина.

2 Он имаше две жене, од којих једној беше име Ана, а другој Фенина; Фенина имаше деце, а Ана их немаше.

3 Тај човек иђаше сваке године из свог града у Силом, да се поклони и принесе жртве Господу над војскама. Онде бајеху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.

4 Кад Елкана приношаше жртву своју он даваше по један оброк жени својој Фенини и свим синовима и свим кћерима што беше имао од ње.

5 Али он даваше Ани два оброка, јер он вољаше Ану, коју Господ беше учинио нероткињом.

6 Супарница њезина је много цвељаше, да би је унизила зато што ју је Господ створио нероткињом.

7 Тако бејаше сваке године, сваки пут кад Ана иђаше у дом Господњи. Фенина је једнако цвељаше. Она плакаше и ништа не јеђаше.

8 Елкана, муж њезин, говорио јој је: Ана, зашто плачеш и ништа не једеш, и зашто је твоје срце жалосно? Нисам ли за тебе бољи него десет синова?

9 Ана уста пошто се беше јело и пило у Силому. Свештеник Илије сеђаше код једног стуба дома Господњега.

10 И с тугом у срцу она се помоли Господу и заплака се.

11 Она учини завет, говорећи: Ако се удостојиш погледати на тугу слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкињу своју, и ако даш слушкињи својој мушко дете, посветићу га Господу за све дане живота његовога, и бритва неће прећи преко главе његове.

12 Како она дуго оста молећи се пред Господом, Илије мотраше на уста њезина.

13 Ана говораше срцем својим и уста јој се само мицаху, али јој се не чујаше глас. Илије помисли да је пијана,

14 и рече јој: Докле ћеш бити у заносу? Отрезни се од вина свога.

15 Ана одговори: Не, господару, ја сам жена с тугом у срцу; нисам ја пила ни вина, ни жестокога пића; него изливам душу своју пред Господом!

16 Немој узети слушкињу своју за неваљалу жену, јер је само превелика туга и жалост моја која учини да сам до сада говорила.

17 Илије узе опет реч и рече: Иди с миром!, а Бог Израиљев да ти услиши молитву којом си га молила.

18 Она рече: Нека слушкиња твоја нађе милост пред очима твојим! И жена отиде. Она једе, и лице јој не беше више као пре.

19 Сутрадан уранише и пошто се поклонише пред Господом, вратише се и дођоше кући својој у Раму. Елкана позна Ану, жену своју, и Господ се опомену ње.

20 У току године Ана затрудне и роди сина и надену му име Самуило[1], јер, рече, испросих га у Господа.

21 Њезин муж Елкана пође затим са свим домом својим да принесе годишњу жртву Господу и да испуни свој завет.

22 Али Ана не пође, и рече мужу своме: Кад одбијем дете од сисе, тада ћу га одвести да изиђе пред Господа и остане онде до века.

23 Елкана, муж њезин, рече јој: Чини како знаш, чекај док га не одбијеш од сисе. И Господ нека испуни реч своју! И жена оста и подоји сина свога докле га не одби од сисе.

24 Кад га она одби, одведе га са собом и узе три телета, ефу брашна и мех вина и уведе га у дом Господњи у Силому. Дете бејаше још мало.

25 Заклаше теле, и доведоше дете к Илију.

26 Ана рече: Чуј господару! Како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овде поред тебе да се Господу молим.

27 Молих се за ово дете и услиши ми Господ молитву којом сам га молила.

28 Зато хоћу да га дам Господу. Док је год жив биће посвећен Господу. И они се поклонише онде пред Господом.

Глава 2.[уреди]

1 Ана се помоли и рече: Развесели се срце моје у Господу, подиже се снага моја у Господу! Отворише се уста моја на непријатеље моје, јер се ја радујем са спасења твога!

2 Нико није свет ко Господ, нема осим тебе другог Бога! Нема тврде стене као што је Бог наш.

3 Не говорите више тако поносито, да не излазе из уста ваших речи охоле; јер је Господ Бог који све зна, и он свачије дело мери.

4 Изломи се лук силника, а изнемогли се снагом опасаше.

5 Који сити беху за хлеб се наимају, а који гладни беху одмарају се. Седам пута нероткиња роди а смалакса она што много деце имаше.

6 Господ смрт и живот даје, спушта у Шеол и избавља.

7 Господ сиромаши и богати, понизује и узвисује.

8 Сиромаха из праха подиже, из буништа убогог узвисује, да их с кнезовима посади и даје им престо славе. Јер су Господњи сви стубови земље и на њима је он васељену основао.

9 Чуваће он кораке милих својих а злобни ће у мраку пропадати; јер неће човек силом победити.

10 Задрхтаће душмани Господњи! С висине небеса бациће он на њих громове своје. Господ ће судити крајевима земље и даће снагу краљу своме, узвисиће моћ помазанику своме!

11 Елкана отиде затим у Раму, кући својој, а дете оста у служби Господњој код свештеника Илија.

12 Синови Илијеви бејаху неваљали; они не знадијаху за Господа.

13 Ево како су ти свештеници с народом поступали: Кад неко приношаше жртву, долажаше момак свештеников док се кухаше месо с трокраким виљушкама у руци,

14 и забадаше у шерпу или у котао, у таву или у лонац, и што се год набоде на виљушку узимаше свештеник за се. Тако они чињаху свим Израиљцима који долажаху у Силом.

15 Па и пре него би спалили сало, дошао би момак свештеников те би рекао човеку који приношаше жртву: Дај месо, да исечем свештенику, јер ти он неће примити меса куханога него хоће сирово.

16 Ако би му човек одговорио: Нека се прво спали сало, па онда узми што хоћеш, - он би рекао: Не, него дај сад, а ако не даш, узећу силом.

17 Ти млади људи примаху на себе врло велики грех пред Господом, јер презираху приносе Господње.

18 Самуило служаше пред Господом, и то дете имаше на себи један ланени ефод.

19 Мати му је кројила сваке године једну малу хаљиницу и доносила му је, кад је долазила с мужем својим да принесе годишњу жртву.

20 Илије благослови Елкану и жену његову говорећи: Господ да ти да порода од ове жене у замену за онога кога је посветила Господу! И они се вратише дома.

21 Пошто Господ походи Ану, она затрудне и роди три сина и две кћери. А дете Самуило растијаше пред Господом.

22 Илије беше врло стар и он сазна за све што чињаху синови његови свему Израиљу. Он сазна и да они лежаху са женама које долажаху на врата шатора од састанка.

23 Он им рече: Зашто то радите? Јер ја чујем од целог народа о злим делима што чините.

24 Немојте, децо моја Оно што ја чујем није добро, јер ви наваљујете грех на народ Господњи.

25 Кад човек згреши човеку, судиће му Бог; али кад ко згреши Господу, ко ће се заложити за њега? Али они не послушаше оца свога, јер је Господ хтео да умру.

26 Дете Самуило растијаше и бејаше мило и Господу и људима.

27 Један Божји човек дође к Илију и рече му: Овако говори Господ: Не појавих ли се ја дому оца твога, кад бејаше у Египту, у кући Фараоновој?

28 Ја га изабрах између свих племена Израиљевих, да буде у мојој служби у свештенству, да ступи пред олтар мој, да пали кад и да носи ефод преда мном, и дадох дому оца твог све жртве огњем спаљене које приносе синови Израиљеви.

29 Зашто газите ногама жртве моје и приносе моје, које сам заповедио да се приносе у стану моме? И што ти пазиш синове своје већма него мене, да се гојите првинама свих приноса Израиља, народа мога?

30 Зато ево што говори Господ, Бог Израиљев: Објавио сма да ће дом твој и дом оца твога ходити преда мном до века. Али сада Господ говори: Далеко од мене! Јер ћу ја почастити оне који ме часте, али који мене презиру они ће бити презрени.

31 Гле, долази време кад ћу ја одсећи руку теби и руку дому оца твога, да у дому твоме неће бити више стараца.

32 У стану моме угледаћеш тескобу, док ће Израиљ обилато уживати добра Господња, и у дому твоме неће бити више стараца.

33 Оставићу код олтара мога једног од твојих да ти чиле очи и да ти цвили душа, али ће сви из дома твога умирати у цвету година.

34 И биће ти знак оно што ће доћи на оба сина твоја, на Офнија и на Финеса. Обојица ће у један дан умрети.

35 А себи ћу утврдити свештеника верна, који ће радити по срцу моме и по души мојој. Њему ћу сазидати тврд дом и он ће вазда ходити пред помазаником мојим.

36 И ко год остане од дома твога доћи ће да му се поклони, да би добио динар сребра и кришку хлеба, и говориће: Прими ме у какву службу свештеничку да бих имао комад хлеба.

Глава 3.[уреди]

1 Дете Самуило служаше Господу пред Илијем. Реч Господња бејаше у оно време ретка и виђења се не јављаху често.

2 У то време Илије, коме очи почињаху тамнети, те не могаше видети, лежаше на свом месту. Жижак Господњи не бејаше још угашен

3 и Самуило лежаше у дому Господњему, у коме бејаше ковчег Божји.

4 Тад Господ зовну Самуила. Он одговори: Ево ме.

5 И он притрча к Илију, и рече му: Ево ме, што си ме звао? Илије одговори: Нисам те ја звао; иди, лези. И он отиде и леже.

6 Господ опет зовну Самуила, и Самуило уста и отиде к Илију и рече: Ево ме, јер си ме звао. Илије одговори: Нисам те ја звао, сине; иди лези.

7 Самуило не познаваше још Господа и још му не беше објављена реч Господња.

8 Господ зовну Самуила по трећи пут. И Самуило уста и отиде к Илију и рече му: Ево ме, јер си ме звао. Илије разуме да је Господ звао дете,

9 и рече Самуилу: Иди лези, а ако те зовне реци: Говори, Господе, јер слуга твој слуша. И Самуило отиде и леже на своје место.

10 Господ дође и приказа му се, и зовну као и раније: Самуило, Самуило! И Самуило одговори: Говори, јер слуга твој слуша.

11 Тада Господ рече Самуилу: Ево учинићу нешто у Израиљу што ће заглушити уши свакоме ко чује.

12 У тај дан извршићу на Илију све што сам изрекао против куће његове. Почећу и свршићу.

13 Објавио сам му да ћу казнити дом његов за увек, због злочина који он зна и којим синови његови навалише на се проклетство, а да их он није укорио.

14 Зато се заклех дому Илијеву да се злочин дома Илијева неће никада окајати ни каквом жртвом ни приносом.

15 Самуило оста лежећи до јутра, па отвори врата дома Господњег. Самуило се боја казати Илију за виђење.

16 Илије зовну Самуила и рече: Самуило, сине! Он одговори: Ево ме.

17 А Илије рече: Коју ти је реч казао Господ? Немој ми ншта затајити. Бог ти најтеже судио ако затајиш нешто од онога што ти је казао.

18 Самуило му каза све, и ништа му не затаји. И Илије рече: Господ је, нека ради што му се добро чини!

19 Самуило растијаше. Господ бејаше с њим, и он не пусти да падне на земљу ни једна реч његова.

20 Сав Израиљ од Дана до Вирсавеје, позна да је Самуило прави пророк Господњи.

21 Господ се и даље јављаше у Силому; јер се Господ јављаше Самуилу у Силому речју Господњом.

Глава 4.[уреди]

1 Реч Самуилова обрати се свему Израиљу. Израиљ изиђе да се бори против Филистеја. Улогори се код Евен-Езера, а Филистеји бејаху улогорени у Афеку.

2 Филистеји се уврсташе у бојне редове против Израиља и отвори се бој. Израиљ би потучен од Филистеја, који побише на бојном пољу око четири хиљада људи.

3 Народ се врати у логор, и старешине Израиљеве рекоше: Зашто пусти Господ да нас Филистеји данас туку? Идемо у Силом да узмемо ковчег савеза Господњег, да буде међу нама и избави нас из руку непријатеља наших.

4 Народ посла у Силом да донесу оданде ковчег савеза Господа над војскама који седи међу Херувимима. Два сина Илијева, Офније и Финес бејаху онде код ковчега савеза Господњега.

5 Кад дође ковчег савеза Господњега у логор сав Израиљ повика од радости да земља зајеча.

6 Филистеји чуше ту вику и рекоше: Шта има да значи та вика у логору Јеврејскоме? И они сазнаше да је у њихов логор дошао ковчег Господњи.

7 Филистеји се уплашише, јер мишљаху да је сам Бог дошао у логор. И рекоше: Тешко нама!, јер то није бивало пре.

8 Тешко нама! Ко ће нас избавити из руку тих силних богова? То су ти богови који побише Египћане у пустињи свакојаким бичевима.

9 Држите се и будите људи о Филистеји! Да не служите Јеврејима као што су они вама служили. Будите људи и бијте се.

10 Филистеји отворише бој и Израиљци беху побеђени и побегоше к шаторима својим. Пораз је био врло велик, и од Израиља паде тридесет хиљада пешака.

11 Ковчег Божји би отет и два сина Илијева, Офније и Финес погинуше.

12 Један човек од племена Венијаминовог по

трча из бојног поља и дође у Силом тог истог дана раздртих хаљина и главе посуте прахом.

13 Кад он дође Илије чекаше седећи на столици крај пута, јер је срце његово било немирно због ковчега Божјега. Чим тај човек уђе у град и каза гласе, стаде вика свега града.

14 Илије, чувши вику, рече: Каква је то узбуна? И човек одмах дође к Илију да му јави вест.

15 А Илије беше деведесет и осма година, очи му бејаху потамнеле и не могаше видети.

16 Тај човек рече Илију: Идем с бојног поља, с бојног поља утекох ја данас. Илија рече: Шта би, сине?

17 Онај који беше донео вест рече: Израиљ побеже испред Филистеја и народ претрпи велики пораз; погинуше и оба сина твоја, Офније и Финес, и ковчег Божји је отет.

18 Чим он спомену ковчег Божји, паде Илије са столице наузнако код врата, разби главу и умре, јер бејаше човек стар и тежак. Он би судија у Израиљу четрдесет година.

19 Снаха његова, жена Финесова, бејаше трудна и имаше ускоро да се породи. Како она чу глас да је ковчег Божји отет и да су јој умрли свекар и муж, сави се и породи, јер је спопадоше болови.

20 И како она умираше, рекоше јој жене које се нађоше код ње: не бој се, јер си родила сина! Али она не одговори ништа и не примети ништа.

21 Она надену детету име Ихавод[2], говорећи: Отиде слава од Израиља! То зато што ковчег Божји беше отет, а и због свекра и због мужа свога.

22 Она рече: Отиде слава од Израиља, јер је отет ковчег Божји!

Глава 5.[уреди]

1 Филистеји узеше ковчег Божји и однесоше га из Евен-Езера у Азот.

2 Пошто узеше ковчег Божји, Филистеји га унесоше у дом Дагонов, и наместише га до Дагона.

3 Сутрадан Азоћани, који беху уранили нађоше Дагона лежећег ничице на земљи пред ковчегом Господњим. Они узеше Дагона и метнуше га на његово место.

4 Кад опет сутрадан уранише, нађоше Дагона ничице на земљи пред ковчегом Господњим; глава Дагонова и обе руке одсечене бејаху на прагу, и не беше му остао него само труп.

5 Зато свештеници Дагонови и у опште сви који улазе у дом Дагонов у Азоту ни данданас не стају ногом на праг.

6 Рука Господња отежа Азоћанима и доведе их у очајање. Он их удари шуљевима у Азоту и у свој околини његовој.

7 Видећи то Азоћани рекоше: Неће остати код нас ковчег Бога Израиљевог, јер је рука његова тешка и над нама и над Дагоном, богом нашим.

8 И они потражише и сабраше к себи све кнезове Филистејске и рекоше им: Шта ћемо да чинимо с ковчегом Бога Израиљева? Кнезови одговорише: Да се ковчег Бога Израиљева пренесе у Гат. И пренесе се ковчег Бога Изаиљева.

9 Али пошто се он пренесе, рука Господња би на граду и наста велико очајање. Он удари грађане од малога до великога те дођоше на њих тајни шуљеви.

10 Тада послаше ковчег Божји у Акарон. Кад ковчег Божји уђе у Акарон, повикаше Акароњани говорећи: Донесоше к нама ковчег Бога Израиљева да помори нас и народ наш!

11 И они потражише и сабраше све кнезове Филистејске и рекоше: Вратите ковчег Бога Израиљева. Нек се он врати на своје место да не помори нас и народ наш. Јер по целоме граду владаше смртан страх. Рука Господња му бејаше врло тешка.

12 Људи који остајаху живи боловаху од шуљева, и вика у граду подизаше се до неба.

Глава 6.[уреди]

1 Ковчег оста седам месеци у земљи Филистејској.

2 И Филистеји позваше свештенике и враче и рекоше им: Шта ћемо чинити са ковчегом Господњим? Кажите нам како ћемо га вратити на његово место.

3 Они одговрише: Ако вратите ковчег Бога Израиљева, не враћајте га празна, него принесите Господу жртву за грех: тада ћете оздравити и сазнаћете зашто се рука његова није одмакла од вас.

4 Филистеји рекоше: Какав ћемо му принос приносити? Они одговорише: Пет златних чирева и пет златних мишева, према броју кнезова Филистејских, јер је иста рана била на свима вама и на кнезовима вашим.

5 Начините дакле калупе од својих чирева и слике од својих мишева који земљу кваре и дајте славу Богу Израиљевом! Ваљда ће олакшати руку своју над вама, над боговима вашим и над земљом вашом.

6 Зашто бисте били упорна срца као што су упорна срца били Египћани и Фараон? Не учини ли он чудеса на њима, и не пустише они тад синове Израиљеве?

7 Начините сад једна нова кола, узмите две краве дојилице које још нису биле у јарму, па упрегните краве у кола, а телад њихову одведите од њих кући.

8 Узмите ковчег Господњи и метните га на кола, а ствари златне које ћете дати Господу на очишћење греха, метните у ковчежић покрај њега, па га пустите нек иде.

9 Погледајте за њим: Ако крене путем ка граници својој на Вет-Семес, то нам је Господ учинио ово велико зло; ако ли не пође тако, онда ћемо знати да нас се није дохватила рука његова него да нам се то случајно десило.

10 Ти људи учинише тако. Узеше две краве дојилице и упрегоше их у кола, а телад њихову затворише код куће.

11 Метнуше на кола ковчег Господњи и мали ковчежић с мишевима златним и са калупима својих чирева.

12 Краве кренуше право путем за Вет-Семес; оне иђаху једнако истим путем мучући и не сврћући ни на десно ни на лево. Кнезови Филистејски идоше за њима до границе Вет-Семеске.

13 Становници Вет-Семеса жњаху пшеницу у долини; они подигоше очи своје, видеше ковчег, и обрадоваше се видевши га.

14 Кола стигоше на њиву Исуса Вет-Семешанина и стадоше. Онде бејаше један велики камен. Исцепаше дрва од кола и принесоше ове краве на жртву паљеницу Господу.

15 Левити снимише ковчег Господњи и ковчежић што беше покрај њега, у коме бејаху предмети златни, и метнуше све на онај велики камен. Тог дана принесоше становници Вет-Семеса приносе и жртве Господу.

16 Тог истог дана, пошто то видеше, вратише се пет кнезова Филистејских у Акарон.

17 Златни чиреви које Филистеји принесоше Господу на окајање беху: један за Азот, један за Газу, један за Аскалон, један за Гат, један за Акарон.

18 Било је и мишева златних према броју свих градова Филистејских који припадаху петорици поглавица, колико утврђених градова толико и неограђених села. То је што сведочи велики камен на који метнуше ковчег Господњи; а који је и данас у пољу Исуса Вет-Семешанина.

19 Господ удари становнике Вет-Семеса кад се загледаше у ковчег Господњи; и поби педесет хиљада и седамдесет људи из народа. И народ би у очајању, јер га Господ удари великом погибијом.

20 Људи из Вет-Семеса рекоше: Ко се може одржати пред лицем Господа, тог светог Бога? И коме ли ће ковчег отићи кад се удаљи од нас?

21 Они послаше гласнике к становницима Киријат-Јаримским да им поруче: Филистеји вратише ковчег Господњи; дођите и однесите га к себи.

Глава 7.[уреди]

1 Људи из Киријат-Јарима дођоше и узеше ковчег Господњи и однесоше га у кућу Авинадавову на брду, и посветише Елеазара, сина његовога, да чува ковчег Господњи.

2 Бејаше прошло много времена од кад ковчег Господњи беше пренесен у Киријат-Јарим. Бејаше прошло двадесет година. Тада сав дом Израиљев завапи ка Господу.

3 Самуило рече свему дому Израиљевом: Ако се свим срцем својим обратите ка Господу, избаците од себе туђе богове и Астароте и спремите срце своје за Господа и њему јединоме служите, и он ће вас избавити из руку Филистејских.

4 Синови Израиљеви избацише Вале и Астароте и служише Господу јединоме.

5 Самуило рече: Скупите сав Израиљ у Миспу, да се помолим Господу за вас.

6 Они се скупише у Миспи. Црпаше воду и пролише је пред Господом, и постише онај дан говорећи: Сагрешисмо Господу! Самуило суди синовима Израиљевим у Миспи.

7 Филистеји сазнаше да су се синови Израиљеви скупили у Миспи, и кнезови Филистејски кренуше на Израиља. На ту вест синови се Израиљеви уплашише од Филистеја,

8 и рекоше Самуилу: Не престани вапити за нас ка Господу, Богу нашему, да би нас избавио из руку Филистејских!

9 Самуило узе једно јагње одојче и принесе га цела Господу на жртву паљеницу. Он завапи ка Господу за Израиља, и Господ га услиши.

10 Док Самуило приношаше жртву, приближише се Филистеји да ударе на Израиља. Господ загрми громовима својим у тај дан на Филистеје и порази их. Они беху тучени пред Израиљем.

11 Израиљци изиђоше из Миспе и потераше Филистеје и тукоше их до под Вет-Хар.

12 Самуило узе камен и метну га између Миспе и Шена, и назва га Евен-Езер[3], јер, рече: Довде нам Господ поможе.

13 Тако беху покорени Филистеји и више не дођоше на земљу Израиљеву. Рука Господња би против Филистеја свега века Самуилова.

14 Израиљ избави из руку Филистејских градове које му Филистеји беху узели, од Акарона до Гата са свим земљама њиховим. Тад је био мир иземђу Израиља и Амореја.

15 Самуило би судија у Израиљу свега века свога.

16 Он сваке године обилажаше Ветиљ, Галгал и Миспу, и суђаше Израиљу у свим тим местима.

17 Затим се враћаше у Раму, јер онде бејаше дом његов; и онде он суђаше Израиљу и онде сазида олтар Господу.

Глава 8.[уреди]

1 Кад Самуило остари, постави синове своје за судије Израиљу.

2 Његов син првенац зваше се Јоило, а други син Авија. Они бејаху судије у Вирсавеји.

3 Синови Самуилови не ходише путевима његовим; они гледаху на добитак, примаху поклоне и извртаху правду.

4 Све старешине Израиљеве скупише се и дођоше Самуилу у Раму.

5 Они му рекоше: Ето, ти си остарио а синови твоји не ходе твојим путевима. Постави нам зато краља да нам суди, као што га сви народи имају.

6 Самуилу не би по вољи што рекоше: Дај нам краља да нам суди. И Самуило се помоли Господу.

7 Господ рече Самуилу: Послушај глас народа у свему што ти говори; јер не одбацују они тебе, него мене одбацују, да не краљујем над њима.

8 Они теби чине као што чинише од онога дана кад их изведох из Египта, до данас; напустише мене да служе другим боговима.

9 Послушај дакле глас њихов, али их опомени и кажи им права краља који ће краљевати над њима.

10 Самуило каза све речи Господње народ који искаше од њега краља,

11 и рече: Ово ће бити право краља који ће краљевати над вама: Узимаће синове ваше и метаће их на кола своја и међу коњанике своје да трче пред колима његовим;

12 постављаће их да му буду тисућници и педесетници и учиниће да му ору њиве и жању летине, и да му граде ратно оружје и опрему за кола његова.

13 Узимаће и кћери ваше да му постану мирисарке, кухарице и хлебарице.

14 Узимаће најбоље њиве ваше и винограде ваше и раздаваће их слугама својим.

15 Узимаће десетак од усева ваших и даваће га слугама својим.

16 Узимаће слуге ваше и слушкиње ваше и најбоље волове и магарце ваше и служиће се њима за своје послове.

17 Узимаће десетак од стада ваших и ви ћете сами бити његови робови.

18 И ви ћете онда викати на краља свога, кога будете изабрали, али вас Господ неће услишити.

19 Народ не хте послушати речи Самуилове и рече: Не, него ћемо ми имати краља над собом,

20 и бићемо и ми као и сви народи. Краљ ће над нама судити, ићи ће пред нама и водиће наше ратове.

21 Пошто Самуило саслуша све речи народа, каза их Господу.

22 И Господ рече Самуилу: Послушај глас њихов и постави им краља. И Самуило рече људима Израиљцима: Идите сваки у свој град.

Глава 9.[уреди]

1 Беше један човек од племена Венијаминова, који се зваше Кис, сина Авила, сина Серора, сина Вехората, сина Афије, сина једног човека од племена Венијаминова. Беше то јак и храбар човек.

2 Он имаше сина, по имену Саула, који беше млад и леп, лепши од сваког сина Израиљева, а главом беше виши од свакога од њих.

3 Магарице Кисове, оца Саулова беху залутале; и Кис рече Саулу, сину своме: Узми са собом једног момка, устани, иди и тражи магарице.

4 Он прође гору Јефремову и прође земљу Салинску, и не нађе их; прође земљу Салимску, и не беше их; па прођоше и земљу Венијаминову, и не нађоше их.

5 Кад дођоше у земљу Суфску, Саул рече своме момку који га пратијаше: Иди, да се вратимо да се не би отац оканио магарица а забринуо се за нас.

6 Момак му рече: Ево у овоме граду има један Божји човек, кога свак поштује; што год он каже све се збива. Хајдемо к њему, може бити ће нам он казати пут којим треба да идемо.

7 Саул рече момку своме: Али ако идемо шта ћемо донети том човеку? Јер нам је хране нестало у торбама, а дара немамо да дамо Божјем човеку. Шта имамо?

8 Момак узе опет реч и рече Саулу: Ево ја имам четврт сикла сребра; даћу га Божјем човеку, и он ће нам казати пут.

9 У старо време у Израиљу кад би ко ишао да упита Бога говорио би: Хајде да идемо к видеоцу! Јер ко се сада зове пророк, у старо се време зваше виделац.

10 Саул рече момку своме: Право имаш, хајде да идемо. И пођоше у град у коме беше Божји човек.

11 Како се пењаху пут града, сретоше неке девојке које беху изишле да захватају воду, те им рекоше: Је ли ту виделац?

12 Оне им одговорише, велећи: Јест, ено га пред тобом; али похитај јер је данас дошао у град, јер се данас приноси жртва за народ у гори.

13 Кад уђете у град наћи ћете га пре него пође на гору да једе; јер народ неће јести докле он не дође, јер он треба да благослови жртву, па онда ће званице јести. Идите дакле, јер ћете га сада наћи.

14 И они отидоше у град. Они беху дошли усред града кад их срете Самуило полазећи на гору.

15 А дан пре доласка Саулова, Господ се беше јавио Самуилу рекавши:

16 Сутра у ово доба послаћу к теби једног човека из земље Венијаминове, и ти ћеш њега помазати за вођу народа мога Израиља. Он ће избавити народ мој из руку Филистеја; јер сам ја погледао на народ свој, јер вапај његов дође до мене.

17 Кад Самуило угледа Саула, рече му Господ: Ето човека за кога ти говорих; он ће владати мојим народом.

18 Саул приступи к Самуилу на врата и рече му: Кажи ми молим те, где је кућа видеочева?

19 Самуило одговори Саулу и рече: Ја сам виделац. Хајде преда мном на гору данас ћете са мном јести. Сутра ћу те отпустити и казаћу ти све што ти је у срцу.

20 Не брини за магарице којих ти је нестало пре три дана, јер су се нашле. А за кога се чува оно што је драгоцено у Израиљу? Није ли то за тебе и за цео дом оца твога?

21 Саул одговори: Нисам ли ја од племена Венијаминова, најмањега племена Израиљева? И дом мој није ли најмањи од свих домова племена Венијаминових? Што ми дакле говориш тако?

22 Самуило узе Саула и момка његовога, одведе их у собу и посади их у зачеље међу званицима којих беше до тридесет људи.

23 Самуило рече кухару: Донеси део који ти дадох и за који ти рекох: Остави га на страну.

24 Кухар донесе плеће и шта беше около њега и послужи тиме Саула. И Самуило рече: Ево што је спремљено; узми преда се и једи, јер је спремљено за тебе кад рекох да сам позвао народ. Тако Саул тог дана једе са Самуилом.

25 Они сиђоше с горе у град и Самуило се разговара са Саулом на крову.

26 У јутро уранише и кад свиташе, Самуило зовну Саула на кров и рече му: Дигни се, да те испратим. И кад се Саул диже изиђоше обојица, он и Самуило.

27 Кад дођоше на крај града Самуило рече Саулу: Реци момку нека иде напред - И момак прође напред. Сад стани, рече Самуило, да ти јавим реч Божју.

Глава 10.[уреди]

1 Самуило узе уљаницу, изли је Саулу на главу, пољуби га и рече му: Није ли те помазао Господ, да му будеш вођ над наслеђем његовим?

2 Кад идеш данас од мене, наћи ћеш два човека код гроба Рахиљина у крају Венијаминовом у Селси, који ће ти рећи: Нашле су се магарице које си ишао да тражиш, и ево отац твој и не мисли више на магарице, али се забринуо за вас и каже: Шта ћу чинити за сина свога?

3 Оданде ћеш ићи даље, а кад дођеш до Таворскога храста срешће те три човека који иду к Богу у Ветиљ носећи један три јарета, други три хлеба, а трећи мех вина.

4 Упитаће те за здравље и даће ти три хлеба које ћеш примити из руку њихових.

5 Затим ћеш доћи на хум Божји где је посада Филистејска. Улазећи у град срешће те једно друштво пророка слазећи с горе, а пред њима ће бити псалтири, бубњи, свирале и харфе, и они ће пророковати.

6 Обузеће те дух Господњи, те ћеш и ти пророковати с њима, и постаћеш други човек.

7 Кад ти се испуне ти знаци, чини што сам нађеш да имаш чинити, јер је Бог с тобом.

8 Ти ћеш стићи пре мене у Галгал; и гле, ја ћу доћи к теби да принесем жртве паљенице и жртве захвалнице. Чекаћеш седам дана докле дођем к теби и кажем ти шта имаш да чиниш.

9 Кад се Саул окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце, и тог истог дана збише се сви они знаци.

10 Кад дођоше у Гавају, гле, срете га друштво пророка. Дух Божји обузе га и он пророкова међу њима.

11 Сви они који га од пре познаваху видеше га да пророкује с пророцима и рекоше: Што то би сину Кисовоме? Је ли и Саул међу пророцима?

12 Неко из Гаваје одговори: А ко им је отац? - Отуд поста изрека: Је ли и Саул међу пророцима?

13 Кад преста пророковати пође на гору.

14 Стриц Саулов рече Саулу и момку његовом: Куд сте ишли? Саул одговори: Да тражимо магарице, али их не нађосмо и отидосмо к Самуилу.

15 Стриц Саулов рече: Кажи ми шта вам је рекао Самуило.

16 И Саул одговори стрицу своме: Казао нам је да су се нашле магарице. Али му не каза ништа о краљевству о коме му Самуило беше говорио.

17 Самуило сазва народ у Миспу пред Господа,

18 и рече синовима Израиљевим: Овако говори Господ, Бог Израиљев: ја изведох Израиља из Египта, и избавих вас из руку Египћана и из руку свих краљева који вас угњетаху.

19 И ви данас одбацујете Бога свога који вас избавља од свих зала и невоља ваших и кажете му: Утврди краља над нама! Станите сад пред Господа по племенима својим и по хиљадама својим.

20 Самуило приведе сва племена Изаиљева, и одреди се племе Венијаминово.

21 Приведе племе Венијаминово по породицама његовим и одреди се породица Матријева. Па се одреди Саул, син Кисов. Тражише га, али се он не нађе.

22 Упиташе опет Господа: Има ли још који човек да дође овамо? И Господ рече: Ено, сакривен је за пртљагом.

23 Тада отрчаше да га доведу оданде, и он стаде усред народа и бејаше главом виши од свега народа.

24 Самуило рече свему народу: Видите ли онога кога је Господ изабрао? Нико није као он у целоме народу. И сав народ повика: Живео краљ!

25 Тада Самуило каза народу права краљевска и написа их у књигу коју метну пред Господа. Затим отпусти народ и свак пође својој кући.

26 И Саул отиде својој кући у Гавају. Њега испратише поштени људи којима Бог срца такну.

27 Али је било и неваљалих људи који говораху: Тај ли ће нас избавити! И презираху га и не донесоше му дара. Али се Саул не обазре на њих.

Глава 11.[уреди]

1 Нас Амонац дође и опсади Јавису у Галаду. Сви становници Јависе рекоше Насу: Склопи савез с нама и ми ћемо ти служити.

2 Али им Нас Амонац одговори: Склопићу са вама савез али с тим да вам свима ископам десно око и да учиним тако срамоту свему Израиљу.

3 Старешине Јависке рекоше му: Дај нам примирје од седам дана да пошаљемо гласнике у све крајеве Израиљеве, па ако нам нико не помогне, предаћемо се теби.

4 Гласници дођоше у Гавају Саулову, и казаше те речи народу. И сав народ подиже глас и плака.

5 И гле, Саул ићаше за говедима својим из поља, и рече: Шта је народу да плаче? Казаше му шта су поручили Јавишани.

6 Чим Саул чу те речи, обузе га дух Божји и гнев се његов жестоко распали.

7 Он узе два вола, исече их на комаде које посла по гласницима у све крајеве Израиљеве, поручивши: Ко не пође за Саулом и за Самуилом, овако ће бити с говедима његовим. Страх Господњи попаде народ који крену као један човек.

8 Саул их преброји у Везеку: Синова Израиљевих беше триста хиљада а синова Јудиних тридесет хиљада.

9 Они рекоше гласницима који бејаху дошли: Овако ћете рећи становницима Јависа у Галаду: Сутра ћете добити помоћ кад огреје сунце. Гласници донесоше ту вест Јавишанима који се обрадоваше,

10 и рекоше Амонцима: Сутра ћемо изићи пред вас и учинићете с нама што вам буде драго.

11 Сутрадан раздели Саул народ у три чете. Оне уђоше у Амонски логор у јутрењој стражи и потукоше Амонце докле сунце не огреја. Они који остадоше распршише се, и не осташе ни двојица заједно.

12 Народ рече Самуилу: Ко ли рече: Зар ће Саул владати над нама? Дајте их да их погубимо.

13 Али Саул рече: Нико се данас неће погубити, јер је данас Господ донео спасење Израиљу.

14 А Самуило рече народу: Хајдете да идемо у Галгал, да онде потврдимо краљевство.

15 Сав народ отиде у Галгал, и утврдише Саула за краља пред Господом у Галгалу. Онде принесоше жртве захвалнице пред Господом; и провеселише се онде Саул и сав Израиљ.

Глава 12.[уреди]

1 Самуило рече свему Израиљу: Ето, послушао сам глас ваш у свему што ми рекосте, и утврдио сам краља над вама.

2 И сад ето краља који ће ићи пред вама. Ја сам остарио и оседео, а синови су моји с вама; ишао сам пред вама од младости своје, па до данас.

3 Ево ме! Сведочите на ме пред Господом и пред помазаником његовим. Коме ли сам узео вола, или коме сам узео магарца? Коме сам учинио насиље или с ким сам ја зло поступао? Од кога ли сам поклон примио да би стискао очи њега ради? Ја ћу вам све то вратити.

4 Они одговорише: Ниси нам учинио насиља, нити си са нама зло поступао: и ниси ништа ни из чије руке узео.

5 Још им рече: Сведок је Господ на вас и сведок је помазаник његов данас да нисте нашли ништа у мојим рукама. И они одговорише: Сведоци смо.

6 Тада Самуило рече народу: Господ је који је поставио Мојсија и Арона, и који је извео оце ваше из земље египатске.

7 А сад станите и ја ћу вам пред Господом судити о свим добрима што је Господ учинио вама и оцима вашим.

8 Пошто Јаков беше дошао у Египат, завапише оци ваши ка Господу, и Господ посла Мојсија и Арона, који изведоше оце ваше из Египта и населише их у овоме крају.

9 Али они заборавише Господа, Бога свога, те их он предаде у руке Сисари, војводи војске Асорске и у руке Филистеја и у руке краља Моавскога, који водише рат против њих.

10 Они опет завапише ка Господу и рекоше: Сагрешисмо што остависмо Господа и служисмо Валима и Астаротама; али нас сада избави из руку непријатеља наших, па ћемо ти служити.

11 И Господ посла Јеровала и Бедана, Јефтоја и Самуила и оте вас из руку непријатеља ваших који вас беху опколили, и остадосте у миру.

12 А сад видесте да се Нас, краљ синова Амонових беше кренуо на вас, рекосте ми: Не, него ће краљ над нама владати. А Господ, Бог ваш, бејаше ваш краљ.

13 Ево дакле краља кога изабрасте, кога искасте; ево, Господ је посветио краља над вама.

14 Ако се бојите Господа и њему служите и слушате глас његов, и не успротивите се речи Господњој, тада ћете и ви и краљ ваш који влада над вама ићи за Господом, Богом својим.

15 Али ако не слушате гласа Господњега, ако се успротивите речи Господњој, тада ће рука Господња бити против вас као што је била против отаца ваших.

16 Останите сад још овде и видите чудо које ће учинити Господ пред очима вашим.

17 Није ли сада жетва пшенична? Ја ћу призвати Господа и он ће пустити громове и кишу, да разумете и видите колико сте криво имали што сте пред Господом искали себи краља.

18 Самуило завапи ка Господу и Господ пусти громове и кишу у тај дан. Сав се народ побоја врло Господа и Самуила.

19 И сав народ рече Самуилу: Моли се за слуге своје Господу, Богу своме, да не помремо; јер смо свим гресима својим додали и кривицу да иштемо себи краља.

20 Самуило рече народу: Не бојте се! Ви сте учинили све ово зло, али не одступајте од Господа, него служите Господу свим срцем својим.

21 Не одступајте од њега, јер бисте ишли за ништавим стварима, које нити помажу, нити избављају, јер су ништаве.

22 Неће Господ оставити народа свога, ради великога имена свога; јер је Господ хтео да вас учини својим народом.

23 А мени не дао Бог да згрешим Господу и престанем молити се за вас; него ћу вас упућивати на пут добар и прав.

24 Само се бојте Господа и служите му верно свим срцем својим, јер видите какву он силу међу вама показује.

25 Али ако зло чините пропашћете и ви и краљ ваш.

Глава 13.[уреди]

Саул имаше ... година кад поста краљ и он бејаше већ две године краљ над Израиљем.

2 Самуило изабра три хиљаде људи Израиљаца: две хиљаде бејаху с њим у Михмасу и на гори Ветиљској, а једна хиљада бејаше с Јонатаном у Гаваји Венијаминовој. Остали народ врати у шаторе његове.

3 Јонатан потуче стражу Филистејску која беше у Гаваји и Филистеји сазнаше за то. Саул нареди да трубе затрубе по свој земљи, говорећи: Нека чују Јевреји!

4 Сав Изариљ чу како се говораше: Саул потуче стражу Филистејску, и Израиљ омрзну Филистејима. И народ би сазван к Саулу у Галгал.

5 Филистеји се скупише да војују на Израиља. Они имаху тридесет хиљада кола и шест хиљада коњаника. Тај народ беше многобројан као песак на обали морској. Они се улогорише у Михмасу источно од Вет-Авена.

6 Израиљци се видеше у невољи, јер беху притешњени, и они се сакрише у пећине, у честе, у камењаке, у раселине и у јаме.

7 Било је и Јевреја који пређоше преко Јордана да побегну у земљу Гадову и у земљу Галадову. Саул је још био у Галгалу и сав народ који беше с њим дрхташе од страха.

8 Он почека седам дана, према року који Самуило беше утврдио. Али Самуило не долажаше у Галгал и народ се разилажаше од њега.

9 Тада Саул рече: Додајте ми жртву паљеницу и жртве захвалнице. И принесе жртву паљеницу.

10 Кад принесе жртву паљеницу, гле, дође Самуило, и Саул му пође на сусрет да га поздрави.

11 Самуило рече: Шта си учинио? Саул одоговори: Кад видех да се народ разилази од мене, да ти не долазиш у одређено време, и да се Филистеји беху скупили у Михмасу,

12 ја рекох: Филистеји ће да ударе на ме у Галгал, и ја се не помолих Господу! Тад се усудих да принесем жртву паљеницу.

13 Самуило рече Саулу: Лудо си радио, ниси се држао заповести Господа, Бога свога. Господ би за увек утврдио краљевство твоје над Израиљем;

14 а сад се твоје краљевство неће одржати. Господ је нашао себи човека по срцу своме да буде вођ народу његовом, јер ти ниси држао оно што ти је Господ заповедио.

15 Затим се Самуило диже и отиде из Галгала у Гавају Венијаминову. Саул преброји народ који беше с њим, и беше га до шест стотина људи.

16 Саул, син његов Јонатан, и народ који бејаше с њима беху заузели положаје у Гаваји Венијаминовиј, а Филистеји беху улогорени у Михмасу.

17 Из логора Филистејскога изиђоше три чете да плене, једна удари путем Офрешким к земљи Совалској,

18 друга путем Вет-Оронским, а трећа границом која гледа према долини Севојимској поред пустиње.

19 У целој земљи Израиљској не беше ковача. Јер Филистеји беху рекли: Не дајмо Јеврејима да граде мачеве и копља.

20 Израиљци силажаху к Филистејима кад би који од њих хтео поклепати раоник или мотику, секиру или срп,

21 кад би се затупили раоници, мотике, виле и секире, или заоштрили остане.

22 И деси се, кад дође дан боја да се не нађе мача ни копља ни у кога у народу који бејаше са Саулом и Јонатаном, само бејаше у Саула и у Јонатана, сина његовога.

23 Стража Филистејска заузе Михмасов кланац.

Глава 14.[уреди]

1 Једног дана Јонатан, син Саулов, рече момку своме, који му ношаше оружје: Хајде да идемо до страже Филистејске која је ту на другој страни. А оцу свому ништа не каза.

2 Саул стајаше на крај Гаваје под наром Мигронским, а народ који беше с њим бројаше око шест стотина људи.

3 Ахија, син Ахитов, брата Ихаводова, сина Финеса, сина Илија, свештеника Господњега у Силому, ношаше ефод. Народ не знадијаше да се је Јонатан кренуо.

4 У кланцу којим је Јонатан хтео стићи к стражи Филистејској бејаху две стрмене стене, једна с једне а друга с друге стране; једна се зваше Восес а друга Сене.

5 Једна од те две стене стајаше са севера преме Михмасу а друга с југа према Гаваји.

6 Јонатан рече момку који му ношаше оружје: Хајде да идемо до страже тих необрезаних. Ваљда ће нам помоћи Бог, јер Господу ништа не смета избавити и с помоћу малог броја као и с помоћу великог броја.

7 Онај што му ношаше оружје одговори му: Чини што ти је у срцу, иди; ево ја ћу ићи с тобом куд ти хоћеш.

8 Јонатан му рече: Добро! Идимо к тим људима и покажимо им се.

9 Ако нам они реку: Чекајте докле дођемо к вама!, остаћемо на свом месту, и нећемо ићи к њима.

10 Ако ли реку: Ходите к нама!, тада ћемо ићи, јер нам их Господ предаје у руке. То ће нам бити знак.

11 Обојица се показаше стражи Филистејској, и Филистеји рекоше: Гле, излазе Јевреји из рупа у које су се сакрили.

12 И стражари рекоше Јонатану и момку који му ношаше оружје: Ходите к нама да вам нешто кажемо. Јонатан рече ономе који му ношаше оружје: Хајде за мном, јер их Господ предаје у руке Израиљу.

13 И Јонатан се попе помажући се рукама и ногама, а за њим иђаше момак који му ношаше оружје. Филистеји падаху пред Јонатаном, а онај који му ношаше оружје убијаше их за њим.

14 У том првом окршају поби Јонатан и момак који му ношаше оружје око двадесет људи, на простору од око по рала земље.

15 Страх уђе у логор, у околину и у сав народ. Стражу и оне који плењаху ухвати такође страх, и земља се преплаши. Бејаше као страх од Бога пуштен.

16 Страже Саулове које беху у Гаваји Венијаминовој видеше да се мноштво узбудило и иђаше тамо и амо.

17 Тада Саул рече народу који беше с њим: Прегледајте и видите ко је отишао од нас. И кад погледаше, гле, не беше Јонатана ни момка његовог који му ношаше оружје.

18 И Саул рече Ахију: Примакни ковчег Божји! - Јер ковчег Божји беше у то време код синова Израиљевих.

19 Док Саул говораше свештенику, узбуна у логору Филистејском биваше све већа, и Саул рече свештенику: Одмакни руку своју!

20 И Саул и сав народ који беше с њим скупише се и наступише к разбојишту, и гле, Филистеји беху повадили мачеве једни на друге, и забуна беше врло велика.

21 С Филистејима бејаше Јевреја који беху ишли с њима у логор коме беху расејани, и они се придружише Израиљцима који бејаху са Саулом и с Јонатаном.

22 Сви људи од Израиља који се беху сакрили у гори Јефремовој, кад чуше да Филистеји беже, стадоше и они да их гоне по разбојишту.

23 Господ избави Израиља у тај дан; и бој се протеже до Вет-Авена.

24 Тај је дан био врло напоран синовима Израиљевим. Саул беше оклео народ говорећи: Да је проклет који једе што до вечера, докле се не осветим непријатељима својим. И нико се ничега не беше окусио.

25 Сав народ стиже у једну шуму где се нађе меда на земљи.

26 Кад народ уђе у шуму, он виде мед који се цедио; али нико не принесе руке к устима својим, јер народ држаше заклетву.

27 Јонатан није знао заклетву којом отац његов беше оклео народ, и он пружи штап који је имао у руци и замочи крај његов у сат, те примаче руку к устима својим; и засветлише му се очи.

28 Тада један из народа проговори му и рече: Отац је твој оклео народ говорећи: Да је проклет који би што јео данас! А народ беше изнемогао.

29 Јонатан рече: Мој отац збуњује народ; видите како ми се засветлише очи, чим окусих мало меда.

30 А да је народ данас јео од плена који нађе код непријатеља својих, не би ли још већи био пораз Филистеја?

31 Тог дана тукоше Филистеје од Михмаса до Ајалона. Народ беше врло уморан и наклопи се на плен.

32 Он нахвата оваца, волова и телаца, и покла их на земљи и поједе с крвљу.

33 Јавише то Саулу и рекоше му: Гле, народ греши Господу једући с крвљу. Саул рече: Неверу учинисте; доваљајте одмах велик камен к мени.

34 И дода: Разиђите се међу народ и реците свакоме нек доведе к мени свог вола или своју овцу и нек је овде закоље. Ви ћете после тога јести и нећете грешити Господу једући с крвљу. И оне ноћи донесе сваки из народа својом руком свог вола да га коље на камену.

35 Саул сазида олтар Господу. То би први олтар који он сазида Господу.

36 Саул рече: Сиђимо ноћас к Филистејима, пленимо их до јутра и не оставимо их ни једног. Они рекоше: Чини што ти је воља. Тада свештеник рече: Приступајмо овде к Богу.

37 И Саул упита Бога: Хоћу ли да сиђем к Филистејима? Хоћеш ли их предати у руке Израиљу? Али му тада не даде одговора.

38 Саул рече: Приступите овамо сви главари народа: истражујте и видите како се данас учини овај грех.

39 Јер је жив Господ, избавитељ Израиљев! Ако је и Јонатан, син мој, починио тај грех, умреће. И из целога народа нико му не одговори.

40 Он рече свему Израиљу: Идите ви на једну страну а ја и Јонатан, син мој, бићемо на другој страни. И народ рече Саулу: Чини што ти је драго.

41 Саул рече Господу: Боже Израиљев! Покажи истину! И обличи се Јонатан и Саул, а народ изиђе прав.

42 Саул рече: Баците коцку за мене и за Јонатана. И обличи се Јонатан.

43 Саул рече Јонатану: Кажи ми шта си учинио. Јонатан му очитова и рече: Окусио сам мало меда накрај штапа који ми беше у руци: Ево ме, умрећу.

44 И Саул рече: Нека ме Бог најтеже казни, ако не умреш Јонатане!

45 Народ рече Саулу: Зар да умре Јонатан који је извршио ово велико избављење у Израиљу! Боже сачувај! Жив је Господ! Ни једна длака с главе његове неће на земљу пасти, јер је он с Богом данас деловао.

46 Тако народ спасе Јонатана и он не умре. Саул преста да гони Филистеје, и Филистеји отидоше у своја места.

47 Пошто Саул прими краљевство над Израиљем, он ратова на све непријатеље своје: На Моавце, на синове Амонове, на Едомце, на краљеве Совске и на Филистеје, и куд се год окреташе побеђиваше.

48 Он показа силу своју, потуче Амалика и избави Израиља из руку оних који га плењаху.

49 Синови Саулови бејаху Јонатан, Исуј и Мелхисуј. Две кћери његове зваху се: старија Мерава а млађа Михала.

50 Жени Сауловој беше име Ахиноама, и она беше кћи Ахимасова. Војводи његовом беше име Авинер[4] и он беше син Нира, стрица Саулова.

51 Кис, отац Саулов, и Нир, отац Авинеров, беху синови Авиелови.

52 Свега века Саулова трајао је крвав рат с Филистејима, и чим Саул угледаше ког снажног и храброг човека узимаше га у своју службу.

Глава 15.[уреди]

1 Самуило рече Саулу: Мене посла Гопсод да те помажем за краља над народом његовим, над Израиљем. Слушај дакле што говори Господ.

2 Овако говори Господ над војскама: Опомињем се онога што учини Амалик Израиљу, кад му прекину пут кад је излазио из Египта.

3 Иди сад ти ударај на Амалика, и затри као запречено све што је његово; не жали га, него ћеш побити и људе и жене, и децу, и децу на сиси, и волове, и овце и камиле и магарце.

4 Саул сазва народ и прегледа га у Телаиму; и беше их двеста хиљада пешака и десет хиљада људи од Јуде.

5 Саул пође до града Амаличкога и намести заседу у долини.

6 Он рече Кенејима: Идите, повуците се, одвојите се од Амалика да вас не потрем с њим. Јер сте ви имали самилости према свим синовима Израиљевим кад долажаху из Египта. И Кенеји се одвојише од Амалика.

7 Саул потуче Амалика од Авиле до Сура који је према Египту.

8 И ухвати жива Агага, краља Амаличкога, и сав народ уништи оштрицом мача.

9 Али Саул и народ његов поштедеше Агага и најбоље овце, најбоље волове и најбоље двизице и дебеле јагањце и све што бејаше доборо; они не хтеше да то униште, већ уништише само оно што бејаше слабо и мршаво.

10 Господ управи реч к Самуилу и рече:

11 Кајем се што сам утврдио Саула за краља, јер он одступа од мене и не извршује речи моје. Самуило се растужи и сву ноћ вапијаше ка Господу.

12 Он уста рано и пође пред Саула. И јавише му: Саул пође у Кармил, и гле, он подиже себи споменик, па се врати оданде и отиде даље и сиђе у Галгал.

13 Самуило дође к Саулу и Саул му рече: Благословен да си од Господа! Извршио сам реч Господњу.

14 Самуило рече: А што је то блејање оваца у ушима мојим и рикање волова што чујем?

15 Саул одговори: Догнаше их од Амалика, јер народ поштеди најбоље овце и најбоље волове да их принесе на жртву Господу, Богу твоме. Остало уништисмо као запречено.

16 Самуило рече Саулу: Стани, и казаћу ти што ми је Господ ноћас рекао. И Саул му рече: Говори!

17 Самуило рече: Кад си био мали у очима својим ниси ли постао вођ племена Израиљевих, и није ли те Господ помазао за краља над Израиљем?

18 Господ те посла говорећи: Иди, уништавај те грешнике, те Амаличане; води рат против њих докле их не истребиш.

19 Зашто ниси послушао гласа Господњега? Зашто си се наклопио на плен и учинио што је зло пред очима Господњим?

20 Саул одговори Самуилу: Послушао сам добро глас Господњи и ишао путем којим ме посла Господ. Довео сам Агага, краља Амаличкога, а Амаличане сам истребио;

21 али је народ узео од плена овце и волове, као првине од онога што је требало да се уништи, да их жртвује Господу, Богу твоме, у Галгалу.

22 Самуило рече: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас Господњи? Гле, послушност више вреди од жртве, и слушање речи његове више вреди од претилине овнујске.

23 Јер је непослушност једнака кривица као и чарање, и непокорност није мања од идолопоклонства и од терафима. Пошто си ти одбацио реч Господњу, то те и он као краља одбацује.

24 Тада Саул рече Самуилу: Згрешио сам, јер сам преступио заповест Господњу и нисам твоје речи слушао. Побојах се народа и послушах глас његов.

25 А сад, молим те, опрости ми грех мој, врати се са мном и ја ћу се поклонити пред Господом.

26 Самуило рече Саулу: Нећу се вратити с тобом, јер си одбацио реч Господњу, и Господ те одбацује да не будеш више краљ над Израиљем.

27 И како се Самуило окреташе да иде, Саул га ухвати за скут, и скут се раздре.

28 Самуило му рече: Господ истрже данас од тебе краљевство Израиљево, и даје га другоме који је бољи од тебе.

29 Онај који је сила Израиљева не лаже нити се раскаје, јер није он човек да би се раскајао.

30 Саул опет рече: Згрешио сам! Али те сада молим, подај ми част пред старешинама народа мога и пред Израиљем; врати се са мном и ја ћу се поклонити пред Господом, Богом твојим.

31 Самуило се врати и пође са Саулом, и Саул се поклони пред Господом.

32 Затим Самуило рече: Доведите ми Агага, краља Амаличког. И Агаг дође к њему спокојан. Он говораше: Заиста је горчина смрти прошла.

33 Самуило рече: Као што је твој мач отео мајкама децу њихову, тако ће и твоја мајка остати без деце међу женама. И Самуило исече Агага пред Господом у Галгалу.

34 Самуило отиде у Раму, а Саул отиде дому своме у Гавају Саулову.

35 Самуило више не пође да види Саула до дана своје смрти; јер Самуило плакаше над Саулом, јер се Господ покаја што је поставио Саула краљем над Израиљем.

Глава 16.[уреди]

1 Господ рече Самуилу: Докле ћеш плакати за Саулом? Одбацио сам га, да не влада више над Израиљем. Напуни рог свој уља, и иди; послаћу те к Јесеју, Витлејемцу, јер сам међу синовима његовим видео онога кога сам изабрао да буде краљ.

2 Самуило рече: Како да идем? Сазнаће Саул, па ће ме убити. И Господ рече: Узми са собом јуницу, па реци: Долазим да принесем жртву Господу.

3 Позваћеш Јесеја на жртву, и ја ћу ти објавити шта имаш да чиниш, и помазаћеш ми онога кога ћу ти казати.

4 Самуило учини како му каза Господ и пође у Витлејем. Старешине градске забринуте истрчаше пред њ и рекоше: Долазак твој доноси ли нешто срећно?

5 Он одговори: Јесте, дошао сам да принесем жртву Господу. Освештајте се и дођите са мном на жртву. Он освешта и Јесеја и синове његове и позва их на жртву.

6 Кад уђоше, видевши Елијава, он рече: Сигурно је овде помазаник Господњи пред Њим.

7 И Господ рече Самуилу: Не обазири се на лице његово ни на стас његов, јер сам га одбацио. Не гледа Господ на оно што човек гледа. Човек гледа оно што очи виде, а Господ гледа на срце.

8 Јесеј дозва Аминадава, и учини да прође испред Самуила, али Самуило рече: Ни овога није Господ изабрао.

9 Јесеј учини да прође Сами, и Самуило рече: Ни овога није Господ изабрао.

10 Јесеј учини да прођу седам синова његових испред Самуила, и Самуило рече Јесеју: Није Господ изабрао ни једнога од њих.

11 Затим Самуило рече Јесеју: Јесу ли ти то сви синови? А он одговори: Остао је још најмлађи, али он пасе овце. Тада Самуило рече Јесеју: Пошљи по њега, јер нећемо сести за сто докле он не дође.

12 Јесеј посла по њега. Он бејаше плав, лепих очију и лепа стаса. Господ рече Самуилу: Устани, помажи га, јер је то он!

13 Самуило узе рог с уљем и помаза га усред браће његове. Дух Господњи обузе Давида и оста на њему од тог дана. Самуило уста и отиде у Раму.

14 Дух Господњи одступи од Саула, кога узнемири зао дух послан од Господа.

15 Слуге Саулове рекоше њему: Гле, узнемирује те зли дух Божји.

16 Нека говори господар наш! Слуге твоје стоје пред тобом. Они ће потражити човека који уме ударати у харфу, па кад те нападне зли дух Божји, удараће он руком својом у харфу, и олакшаће ти.

17 Саул одговори слугама својим: Потражите ми дакле човека који уме лепо ударати и доведите ми га.

18 Један од слуга његових проговори и рече: Ево, ја знам сина Јесеја, Витлејемца, који уме ударати у харфу. Он је још и јак и храбар човек, ратник, и лепо говори и лепа је изгледа, и Господ је с њим.

19 Саул посла гласника к Јесеју, и поручи му: Пошљи ми Давида, сина свога, који је код оваца.

20 Јесеј узе магарца, натовари на њ хлеба, мех вина и једно јаре, и посла то Саулу по Давиду, сину своме.

21 Давид дође к Саулу и изиђе преда њ, и допадне се много Саулу, који га одреди за момка који ће му носити оружје.

22 Саул поручи Јесеју: Нека Давид остане код мене, јер је нашао милост пред очима мојим.

23 И када би дух Божји нападао Саула, Давид је узимао харфу и ударао руком својом. Саул би тад одахнуо и било би му боље, и зли дух би отишао од њега.

Глава 17.[уреди]

1 Филистеји скупише војске своје да ратују, и стекоше се у Сокоту Јудину; они се улогорише између Сокота и Азике у Ефес-Дамиму.

2 Саул и Израиљци скупише се такође и улогорише се у долини Или, и уврсташе се у бојне редове према Филистејима.

3 Филистеји бејаху поред брда с једне стране а Израиљци бејаху поред брда с друге стране, а међу њима бејаше долина.

4 Из логора Филистејскога изиђе један човек, по имену Голијат, из Гата, висок шест лаката и пед.

5 На глави му беше кацига од бакра, а на њему плочаст оклоп од бакра, тежак пет хиљада сикли.

6 На ногама је имао ногавице од бакра и на раменима штит од бакра.

7 Дршка од копља бејаше му као вратило, а копље му беше тешко пет стотина сикли гвожђа. Момак који му ношаше штит иђаше пред њим.

8 Филистејин заста и, окренувши с према војсци Израиљској, повика: Што сте изишли да се уврстате у бојне редове? Нисам ли ја Филистејин и нисте ли ви слуге Саулове? Изберите једнога између себе да на мене изиђе.

9 Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; али ако ја њега надјачам и погубим, бићете ви нама слуге и служићете нам.

10 Још рече Филистејин: Ја изазивам данас војску Израиљску! Дајте човека па да се бијемо!

11 Саул и сав Израиљ чу шта рече Филистејин, и они се запрепастише и много се уплашише.

12 Давид беше син онога Ефраћанина из Витлејема Јудина, по имену Јесеја, који имаше осам синова, и који у време Саулово беше стар и зашао у године.

13 Три старија сина Јесејева беху ишли за Саулом у рат прворођеноме од те тројице синова његових који беху ишли у рат беше име Елијав, другоме Авинадав, а трећему Сама.

14 Давид беше најмлађи. И кад она три старија пођоше за Саулом,

15 Давид отиде од Саула, и врати се у Витлејем, да пасе овце оца свога.

16 Филистејин излазаше јутром и вечером, и појави се тако четрдесет дана.

17 Јесеј рече Давиду, сину своме: Узми ову ефу прженога жита и ових десет хлебова и однеси их брже у логор браћи својој,

18 а ових десет младих сираца однеси тисућнику њиховом. Видећеш је ли браћи твојој добро и донећеш ми вести од њих.

19 Они су са Саулом и са свим Израиљцима у долини Или, у рату с Филистејима.

20 Давид уста рано, остави овце једном чувару, узе своје бреме и отиде као што му беше наредио Јесеј. Кад дође у логор, војска излажаше да се уврста за бој и подизаше бојну вику.

21 Војска Израиљска и Филистејска стајаху једна према другој.

22 Давид остави ствари које је носио стражару који чуваше пртљаг, и отрча к војсци. Чим стиже запита браћу своју за здравље.

23 Док он с њима говораше, гле, Филистејин из Гата, по имену Голијат, изиђе из војске Филистејске. Он проговори као и пре, и Давид га чу.

24 Чим угледаше тог човека сви Израиљци побегоше испред њега и обузе их велики страх.

25 Израиљци говораху: Видесте ли тог човека како изиђе? Јер он изиђе да изазива Израиља! Ко би га погубио, краљ ће му дати силно благо, и кћер своју даће му, и утврдиће дом оца његовога у Израиљу.

26 Давид рече људима који стајаху око њега: Шта ће се учинити човеку који убије тог Филистејина, и скине срамоту с Израиља? И ко је тај Филистејин, тај необрезани, да срамоти војску Бога живога?

27 Народ опетујући оне исте речи потврди му: То ће се учинити ономе који га убије.

28 Елијав, брат његов најстарији, чувши како он разговара с тим људима наљути се на Давида и рече му: Што си то дошао амо и коме си оставио оно мало оваца у пустињи? Знам ја обест твоју и лукавост срца твога. Дошао си да гледаш бој.

29 Давид одговори: Шта сам сад учинио? Зар не могу овако говорити?

30 И окрену се од њега к другоме и запита као пре. Народ му одговори као и први пут.

31 Кад се чуше речи које рече Давид, јавише их Саулу, који га позва к себи.

32 Давид рече Саулу: Нека се нико не плаши онога Филистејина. Слуга ће твој изићи да се с њим бије.

33 Саул рече Давиду: Не можеш ићи да се бијеш с тим Филистејином, јер си ти дете, а он је ратник од младости своје.

34 Давид рече Саулу: Слуга је твој пасао овце оца свога, и кад би искочио лав или медвед и уграбио овцу из стада,

35 ја сам потрчао за њим и ударао и отимао му овцу из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватио бих га за грло, те га био и убио.

36 И лава и медведа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин, тај необрезани, тако проћи; јер увреди војску Бога живога.

37 Још рече Давид: Господ, који ме је сачувао од лава и од медведа, сачуваће ме и од овога Филистејина. И Саул рече Давиду: Иди и Господ нека буде с тобом.

38 Саул даде Давиду своје оружје. Метну му на главу своју бакрену кацигу и метну оклоп на њ.

39 Давид припаса мач његов преко свог одела и хтедне да се крене, јер још не беше то покушао. Али он рече Саулу: Не могу ја ићи са тим, јер нисам навикао. И скиде све са себе.

40 Узе свој штап у руку, изабра на потоку пет глатких камена и метну их у торбу пастирску и у пеп свој, узе своју праћу у руку и пође ка Филистејину.

41 Филистејин се и он крену и примакну се Давиду, а човек који му ношаше штит иђаше пред њим.

42 Филистејин погледа и кад виде Давида, подсмехну му се, јер је он имао изглед лепог плавог детета.

43 Филистејин рече Давиду: Јесам ли ја псето да идеш са штапом на ме. И пошто га опсова боговима својим,

44 рече му: Ходи к мени, па ћу да дам месо твоје птицама небеским и зверима земаљским.

45 Давид рече Филистејину: Ти идеш на ме с мачем и с копљем и кацигом, а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, коју си ти ружио.

46 Данас ће те Господ мени у руке дати, и убићу те, и скинућу главу с тебе и даћу ја данас меса војске Филистејске птицама небеским и зверима пољским, и познаће сва земља да Израиљ има Бога,

47 и знаће све ово мноштво да Господ не спасава мачем и копљем. Јер је победа од Господа, и он вас предаје у руке наше.

48 Чим се Филистејин макну да се приближи Давиду, Давид истрча усред разбојишта пред Филистејина,

49 тури руку у торбу, извади камен и баци га из праће, и погоди Филистејина у чело; и уђе му камен у чело, и он паде лицем на земљу.

50 Тако Давид праћом и каменом надвлада Филистејина па га удри и уби без мача у руци.

51 Притрча, стаде на Филистејина, зграби мач његов, уби га, и одсече му главу.

52 Филистеји, видећи да њихов јунак паде, побегоше. А Израиљци и Јудеји повикаше, усташе и потераше Филистеје до долине и до врата Акаронских. И падоше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.

53 И синови Израиљеви опет нападоше Филистеје и опленише им логор.

54 Давид узе главу Филистејеву и однесе је у Јерусалим, а оружје његово метну у свој шатор.

55 Кад Саул виде Давида где иде према Филистејину, рече Авениру, војводи: Чији је син тај младић Авенире? Авенир одговори: Како је истина да је жива душа твоја, краљу, не знам.

56 Питај чији је син тај младић, рече краљ.

57 И кад се Давид врати пошто уби Филистејина, Авенир га узе и уведе га пред Саула. Давид је носио у руци главу Филистејеву.

58 Саул му рече: Чији си ти син, младићу? А Давид одговори: Ја сам син слуге твога Јесеја, Витлејемца.

Глава 18.[уреди]

1 Давид беше свршио разговор са Саулом, и од тада душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонатан га заволи као душу своју.

2 Саул задржа тог дана Давида и не даде му да се врати кући оца свога.

3 Јонатан учини савез с Давидом, јер га љубљаше као душу своју.

4 Он скиде са себе плашт који имаше на себи и даде га Давиду; и даде му и одело своје, и мач свој и појас свој.

5 Давид иђаше и успеваше куд год би га Саул послао, и Саул га постави на чело ратника и он омиле свему народу па и слугама Сауловим.

6 Како се они враћаху, кад се поврати Давид пошто уби Филистејина, из свих градова Израиљевих излазише жене у сусрет краљу Саулу, певајући и играјући с даирама и весело кличући.

7 И певајући једне другима, уз свирку, жене говораху: Поби Саул хиљаду своју, а Давид својих десет хиљада.

8 Саул се много наљути, и не допаде му се то. Он рече: Давиду дадоше десет хиљада, а мени дадоше хиљаду! Још му само краљевство треба.

9 И тог дана Саул попреко гледа Давида.

10 Сутрадан обузе Саула зли дух Божји, и доби нападе усред куће. Давид свираше као обично, а Саул имаше копље у руци.

11 Саул подиже копље говорећи у себи: Приковаћу Давида за зид. Али му се Давид измаче два пута.

12 Саул се бојаше Давида, јер Господ беше с Давидом, а од њега беше одступио.

13 Он га уклони од себе и постави га заповедником над хиљаду људи.

14 Давид одлажаше и долажаше на челу народа, и он успеваше у свим подхватима својим, јер Господ беше с њим.

15 А Саул, видећи га како увек успева, бојаше га се.

16 Али цео Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он одлажаше и долажаше њима на челу.

17 Саул реч Давиду: Ево даћу ти за жену кћер своју старију Мераву, само ме храбро служи и води ратове Господње. И Саул говораше у себи: Нећу да се моја рука дигне на њега, него нека се на њега дигне рука Филистејска.

18 Давид одговори Саулу: Ко сам ја и какав је живот мој или дом оца мога у Израиљу да постанем зет краљев?

19 Кад дође време кад је Мерава, кћер Саулова, требала да се да Давиду, она би дата за жену Адрилу, Меолаћанину.

20 Михала, кћи Саулова, волела је Давида. Казаше то Саулу и то му би по вољи.

21 Он говораше у себи: Даћу му је да му буде замка и да се диже на њега рука Филистејска. И Саул рече Давиду по други пут: Данас ћеш ми постати зет.

22 Саул даде слугама својим ову заповест: Говорите Давиду у поверењу и кажите му: Гле, омилео си краљу, и све те слуге његове воле; буди сада зет краљев.

23 Слуге Саулове рекоше те речи Давиду. И Давид рече: Мислите ли да је лако постати краљев зет? А ја сам сиромах и мали човек.

24 Слуге Саулове доставише му одговор Давидов.

25 Саул рече: Овако реците Давиду: Краљ не тражи уздарја; него он тражи сто обрезака Филистејских, да се освети својим непријатељима. Саул мишљаше како би Давид пао у руке Филистејима.

26 Слуге Саулове доставише те речи Давиду, и Давиду би по вољи оно што се од њега тражило да би постао краљев зет. И још пре но што дође одређени рок

27 Давид уста, отиде са својим људима и поби двеста Филистеја. Он донесе обреске њихове и даде их краљу на број, да би постао краљев зет. Тад му Саул даде за жену Михалу, кћер своју.

28 Саул виде и позна да је Господ с Давидом; и Михала, кћи Саулова, вољаше га.

29 Саул се све више бојаше Давида, и целог свог века му би непријатељ.

30 Кнезови Филистејски чињаху препаде и кад год удараху, Давид имаше више успеха од свих слуга Саулових, и име се његово врло прослави.

Глава 19.[уреди]

1 Саул говори Јонатану, сину своме, и свим слугама својим да убију Давида. Али Јонатан, син Саулов, који вољаше много Давида,

2 јави му то, и рече му: Саул, отац мој, тражи да будеш убијен. Чувај се сутра, склони се негде и сакриј се.

3 Ја ћу изићи и стајаћу поред оца свога у пољу где ти будеш, и говорићу оцу своме о теби, и чућу што он каже па ћу ти јавити.

4 Јонатан говори добро за Давида оцу своме и рече му: Да се не огреши краљ о слугу свога Давида, јер се он није огрешио о тебе. Напротив он је радио за твоје добро;

5 изложио је живот свој, убио Филистејина и Господ учини велико избављење свему Израиљу. Видео си га и обрадовао си се. Зашто би се огрешио о крв праву и учинио да се Давид убије ни за што?

6 Саул послуша Јонатана и закле се говорећи: Жив је Господ! Неће Давид погинути.

7 Јонатан позва Давида и достави му све те речи; затим га доведе к Саулу, пред којим Давид би као и раније.

8 Рат је и даље трајао. Давид крену на Филистеје и потуче се с њима. Он им зададе велики пораз и они се дадоше у бегство.

9 Тада зли дух Господњи обузе Саула који сеђаше у дому своме с копљем у руци. Давид свираше,

10 и Саул га хтедне приковати копљем за зид. Али се Давид измаче, и Саулово копље удари у зид. Давид побеже и склони се ону ноћ.

11 Саул посла људе ка кући Давидовој да га вребају и у јутру убију. Али Михала, жена Давидова, упозори њега на то и рече му: Ако ноћас не побегнеш, сутра си мртав.

12 Она га спусти кроз прозор, и Давид отиде и утече. Тако се он спасе.

13 Михала узе затим терафим, стави га у постељу, метну му јастук од кострети под главу и покри га покривачем.

14 Кад Саул посла људе да ухвате Давида, она рече: Болестан је.

15 Саул их опет врати да виде Давида и рече им: Донесите ми га са свом постељом његовом, да учиним да се убије.

16 Ти се људи вратише и гле терафим беше у постељи а под главом му јастук од кострети.

17 Саул рече Михали: Зашто си ме тако преварила и пустила непријатеља мога да утече? Михала одговори Саулу: Он ми рече: Пусти ме, или ћу те убити!

18 Тако Давид утече и спасе се. Он пође к Самуилу у Раму и каза му све што му Саул беше учинио. Затим отиде заједно са Самуилом и осташе у Најоту.

19 Известише о томе Саула, говорећи: Ено Давида у Најоту близу Раме.

20 Саул посла људе да ухвате Давида. Они видеше збор пророка који пророковаху са Самуилом на челу. Дух Господњи дође на изасланике Саулове, те и они пророковаше.

21 Кад то јавише Саулу, он посла друге људе, али и они пророковаше.

22 Тада Саул пође сам у Раму и дошавши на велики студенац који је у Сохоту, запита: Где су Самуило и Давид? Одговорише му: Ено их у Најоту близу Раме.

23 И он се упути к Најоту олизу Раме. Дух Божји би и на њему; и Саул продужи свој пут пророкујући до доласка свога у Најот близу Раме.

24 Он скиде хаљине своје и пророкова и пред Самуилом; и баци се го на земљу и оста тако цео дан и целу ноћ. Зато се каже: Је ли и Саул међу пророцима?

Глава 20.[уреди]

1 Давид побеже из Најота код Раме. Он дође к Јонатану и рече: Шта сам учинио? Каква је кривица моја и који је грех мој пред очима оца твога, да он живот мој тражи?

2 Јонатан му одговори: Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже. Зашто би то крио од мене отац мој? Нема од тога ништа.

3 Давид, закљињући се, рече још: Твој отац зна добро да сам ја нашао милост пред очима твојим, и биће у себи казао: Да не зна Јонатан за то; то би га ожалостило. Али је жив Господ и жива је душа твоја! Између мене и смрти нема него само један корак.

4 Јонатан рече Давиду: Што год ти хоћеш учинићу ти.

5 А Давид му одговори: Ево сутра је младина и ја бих требао да једем с краљем. Пусти ме да идем и ја ћу се сакрити у пољу до трећега вечера.

6 Ако отац твој примети да ме нема, реци му: Давид ме молио да га пустим да отрчи до Витлејема, града свога, јер се онде приноси годишња жртва за целу породицу његову.

7 Ако он рече: Добро!, слуга твој нема зашто да се плаши, али ако га ухвати гнев, знај да је зло наумио.

8 Покажи дакле љубав своју према слузи своме, јер си са слугом својим пред Господом савез закључио. А ако је таква кривица на мени, уби ме сам, јер зашто би ме водио оцу своме?

9 Јонатан му рече: Боже сачувај да ја теби не јавим ако је отац мој зло наумио, и ако он прети да те удари!

10 Давид рече Јонатану: Ко ће ме известити ако ти отац рђаво одговори?

11 И Јонатан рече Давиду: Иди, изиђимо у поље. И изиђоше обојица у поље.

12 Јонатан рече Давиду: Нек ми је сведок Господ, Бог Израиљев! Искушаћу сутра или прекосутра оца свога, и ако је он добро расположен према Давиду, и ако ти не пошаљем некога да ти то јави,

13 нека Господ најтеже казни Јонатана! А ако отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти и то јавити, и пустићу те да идеш, да би с миром отишао, и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим!

14 Ако имам још да живим, укажи ми милост Господњу, а ако умрем,

15 не ускрати никад милости своје дому моме, па ни кад Господ истреби све непријатеље Давидове с лица земље,

16 јер је Јонатан учинио савез с домом Давидовим. Господ нека се освети на непријаљима Давидовим.

17 Јонатан опет потврди Давиду љубав своју према њему јер га вољаше као душу своју.

18 Јонатан му рече: Сутра је младина. Приметиће се твоје одсуство, јер ће твоје место бити празно.

19 До три дана иди на место где си се био сакрио кад се оно деловало и остани код камена Езила.

20 Ја ћу одапети три стреле украј тог камена, као да гађам у нишан.

21 И ето послаћу момка и казаћу му: Иди, нађи стреле. Ако му ја речем: Ето стреле су за тобом, покупи их!, онда ти дођи, јер је добро по тебе, и немаш чега да се плашиш. Жив је Господ!

22 Али ако ја речем момку: Ето стреле су пред тобом тамо даље!, онда ти иди, јер те Господ шаље.

23 Господ је за увек сведок речи коју смо један другоме дали.

24 Давид се сакри у пољу. Била је младина, и краљ седе за сто да једе.

25 Краљ седе као и увек на своје место код зида, Јонатан уста, и Авенир седе до Саула; али место Давидово оста празно.

26 Саул не рече ништа тог дана, јер рече: То је случајно, зато што он није чист, сигурно није чист.

27 Сутрадан, други дан младог месеца, место Давидово беше опет празно. И Саул рече Јонатану, сину своме: Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?

28 Јонатан одговори Саулу: Давид ме молио за дозволу да отиде до Витлејема.

29 Он рече: Пусти ме, молим те, јер ми имамо породичну жртву у граду, и брат ми је за то поручио. Ако сам нашао милост пред очима твојим допусти ми да идем и видим браћу своју. Зато он није дошао на краљев обед.

30 Тада се гнев Саулов распали на Јонатана, те му он рече: Покварени и бунтовни сине, зар ја не знам да си са сином Јесејевим везао се пријатељством, на срамоту своју и на срамоту мајке своје?

31 Јер докле буде жив син Јесејев на земљи, неће бити мира ни за тебе ни за краљевство твоје. И сад пошаљи по њега, нека ми га овамо доведу, јер је заслужио смрт.

32 Јонатан одговори Саулу, оцу своме, и рече му: Зашто да се погуби? Шта је учинио?

33 Тада Саул баци копље своје на њега да га убије. И Јонатан виде да је отац његов решио да се Давид убије.

34 Он уста од стола обузет гневом и не дође на гозбу у други дан младине; јер се забрину за Давида, пошто га отац изгрди.

35 Сутрадан у јутро Јонатан изиђе у поље на место које беше уговорио с Давидом, а с њим беше и једно момче.

36 Он рече момку своме: Трчи да ми нађеш стреле које ћу пустити. Момче отрча и он пусти стрелу преко њега.

37 Кад момак дође до места куда Јонатан беше застрелио, Јонатан викну за њим: Није ли стрела даље од тебе?

38 Он му још викну: Брже, пожури, не застани! И момак Јонатанов покупи стреле и врати се господару своме.

39 Момак не знаше ни за шта. Само Јонатан и Давид знадијаху у чему је ствар.

40 Јонатан преда оружје своје момку своме и рече му: Иди, однеси га у град.

41 Кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде лицем на земљу и поклони се три пута. Два се пријатеља пољубише и плакаше заједно. Давид много плака.

42 И Јонатан рече Давиду: Иди с миром, сад кад смо се заклели један другоме именом Господњим рекавши: Нек је Господ увек између мене и тебе и између мога потомства и твога потомства.

43 Давид уста и пође, а Јонатан се врати у град.

Глава 21.[уреди]

1 Давид пође у Нов к свештенику Ахимелеху, који уплашен истрча пред Давида, и рече му: Што си сам, и никога с тобом нема?

2 Давид рече свештенику Ахимелеху: Краљ ми даде заповест и рече ми: Да нико не зна за ствар за коју те шаљем, ни за заповест коју сам ти дао. А људима својим одредио сам место где ћу се с њима наћи.

3 А ти сад што имаш при руци? Дај ми пет хлебова или што ти се нађе.

4 Свештеник одговори Давиду: Немам при руци обичнога хлеба, него има посвећенога хлеба, само ако су се твоји људи чували од жена.

5 Давид одговори свештенику: Нисмо се дотакли жене од три дана од како сам пошао, и сви су људи моји чисти. А ако је то дело несвето, осветиће се данас преко онога који га чини.

6 Тад му свештеник даде од хлеба посвећенога, јер ту не беше другог хлеба осим хлебова за представљање, који беху узети испред Господа, да се замене топлим хлебовима у часу кад се они узеше.

7 Онде беше у онај дан пред Господом, један од слуга Саулових; он беше Едомац, по имену Доик, надзорник пастира Саулових.

8 Давид рече Ахимелеху: Имаш ли ту какво копље или мач? Јер ни мача свога ни оружја не понесох, јер је заповест краљева била хитна.

9 Свештеник му одговори: Овде је мач Голијата, Филистејина кога си убио у долини храстова; увијен је у платно иза ефода. Ако га хоћеш узети узми га, јер другога овде нема. И Давид рече: Таквог нигде нема, дај ми га.

10 Давид уста и побеже тог истог дана од Саула. Он дође к Ахису, краљу Гатскоме.

11 Рекоше Ахису слуге његове: Није ли ово Давид, краљ ове земље? Није ли то онај за кога се певаше играјући: Поби Саул хиљаду своју, а Давид својих десет хиљада?

12 Давид узе к срцу ове речи и побоја се Ахиса, краља Гатскога.

13 И он се претвори пред очима њиховим и учини се луд пред њима, шараше по вратима и пушташе пљувачку своју низ браду своју.

14 Ахис рече слугама својим: Видите ли да је овај човек луд; што сте ми га довели?

15 Зар немам доста лудих па ми и њега доведосте да гледам лудости његове? Зар ће тај ући у моју кућу?

Глава 22.[уреди]

1 Давид, отиде оданде и утече у пећину Одоламску. Кад то чуше браћа његова и сав дом оца његовога, пођоше онамо к њему.

2 Сви они који бејаху у тескоби, и који бејаху дужни или бејаху незадовољни скупише се око њега и он им поста вођ. Тако се њему придружи око четири стотине људи.

3 Оданде отиде Давид у Миспу, у земљу Моавску. Он рече краљу Моавскоме: Допусти, молим те, оцу моме и матери мојој да се склоне код вас, докле видим шта ће Господ учинити са мном.

4 И он их изведе пред краља Моавскога и они осташе код њега за све време докле Давид беше у тврђави.

5 Пророк Гад рече Давиду: Немој остати у тврђави, иди и уђи у земљу Јудину. И Давид отиде и дође у шуму Арет.

6 Саул чу да се појавише Давид и људи што бејаху с њим. Саул сеђаше под омориком у Гаваји на вису. Он имаше копље своје у руци и све слуге његове бејаху близу њега.

7 И Саул рече слугама својим који бејаху олизу њега: Чујте, синови Венијаминови! Хоће ли син Јесејев дати свима вама њиве и винограде? Хоће ли он све вас учинити тисућницима и стотницима?

8 Зашто сте се иначе сви против мене заверили, и никог нема да ми јави за савез сина мога са Јесејевим сином? Зашто никог нема да мари за мене и да ми јави да је син мој подигао слугу мога на ме да ми заседе прави, као што он то данас чини?

9 Доик Идумејац, који беше са слугама Сауловим, одговори: Видео сам сина Јесејева долазити у Нов к Ахимелеху, сину Ахитовову.

10 Ахимелех је за њега упитао Господа, дао му хране и предао му је мач Голијата, Филистејина.

11 Краљ посла да траже Ахимелеха, сина Ахитовова, свештеника и сав дом оца његовога, свештенике, који бејаху у Нову. И они дођоше сви краљу.

13 Саул рече: Слушај сине Ахитовов. Он одговори: Ево ме, господару!

13 Саул му рече: Зашто сте се заверили против мене, ти и син Јесејев? Зашто си му дао хлеба и мач, и зашто си упитао Бога за њега да се он дигне на ме и прави ми заседе, као што је он то данас учинио?

14 Ахимелех одговори краљу: Ко се између свих слуга твојих може поредити са верним Давидом, зетом краљевим, послушном заповестима његовим и поштованом у дому твоме?

15 Јесам ли ја тек сад почео да питам Господа за њега? Сачувај Боже! Нека краљ не беди таким чим слугу свога, нити кога у дому оца мога; јер од свега тога слуга твој ништа не зна.

16 Краљ рече: Умрећеш Ахимелеше! Ти и сав дом оца твога.

17 И краљ рече слугама који стајаху пред њим: Окрените се, и погубите свештенике Господње, јер су они у договору с Давидом. Они су добро знали да је он утекао и нису ми то јавили. Али слуге краљеве не хтеше подигнути руке своје да ударе на свештенике Господње.

18 Тада краљ рече Доику: Окрени се ти и удари на свештенике. И Доик Идумејац се окрену и удари на свештенике. И он тог дана поби осамдесет и пет људи који ношаху ефод ланени.

19 Саул удари још оштрицом мача Нов, град свештенички, и поби и људе и жене и децу, и децу на сиси, и волове и магарце и ситну стоку.

20 Један се син Ахимелеха, сина Ахитовова, спасе. Њему беше име Авијатар. Он утече к Давиду,

21 и јави му да је Саул побио свештенике Господње.

22 Давид рече Авијатару: Помислио сам оног дана кад је онде био Доик Идумејац, да ће он известити Саула. Ја сам крив за све људе оца твога.

23 Остани код мене, не бој се, јер ко тражи твој живот тражи и мој. Код мене ћеш бити добро чуван.

Глава 23.[уреди]

1 Јавише Давиду: Ево Филистеји ударише на Кеилу и пљачкају гумна.

2 Давид упита Господа говорећи: Хоћу ли ићи и хоћу ли тући те Филистеје? И Господ му одговори: Иди, тући ћеш Филистеје и ослободићеш Кеилу.

3 Али Давидови људи рекоше Давиду: Гле, ми нисмо без страха ни овде у Јуди, а шта ће бити ако пођемо у Кеилу на војску Филистејску?

4 Давид опет упита Господа. И Господ му одговори: Устани, иди у Кеилу, јер ти предајем Филистеје у руке.

5 Давид отиде са својим људима у Кеилу, удари на Филистеје, отера им стоку и зададе им велики пораз. Тако Давид избави становнике Кеилске.

6 Кад Авијатар син Ахимелехов утече к Давиду у Кеилу, од ту сиђе носећи ефод у руци.

7 Саул би извештен да је Давид дошао у Кеилу, и он рече: Бог ми га у руке предаје, јер је он дошао да се затвори у граду који има врата и преворнице.

8 И Саул позва сав народ у рат, да иде на Кеилу, и опколи Давида и људе његове.

9 Али Давид, дознавши за злу Саулову намеру, рече свештенику Авијатару: Донеси ефод!

10 И Давид рече: Господе, Боже Израиљев, твој је слуга сазнао да се Саул спрема да дође на Кеилу, да раскопа град због мене.

11 Хоће ли ме Кеиљани предати у његове руке? Хоће ли доћи Саул, као што је слуга твој сазнао? Господе, Боже Израиљев, кажи слузи своме! И Господ одговори: Доћи ће.

12 Давид рече још: Хоће ли Кеиљани предати мене и моје људе у руке Саулове? И Господ одговори: Предаће те.

13 Тад се Давид подиже са својим људима, око шест стотина људи. Они изиђоше из Кеиле и идоше куд могоше. Саул би извештен да је Давид утекао из Кеиле, и он не хте да се крене даље.

14 Давид оста у пустињи у тврдим местима, и намести се на једном брду у пустињи Зифу. Саул га једнако тражаше, али му га Господ не преда у руке.

15 Давид, видећи да је Саул кренуо и да га тражи да га убије, оста у пустињи Зифу, у шуми.

16 Тада Јонатан, син Саулов, уста и дође к Давиду у шуму. Он му учврсти поуздање у Господа,

17 и рече му: Не бој се, јер те рука Саула, оца мога неће стићи. Ти ћеш краљевати над Израиљем, и ја ћу бити други за тобом; и Саул отац мој, зна то.

18 И учинише обојица савез пред Господом; и Давид оста у шуми, а Јонатан отиде кући својој.

19 Зифеји дођоше к Саулу у Гавају и рекоше: Не крије ли се Давид код нас по тврдим местима у шуми на брду Ехели, јужно од пустиње?

20 Сад дакле, краљу, изиђи, - пошто је то жеља душе твоје - , а ми примамо на себе да га предамо краљу у руке.

21 Саул рече: Господ вас благословио, што ме пожалисте!

22 Идите сад и распитајте се и истражујте куд се кренуо и ко га је видео, јер је, кажу ми, врло лукав.

23 Промотрите и извидите сва места у којима се крије, па дођите к мени кад добро сазнате, и ја ћу се кренути с вама. Ако је он у земљи, тражићу га по свим хиљадама Јудиним.

24 Они усташе и отидоше у Зиф пре Саула. Давид и људи његови бејаху у пустињи Маону у равници, на јужној страни пустиње.

25 Саул изиђе са својим људима да тражи Давида. Јавише то Давиду, који сиђе са стене и оста у пустињи Маону. Саул, сазнавши за то отиде за Давидом у пустињи Маон.

26 Саул иђаше једном страном планине, а Давид са својим људима дру-гом страном планине. Давид хиташе да утече Саулу. Али Саул са својим људима већ опкољаваше Давида и људе његове, да их похвата,

27 кад један гласник дође Саулу и рече: Пожури се да нам дођеш, јер Филистеји уђоше у земљу.

28 Саул преста да тера Давида, и врати се да крене на Филистеје. Зато се оно место прозва Села-Амалекот[5].

Глава 24.[уреди]

1 Оданде отиде Давид к тврдим местима Енгадским и оста онде.

2 Кад се Саул врати одагнавши Филистеје, рекоше му: Ено, Давид је у пустињи Енгадској.

3 Саул узе три хиљаде људи изабраних из свега Израиља, и крену се да тражи Давида и људе његове по врлетима дивокоза.

4 Он дође к торовима овчијим украј пута. Ту бејаше једна пећина у коју уђе да увије ноге. Давид и његови људи сеђаху у дну пећине.

5 Рекоше Давиду људи његови: Ево дана за који ти рече Господ: Ево ти предајем непријатеља твога у руке да учиниш с њим што ти хоћеш. Давид уста и полако одсече скут од плашта Саулова.

6 После тога задрхта му срце, јер беше одсекао скут Саулов.

7 И он рече својим људима: Сачувао ме Господ од тога да починим на господару моме, на помазанику Господњем, такво дело да метнем руку своју на њега! Јер је он помазаник Господњи.

8 Тим речима устави Давид своје људе, и не даде им да скоче на Саула. Затим Саул уста, изиђе из пећине и проследи пут свој.

9 После тога Давид уста и изиђе из пећине. И тад стаде викати за Саулом: Краљу, господару! Саул се обазре, и Давид се сагну лицем до земље и поклони се.

10 Давид рече Саулу: Зашто слушаш речи људи који ти говоре. Ено Давид тражи твоју пропаст?

11 Гле, сад својим очима видиш да те Господ предаде данас мени у руке у овој пећини. Наговорише ме да те убијем, али те поштедих, и рекох: Нећу дигнути руку своју на господара свога, јер је он помазаник Господњи.

12 Гледај, оче мој, гледај скут од плашта свога у руци мојој. Одсекох скут од плашта твога, а тебе не убих. Познај, и види да нема зла ни побуне у руци мојој, и да ти нисам ништа згрешио. А ти вребаш живот мој да ми га узмеш.

13 Господ ће судити између мене и тебе, и осветиће ме од тебе; али се рука моја неће подигнути на тебе.

14 Од бездушних излази бездушност, каже стара пословица. А ја нећу подигнути руку своју на тебе.

15 На кога је изишао краљ Израиљев? Кога ти гониш? Мртва пса, буху једну!

16 Господ ће судити и пресудити између мене и тебе; он ће видети и браниће правду моју, и учиниће ми право, избављајући ме из руке твоје.

17 Пошто Давид изговори ове речи Саулу, Саул рече: Је ли то твој глас, сине Давиде? И Саул подиже глас и заплака.

18 И рече Давиду: Правији си од мене, јер си ти мени добро учинио а ја теби зло.

19 Ти показујеш данас да ми добро чиниш, јер ме Господ беше предао теби у руке и ти ме не уби.

20 Ако неко сретне непријатеља свога хоће ли га пустити да иде својим путем? Господ нека те награди за ово што си ми данас учинио!

21 Сада ево знам да ћеш ти краљевати, и да ће краљевство Израиљево остати у твојим рукама.

22 Зато ми се сад закуни да нећеш истребити порода мога после мене и да нећеш избрисати име моје из дома оца мога.

23 Давид се закле Саулу. Затим Саул отиде дому своме а Давид и људи његови отидоше у тврђаву.

Глава 25.[уреди]

1 Самуило умре. Сав се Израиљ сабра и плака за њим, и сахрани га у постојбини његовој у Рами. То је било кад Давид уста и сиђе у пустињу Фаранску.

2 Беше у Маону један врло богат човек, који имаше добра на Кармилу. Он имаше три хиљаде оваца и хиљаду коза, и он тада стризијаше овце своје на Кармилу.

3 Том човеку беше име Навал, а жена му се зваше Авигеја. Она беше жена паметна и лепа, али он беше тврд и рђав у делима својим. Он беше од рода Халевова.

4 Давид чу у пустињи да Навал стриже овце,

5 и посла к њему десет момака, којима рече: Идите на Кармил и отидите к Навалу, поздравите га с моје стране,

6 и овако му рецит: Што се живота тиче буди у миру, и мир да је у дому твоме и у свему што имаш!

7 Чуо сам да стрижеш овце, а пастири су твој бивали код нас, и ми им не учинисмо криво, и ништа им није нестало докле год бејаху на Кармилу.

8 Питај слуге своје и казаће ти. Нека ови момци нађу зато милост пред очима твојим, јер долазимо у радостан дан. Дај слугама својим и Давиду, сину своме, што ти дође до руке.

9 Момци Давидови дођоше к Навалу, казаше му у име Давидово све те речи, па ућуташе.

10 Навал одговори слугама Давидовим: ко је Давид, и ко је син Јесејев? Данас има много слуга који беже од својих господара.

11 И ја да узмем хлеб свој и воду своју, и месо што сам поклао за људе који ми стригу овце, па да дам људима којих не знам одакле су?

12 Момци Давидови вратише се својим путем и дошавши к Давиду казаше му све ове речи.

13 Тада Давид рече својим људима: припашите сваки свој мач! И припасаше сваки свој мач. И Давид припаса свој мач, и за њим пође до четири стотине људи, а двеста осташе код пртљага.

14 Један од слуга Навалових дође к Авигеји, жени Наваловој, и каза јој: Ево Давид посла из пустиње гласнике да поздраве господара нашега, а он их отера.

15 А ипак су нам ти људи били врло добри, нити нам чега неста докле год бејасмо код њих у пољу.

16 Они су били за нас као зидови и ноћу и дању докле год бејасмо код њих пасући овце.

17 Зато сад пази и промисли шта ћеш чинити, јер је решена пропаст господара нашега и свега дома његовога, а он је тако зао да му нико не сме говорити.

18 Авигеја узе одмах двеста хлебова, два меха вина, пет зготовљених оваца, пет мера пржена жита, сто гроздова сухога грожђа и двеста груда сухих смокава. Она то метну на магарце,

19 и рече момцима својим: Хајдете ви напред, а ја ћу за вама. Она не рече ништа Навалу, мужу своме.

20 Седећи на магарцу она силажаше с горе, и гле Давид и људи његови долажаху према њој тако да се она сусрете с њима.

21 Давид беше рекао: Узалуд сам чувао све што је тај човек имао у пустињи а да му ништа не беше нестало од свега што има, а он ми врати зло за добро.

22 Бог нека најтеже суди слузи своме Давиду ако до зоре и влагу на зиду Наваловом оставим.

23 Кад Авигеја угледа Давида, хитро скочи с магарца и паде пред Давидом на лице своје и поклони се до земље.

24 И паднувши му к ногама рече: Ја сам крива, господару! Дозволи да проговори теби слушкиња твоја, и чуј речи слушкиње своје.

25 Нека не гледа господар мој на тог неваљалог човека, на Навала, јер је он као и име његово: Навал[6] му је име и лудост је при њему. А ја, слушкиња твоја, нисам видела момака које је господар мој послао.

26 Зато сад, господару, као што је истина да је жив Господ и да је жива душа твоја, Господ ти не да да идеш на крв и задржава руку твоју. Нека буду неприајтељи твоји и сви који траже зла господару моме као Навал!

27 Прими овај поклон што је донела слушкиња твоја господару своме, да се да момцима који иду за господарем мојим.

28 Опрости слушкињи својој кривицу, јер ће Господ утврдити дом господару моме, јер господар мој води ратове Господње, и зло се неће никад на теби наћи.

29 И да устане неко да те гони и тражи живот твој, душа ће господара мога бити везана у свежњу живих код Господа, Бога твога, а душе ће се непријатеља твојих бацити као из праће.

30 И кад Господ учини господару моме свако добро које ти је обећо, и постави те вођем Израиља,

31 неће имати господар мој ни грижу савести ни муке у срцу што је ни за што крв пролио и што се сам осветио.

31 И кад учини Господ добро господару моме, опомени се слушкиње своје.

32 Давид рече Авигеји: Да је благословен Господ, Бог Израиљев, који те данас посла мени на сусрет!

33 Нек је благословен разум твој и да си ти благословена, која ме одврати данас да идем на крв, и која си задржала руку моју.

34 Али је жив Господ, Бог Израиљев, који ми не даде да ти учиним зло! Да ниси похитала да ми изиђеш на сусрет, не би остала Навалу ни влага на зиду.

35 И Давид прими из руке Авигејине оно што му беше донела, и рече јој: Иди с миром кући својој; ето послушах те и погледах на тебе.

36 Авигеја се врати к Навалу. И гле, он држаше у кући својој гозбу, као краљевску гозбу; он беше весела срца а беше потпуно пијан. Она му не рече ништа до јутра.

37 Али у јутро, кад се Навал отрезни, каза му жена све што је било. И срце његово доби напад, и он поста као камен.

38 Око десет дана после тога удари Господ Навала, и он умре.

39 Кад Давид чу да је Навал умро, рече: Да је благословен Господ, који одбрани правду моју од неваљалости што ми учини Навал, и задржа слугу свога од зла! Обрати Господ Навалу злоћу његову на главу његову.

40 Давид поручи Авигеји да ће је узети за жену. Слуге Давидове дођоше к Авигеји на Кармил и рекоше јој: Давид нас посла к теби да те узме за жену.

41 Она уста, поклони се лицем до земље и рече: Ево слушкиње твоје, да служи и да пере ноге слугама господара свога.

42 И Авигеја одмах седе на магарца и праћена од пет девојака отиде за гласницима Давидовим и поста му жена.

43 Давид беше узео и Ахиноаму из Језраела, и обе му беху жене.

44 Саул беше дао кћер своју Михалу, жену Давидову, Фалтију, сину Лаисову, из Галима.

Глава 26.[уреди]

1 Зифеји дођоше к Саулу у Гавају и рекоше: Не крије ли се Давид на брду Ехели према пустињи Гесимону?

2 Саул се подиже и сиђе у пустињу Зифску са три хиљаде људи из Израиља, да тражи Давида у пустињи Зифској. Саул се улогори на брду Ехели, према пустињи крај пута, а Давид оста у пустињи, и сазнавши да Саул иде за њим у пустињу,

4 посла уходе и од њих сазна да је Саул дошао.

5 Тад се Давид подиже и дође на место где Саул бејаше с војском, и виде место где лежаху Саул и Авенир, син Ниров, војвода његов. Саул лежаше усред логора, а народ беше улогорен око њега.

6 Давид проговори и рече Ахимелеху, Хетејину, и Ависаји, сину Серујину, а брату Јовавову: Ко ће сићи са мном к Саулу у логор? А Ависај одговори: Ја ћу сићи с тобом.

7 Давид и Ависај дођоше ноћу к народу. И гле, Саул лежаше и спаваше усред логора а копље његово беше пободено у земљу близу узглавља његовога. Авинер и народ лежаху око њега.

8 Ависај рече Давиду: Данас ти предаје Бог непријатеља твога у руке. Пусти, молим те, да ударим на њега копљем својим и да га једним ударцем прибодем за земљу, да се више не навраћам на њега.

9 Давид рече Ависају: Немој га убити, јер ко би некажњено подигао руку своју на помазаника Господњег?

10 И Давид рече: Жив је Господ! Господ сам може да удари на њега, било да му дође дан његов да умре, или да изиђе на бојно поље и погине.

11 Не дао ми Бог да дигнем руку на помазаника Господњега! Него узми ти сам то копље које му је близу узглавља и крчаг за воду, па да идемо.

12 Давид узе копље и крчаг за воду који беху близу Сауловог узглавља и отиде. Нико их не виде нити се ичега сети, нити се ко пробуди, јер сви спаваху тврдим сном од Господа.

13 Давид пређе на другу страну и стаде на врх брда далеко од логора.

14 И завика народу и Авениру, сину Нирову: Што се не одзиваш Авинере? Авенир се одазва и рече: Који си ти који вичеш према краљу?

15 Давид рече Авениру: Ниси ли ти јунак, и ко ти је раван у Израиљу? Зашто ниси чувао краља, господара свога? Јер је ишао један из народа да убије господара твога.

16 Ниси добро радио. Жив је Господ! Заслужили сте смрт што нисте чували господара свога, помазаника Господњега. Ево, гледај где је копље краљево и крчаг за воду који беху до главе његове.

17 Саул позна глас Давидов, и рече: Је ли то твој глас, сине Давиде? Давид му одговори: Мој је глас, краљу, господару мој!

18 И рече: Зашто господар мој гони служитеља свога? Јер шта сам ја учинио и која је кривица на мени?

19 Зато сад краљу, господару мој, удостоји се послушати речи слуге свога. Ако те Господ дражи на мене, нека му је угодан принос твој. Ако су то синови човечји, проклети да су пред Господом, јер ме терају данас да се одрекнем наслеђа Господњега, и говоре ми: Иди, служи туђим боговима!

20 Ах, да не падне крв моја на земљу далеко од лица Господњега! Јер краљ Израиљев изиђе да тражи буху једну, као да гони јаребицу у планини!

21 Саул рече: Згрешио сам. Врати се, сине Давиде, нећу ти од сада чинити зла, јер ти данас драг би живот мој. Лудо сам радио и велику сам грешку учинио.

22 Давид одговори: Ево кошва краљева; нека дође који од момака и нека га узме.

23 Господ ће платити свакоме по правди његовој и по верности његовој; јер те Господ беше предао данас у моје руке, али ја не хтедох дигнути руку своју на помазаника Господњег.

24 Зато ево, како је данас мени драг био живот твој, тако ће бити драг мој живот пред Господом, и он ће ме из сваке невоље избавити.

25 Саул рече Давиду: Да си благословен сине мој Давиде! Успећеш у подвизима својим. Давид отиде својим путем, а Саул се врати у своје место.

Глава 27.[уреди]

1 Савид рече у срцу своме: Погинућу једног дана од руке Саулове. Нема ништа боље за ме него да утечем у земљу Филистејску, па да ме се Саул окани и не тражи ме више по свим крајевима Израиљевим. Тако ћу се избавити од руке његове.

2 И Давид уста и отиде са шест стотина људи који бејаху с њим, ка Ахису сину Маоховом, краљу Гатском.

3 Давид и људи његови остадоше код Ахиса у Гату; сваки беше ту са својом породицом, а Давид са две жене своје, Ахиноамом из Језраела и Авигејом из Кармила, женом Наваловом.

4 Кад јавише Саулу да је Давид утекао у Гат, он преста да га тражи.

5 Давид рече Ахису: Ако сам нашао милост пред очима твојим, нека ми даду једно место у ком граду ове земље да седим у њему, јер зашто да седи слуга твој с тобом у краљевскоме граду?

6 И тог истог дана Ахис му даде Сиклаг. Зато Сиклаг припада краљевима Јудиним до данашњега дана.

7 Давид оста у земљи Филистејској једну годину и четири месеца.

8 Давид излажаше са својим људима и удараше на Гесуреје, на Герзеје и на Амаличане, јер ти народи живљаху од старине у оној земљи од Сура па до земље Египатске.

9 Давид пустошаше ту земљу, не остављајући у животу ни човека ни жене, и отимаше овце, волове, магарце, камиле и рухо, па се враћаше и иђаше к Ахису.

10 Ахис говораше: Где сте данас ударали? А Давид одговораше: На јужну страну Јудину, на јужну страну Јерамеилску и на јужну страну Кенејску.

11 Давид не остављаше у животу ни човека ни жене да их доведе у Гаг, јер, мишљаше: Они би могли да говоре против нас и да кажу: Тако је урадио Давид. И тако он учини за све време докле оста у земљи Филистејској.

12 Ахис имаше поверења у Давида и говораше; Давид се омразио с народом својим Израиљем, и биће ми увек слуга.

Глава 28.[уреди]

1 У то време скупише Филистеји војску своју да воде рат против Израиља. Ахис рече Давиду: Знај да ћеш ићи са мном на војску, ти и твоји људи.

2 Давид рече Ахису: Сад ћеш видети шта ће твој слуга учинити. И Ахис рече Давиду: И даћу ти да будеш за увек мој телохранитељ.

3 Самуило беше умро и цео га Израиљ беше оплакао, и сахранио га у Рами, у његовом граду. Саул беше истребио из земље оне који зазивају мртве и проричу будућност.

4 Филистеји се скупише и улогорише се у Суниму. Саул скупи све Израиљце, и они се улогорише у Гаваји.

5 Гледајући војску Филистејску, Саула обузе страх и срце му јако уздрхта.

6 Саул упита Господа, али му Господ не одговори ни у сну, ни преко Урима, ни преко пророка.

7 И Саул рече слугама својим: Тражите ми коју жену која зазива мртве, да отидем к њој и упитам је. Слуге му рекоше: Ено у Ен-Дору, има једна жена која зазива мртве.

8 Саул се преруши, обуче друге хаљине и отиде са два човека. Стигоше к тој жени ноћу. Саул јој рече: Кажи ми будућност зазивајући неког мртвог, и дозови ми онога кога ти ја кажем.

9 Жена му одговори: Гле, ти знаш шта је учинио Саул, и како је истребио из земље оне који зазивају мртве и проричу будућност. Што дакле мећеш замку животу моме да ме убијеш?

10 Саул јој се закле Господом, говорећи: Жив је Господ!, неће ти бити ништа за то.

11 Рече жена: Кога да ти зазивам? А он одговори: Зазивај ми Самуила.

12 Кад жена виде Самуила, повика јаким гласом: Зашто си ме преварио? Ти си Саул!

13 Краљ јој рече: Не бој се; него шта ти видиш? Жена рече Саулу: Видим бога једног који излази из земље.

14 Он јој рече: Како изгледа? Она одговори: Стар је и огрнут плаштем. Саул разуме да је то Самуило, сагну се лицем до земље и поклони се.

15 Самуило рече Саулу: Зашто си ме узнемирио и зазвао? Саул одговори: У тескоби сам великој! Филистеји воде рат против мене, а Бог је одступио од мене, и не одговара ми више ни преко пророка ни у сну. Зато сам те зазвао да ми кажеш шта ћу чинити.

16 Самуило рече: Па што мене питаш, кад је Господ одступио од тебе и постао ти непријатељ.

17 Господ је учинио као што сам ти ја био у његово име јавио; јер је Господ истргао краљевство из твоје руке и дао га другоме, Давиду.

18 Ти ниси послушао глас Господњи, нити си учинио да Амалик осети жестину гнева његовога.

19 Зато ти данас Господ то чини. Господ ће предати и Израиља с тобом у руке Филистејима, те ћеш сутра ти и синови твоји код мене бити, а логор Израиљски предаће Господ у руке Филистејима.

20 Саул се одједном сруши на земљу колико је дуг био, јер се много уплаши од речи Самуилових; а и не имаше ни санге, јер не беше јео вас дан и сву ноћ.

21 Жена се приближи Саулу и видећи га уплашена, рече му: Ево, слушкиња је твоја послушала глас твој. Ја сам живот свој изложила да послушам речи које си ми казао.

22 Слушај сад и ти глас слушкиње твоје, и допусти да те понудим комадом хлеба да једеш и да се окрепиш за пут свој.

23 Али он одби и рече: Нећу да једем. Слуге његове и жена наговорише га, и он приста на њихове молбе. Уста са земље и седе на постељу.

24 Жена имаше код куће теле угојено, које брже закла, и узе брашна те испече хлебове бесквасне.

25 Затим постави Саулу и слугама његовим, и они једоше. После усташе и отидоше оне исте ноћи.

Глава 29.[уреди]

1 Филистеји скупише сву војску своју код Афека, а Израиљ се улогори код извора у Језраелу.

2 Кнезови Филистејски кренуше се са својим стотинама и са својим хиљадама, а Давид и његови људи бејаху у позадини с Ахисом.

3 Кнезови Филистејски рекоше: Шта раде овде ти Јевреји? - Ахис одговори кнезовима Филистејским: Није ли то Давид, слуга Саула, краља Израиљског? Он је одавна са мном, и ја немам ни најмању ствар да му пребацим од када је добегао па до овога дана.

4 Али се кнезови Филистејски расрдише на Ахиса, и рекоше му: Пошљи натраг тог човека, нек се врати у место које си му ти одредио; да не иде он с нама на бојно поље, да нам не буде он непријатељ у боју. И чиме би он могао да опет уђе у милост господара свога, ако не главама наших људи?

5 Није ли ово онај Давид о коме се певало играјући: Поби Саул хиљаду своју, а Давид својих десет хиљада?

6 Ахис позва Давида и рече му: Жив је Господ! Ти си поштен човек, и мило ми је да идеш са мном на бојно поље, јер не нађох никаква зла на теби од доласка твога к мени до овога дана; али ниси по вољи кнезовима.

7 Врати се дакле и иди с миром, да не учиниш што не би било мило пред очима кнезовима Филистејских.

8 Давид рече Ахису: Али шта сам учинио што си нашао на слузи своме од како сам код тебе до овога дана, да не идем да се борим с непријтељима краља, господара свога?

9 Ахис одговори Давиду: Знам, јер си ми доиста мио као анђео Божји, али кнезови Филистејски говоре: Нека не иде с нама у бој.

10 Зато устани рано са слугама господара свога који су дошли с тобом; устаните рано и идите чим сване.

11 Давид и људи његови уранише да се рано крену и врате у земљу Филситејску. А Филистеји кренуше у Језраел.

Глава 30.[уреди]

1 Кад Давид дође у трећи дан са својим људима у Сиклаг, Амаличани бејаху ударили на јужни крај и на Сиклаг. Они беху развалили и запалили Сиклаг,

2 и заробили жене и све оне које беху онде, мале и велике. Они не беху никога убили, него беху све опљачкали, и беху ишли даље својим путем.

3 Давид и људи његови дођоше у град и гле, град беше спаљен, и жене њихове и синови њихови и кћери њихове беху заробљени.

4 Давид и народ који бејаше с њим подигоше глас свој и плакаше докле већ не имаше више снаге да плачу.

5 И обе жене Давидове беху одведене с робљем, Ахиноам из Језраела и Авигеја из Кармила, жена Навалова.

6 Давид беше на муци великој, јер народ говораше да га каменују; јер они имаху жалост у души, сваки за синовима својим и за кћерима својим. Али се Давид охрабри ослонивши се на Господа, Бога свога.

7 И он рече свештенику Авијатару, сину Ахимелехову: Донеси ми ефод! Авијатар донесе ефод Давиду.

8 И Давид упита Господа говорећи: Хоћу ли потерати ту чету? Хоћу ли је стигнути? Господ му одговори: Потерај, јер ћеш стигнути и избавити.

9 И Давид се крену са шест стотина људи који бејаху с њим. Они дођоше до потока Восора, где стадоше они који беху сустали.

10 Давид са четири стотине људи потера даље, а двеста људи оста, који сусташе и не могоше прећи преко потока Восора.

11 Нађоше у пољу једног Египћанина и доведоше га к Давиду. Дадоше му хлеба да једе и воду да пије,

12 и дадоше му груду смокава и два грозда сухог грожђа. Пошто он поједе, поврати му се снага, јер три дана и три ноћи не беше ништа јео нити воде пио.

13 Давид му рече: Чији си ти и одакле си? Он одговори: Ја сам момче египћанско, слуга једног Амаличанина, и гле, има већ три дана да ме господар напусти јер бејах болестан.

14 Ударили смо на јужни крај Херетејски на земљу Јудину и на јужни крај Халевов и запалили смо Сиклаг.

15 Давид му рече: Хоћеш ли ме одвести тој чети? А он одговори: Закуни се Богом да ме нећеш убити ни издати у руке господару моме, па ћу те одвести к тој чети.

16 И тако га одведе. И гле Амаличани се бејаху раширили по свој оној земљи, једући и пијући и веселећи се великим пленом који запленише из земље филистејске и из земље Јудине.

17 Давид их потуче од вечера до вечера другога дана, и нико не утече осим четири стотине младића који седоше на камиле и побегоше.

18 Давид избави све што беху однели Амаличани, и избави и обе жене своје.

19 Нико није недостајао, ни мали ни велики, ни синови ни кћери, нити је недостајало што од плена и од свега што им беху отели. Све поврати Давид.

20 Давид узе и сву крупну и ситну стоку, и они који гоњаху ту стоку говораху: Ово је плен Давидов.

21 Давид стиже до оних двеста људи који беху сустали и не могоше ићи за Давидом, а које остави на потоку Восору. Они изиђоше на сусрет Давиду и народу који бејаше с њим. Давид приступи к њима и упита их за здравље.

22 Тада проговорише сви зли и неваљали људи између оних који беху ишли с Давидом, и рекоше: Пошто нису ишли с нама, нећемо им дати ништа од плена што избависмо, него сваки жену своју и синове своје нека узму, па нек иду.

23 Али Давид рече: Не чините тако, браћо моја, с оним што нам је дао Господ, јер нас је он сачувао и дао нам у руке чету која беше изишла на нас.

24 И ко би вас послушао у томе? Јер какав је део ономе који иде у бој, тако је и ономе који остане код пртљага. Заједно треба да поделе.

25 Тако би од тога дана унапред, и то поста закон и обичај у Израиљу до данас.

26 Кад се Давид поврати у Сиклаг, посла од плена старешинама Јудиним, пријатељима својим, поручујући им: Ево вам дара од плена непријатеља Господњих. Он посла дарове и онима у Ветиљу,

27 и онима у Рамоту јужном и онима у Јатиру,

28 и онима у Ароиру, и онима у Сифмоту, и онима у Естемоји,

29 и онима у Рахалу, и онима у градовима Јарамеилским и онима у градовима Кенејским,

30 и онима у Орми, и онима у Хор-Асану, и онима у Атаху

31 и оцима у Хеврону и по свим местима у која је Давид долазио с људима својим.

Глава 31.[уреди]

1 Филистеји се побише с Ираиљцима и Израиљци побегоше испред Филистеја и падоше мртви на гори Гелвуји.

2 Филистеји гонише Саула и синове његове, и убише Јонатана, Авинадава и Мелхи-Сува, синове Саулове.

3 Бој би најжешћи око Саула. Стигоше га стрелци и тешко га ранише.

4 Саул рече тада момку који му ношаше оружје: Извади мач свој и прободи ме, да не дођу необрезани и прободу ме и наругају ми се. Али момак који му ношаше оружје не хте то, јер га беше страх. Тада Саул узе свој мач и баци се на њ.

5 Кад момак који ношаше оружје виде Саула мртва, баци се и он на свој мач и умре с њим.

6 Тако погибоше онога дана Саул и три сина његова, и момак који му ношаше оружје и сви људи његови заједно.

7 Израиљци који беху с ове стране долине и с ове стране Јордана кад видеше да Израиљци беху побегли и да су погинули Саул и синови његови, оставише градове и побегоше, и у њих уђоше Филистеји.

8 Сутрадан Филистеји дођоше да опљачкају мртве, и нађоше Саула и три сина његова који беху пали на гори Гелвуји.

9 Они одсекоше Саулу главу и скидоше с њега оружје, затим послаше вести о томе у земљу Филистејску да објаве у свим храмовима идола њихових и у народу.

10 Оставише Саулово оружје у кући Астаротиној, а тело његово обесише на зид Ветсански.

11 Кад становници Јависа Галадова чуше шта учинише Филистеји од Саула,

12 подигоше се сви храбри људи и ишавши сву ноћ скидоше тело Саулово и телеса синова његових са зида Ветсанскога, па се вратише у Јавис, и онде их спалише.

13 Узеше кости њихове и сахранише их под дрветом у Јавису. И постише седам дана.

  1. Самуило значи: Бог ме је услишио.
  2. Ихавод: нема више славе.
  3. Евен-Езер значи: стена спасења.
  4. Авинер, или Авнер.
  5. Села-Амалекот значи: стена разилажења или утицања.
  6. Навал значи: луд.