Biblija (Bakotić) : Prva Knjiga Samuilova

←Ruta

BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić

2. Samuilova→

Glava 1.

1 Beše jedan čovek iz Ramatajim-Sofima, iz gore Jefremove, koji se zvaše Elkana. On beše sin Jeroama, sina Eliva, sina Tova, sina Sufova, Efraćanina.

2 On imaše dve žene, od kojih jednoj beše ime Ana, a drugoj Fenina; Fenina imaše dece, a Ana ih nemaše.

3 Taj čovek iđaše svake godine iz svog grada u Silom, da se pokloni i prinese žrtve Gospodu nad vojskama. Onde bajehu dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines, sveštenici Gospodnji.

4 Kad Elkana prinošaše žrtvu svoju on davaše po jedan obrok ženi svojoj Fenini i svim sinovima i svim kćerima što beše imao od nje.

5 Ali on davaše Ani dva obroka, jer on voljaše Anu, koju Gospod beše učinio nerotkinjom.

6 Suparnica njezina je mnogo cveljaše, da bi je unizila zato što ju je Gospod stvorio nerotkinjom.

7 Tako bejaše svake godine, svaki put kad Ana iđaše u dom Gospodnji. Fenina je jednako cveljaše. Ona plakaše i ništa ne jeđaše.

8 Elkana, muž njezin, govorio joj je: Ana, zašto plačeš i ništa ne jedeš, i zašto je tvoje srce žalosno? Nisam li za tebe bolji nego deset sinova?

9 Ana usta pošto se beše jelo i pilo u Silomu. Sveštenik Ilije seđaše kod jednog stuba doma Gospodnjega.

10 I s tugom u srcu ona se pomoli Gospodu i zaplaka se.

11 Ona učini zavet, govoreći: Ako se udostojiš pogledati na tugu sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinju svoju, i ako daš sluškinji svojoj muško dete, posvetiću ga Gospodu za sve dane života njegovoga, i britva neće preći preko glave njegove.

12 Kako ona dugo osta moleći se pred Gospodom, Ilije motraše na usta njezina.

13 Ana govoraše srcem svojim i usta joj se samo micahu, ali joj se ne čujaše glas. Ilije pomisli da je pijana,

14 i reče joj: Dokle ćeš biti u zanosu? Otrezni se od vina svoga.

15 Ana odgovori: Ne, gospodaru, ja sam žena s tugom u srcu; nisam ja pila ni vina, ni žestokoga pića; nego izlivam dušu svoju pred Gospodom!

16 Nemoj uzeti sluškinju svoju za nevaljalu ženu, jer je samo prevelika tuga i žalost moja koja učini da sam do sada govorila.

17 Ilije uze opet reč i reče: Idi s mirom!, a Bog Izrailjev da ti usliši molitvu kojom si ga molila.

18 Ona reče: Neka sluškinja tvoja nađe milost pred očima tvojim! I žena otide. Ona jede, i lice joj ne beše više kao pre.

19 Sutradan uraniše i pošto se pokloniše pred Gospodom, vratiše se i dođoše kući svojoj u Ramu. Elkana pozna Anu, ženu svoju, i Gospod se opomenu nje.

20 U toku godine Ana zatrudne i rodi sina i nadenu mu ime Samuilo^[1], jer, reče, isprosih ga u Gospoda.

21 Njezin muž Elkana pođe zatim sa svim domom svojim da prinese godišnju žrtvu Gospodu i da ispuni svoj zavet.

22 Ali Ana ne pođe, i reče mužu svome: Kad odbijem dete od sise, tada ću ga odvesti da iziđe pred Gospoda i ostane onde do veka.

23 Elkana, muž njezin, reče joj: Čini kako znaš, čekaj dok ga ne odbiješ od sise. I Gospod neka ispuni reč svoju! I žena osta i podoji sina svoga dokle ga ne odbi od sise.

24 Kad ga ona odbi, odvede ga sa sobom i uze tri teleta, efu brašna i meh vina i uvede ga u dom Gospodnji u Silomu. Dete bejaše još malo.

25 Zaklaše tele, i dovedoše dete k Iliju.

26 Ana reče: Čuj gospodaru! Kako je živa duša tvoja, gospodaru, ja sam ona žena koja je stajala ovde pored tebe da se Gospodu molim.

27 Molih se za ovo dete i usliši mi Gospod molitvu kojom sam ga molila.

28 Zato hoću da ga dam Gospodu. Dok je god živ biće posvećen Gospodu. I oni se pokloniše onde pred Gospodom.

Glava 2.

1 Ana se pomoli i reče: Razveseli se srce moje u Gospodu, podiže se snaga moja u Gospodu! Otvoriše se usta moja na neprijatelje moje, jer se ja radujem sa spasenja tvoga!

2 Niko nije svet ko Gospod, nema osim tebe drugog Boga! Nema tvrde stene kao što je Bog naš.

3 Ne govorite više tako ponosito, da ne izlaze iz usta vaših reči ohole; jer je Gospod Bog koji sve zna, i on svačije delo meri.

4 Izlomi se luk silnika, a iznemogli se snagom opasaše.

5 Koji siti behu za hleb se naimaju, a koji gladni behu odmaraju se. Sedam puta nerotkinja rodi a smalaksa ona što mnogo dece imaše.

6 Gospod smrt i život daje, spušta u Šeol i izbavlja.

7 Gospod siromaši i bogati, ponizuje i uzvisuje.

8 Siromaha iz praha podiže, iz buništa ubogog uzvisuje, da ih s knezovima posadi i daje im presto slave. Jer su Gospodnji svi stubovi zemlje i na njima je on vaseljenu osnovao.

9 Čuvaće on korake milih svojih a zlobni će u mraku propadati; jer neće čovek silom pobediti.

10 Zadrhtaće dušmani Gospodnji! S visine nebesa baciće on na njih gromove svoje. Gospod će suditi krajevima zemlje i daće snagu kralju svome, uzvisiće moć pomazaniku svome!

11 Elkana otide zatim u Ramu, kući svojoj, a dete osta u službi Gospodnjoj kod sveštenika Ilija.

12 Sinovi Ilijevi bejahu nevaljali; oni ne znadijahu za Gospoda.

13 Evo kako su ti sveštenici s narodom postupali: Kad neko prinošaše žrtvu, dolažaše momak sveštenikov dok se kuhaše meso s trokrakim viljuškama u ruci,

14 i zabadaše u šerpu ili u kotao, u tavu ili u lonac, i što se god nabode na viljušku uzimaše sveštenik za se. Tako oni činjahu svim Izrailjcima koji dolažahu u Silom.

15 Pa i pre nego bi spalili salo, došao bi momak sveštenikov te bi rekao čoveku koji prinošaše žrtvu: Daj meso, da isečem svešteniku, jer ti on neće primiti mesa kuhanoga nego hoće sirovo.

16 Ako bi mu čovek odgovorio: Neka se prvo spali salo, pa onda uzmi što hoćeš, - on bi rekao: Ne, nego daj sad, a ako ne daš, uzeću silom.

17 Ti mladi ljudi primahu na sebe vrlo veliki greh pred Gospodom, jer prezirahu prinose Gospodnje.

18 Samuilo služaše pred Gospodom, i to dete imaše na sebi jedan laneni efod.

19 Mati mu je krojila svake godine jednu malu haljinicu i donosila mu je, kad je dolazila s mužem svojim da prinese godišnju žrtvu.

20 Ilije blagoslovi Elkanu i ženu njegovu govoreći: Gospod da ti da poroda od ove žene u zamenu za onoga koga je posvetila Gospodu! I oni se vratiše doma.

21 Pošto Gospod pohodi Anu, ona zatrudne i rodi tri sina i dve kćeri. A dete Samuilo rastijaše pred Gospodom.

22 Ilije beše vrlo star i on sazna za sve što činjahu sinovi njegovi svemu Izrailju. On sazna i da oni ležahu sa ženama koje dolažahu na vrata šatora od sastanka.

23 On im reče: Zašto to radite? Jer ja čujem od celog naroda o zlim delima što činite.

24 Nemojte, deco moja Ono što ja čujem nije dobro, jer vi navaljujete greh na narod Gospodnji.

25 Kad čovek zgreši čoveku, sudiće mu Bog; ali kad ko zgreši Gospodu, ko će se založiti za njega? Ali oni ne poslušaše oca svoga, jer je Gospod hteo da umru.

26 Dete Samuilo rastijaše i bejaše milo i Gospodu i ljudima.

27 Jedan Božji čovek dođe k Iliju i reče mu: Ovako govori Gospod: Ne pojavih li se ja domu oca tvoga, kad bejaše u Egiptu, u kući Faraonovoj?

28 Ja ga izabrah između svih plemena Izrailjevih, da bude u mojoj službi u sveštenstvu, da stupi pred oltar moj, da pali kad i da nosi efod preda mnom, i dadoh domu oca tvog sve žrtve ognjem spaljene koje prinose sinovi Izrailjevi.

29 Zašto gazite nogama žrtve moje i prinose moje, koje sam zapovedio da se prinose u stanu mome? I što ti paziš sinove svoje većma nego mene, da se gojite prvinama svih prinosa Izrailja, naroda moga?

30 Zato evo što govori Gospod, Bog Izrailjev: Objavio sma da će dom tvoj i dom oca tvoga hoditi preda mnom do veka. Ali sada Gospod govori: Daleko od mene! Jer ću ja počastiti one koji me časte, ali koji mene preziru oni će biti prezreni.

31 Gle, dolazi vreme kad ću ja odseći ruku tebi i ruku domu oca tvoga, da u domu tvome neće biti više staraca.

32 U stanu mome ugledaćeš teskobu, dok će Izrailj obilato uživati dobra Gospodnja, i u domu tvome neće biti više staraca.

33 Ostaviću kod oltara moga jednog od tvojih da ti čile oči i da ti cvili duša, ali će svi iz doma tvoga umirati u cvetu godina.

34 I biće ti znak ono što će doći na oba sina tvoja, na Ofnija i na Finesa. Obojica će u jedan dan umreti.

35 A sebi ću utvrditi sveštenika verna, koji će raditi po srcu mome i po duši mojoj. Njemu ću sazidati tvrd dom i on će vazda hoditi pred pomazanikom mojim.

36 I ko god ostane od doma tvoga doći će da mu se pokloni, da bi dobio dinar srebra i krišku hleba, i govoriće: Primi me u kakvu službu svešteničku da bih imao komad hleba.

Glava 3.

1 Dete Samuilo služaše Gospodu pred Ilijem. Reč Gospodnja bejaše u ono vreme retka i viđenja se ne javljahu često.

2 U to vreme Ilije, kome oči počinjahu tamneti, te ne mogaše videti, ležaše na svom mestu. Žižak Gospodnji ne bejaše još ugašen

3 i Samuilo ležaše u domu Gospodnjemu, u kome bejaše kovčeg Božji.

4 Tad Gospod zovnu Samuila. On odgovori: Evo me.

5 I on pritrča k Iliju, i reče mu: Evo me, što si me zvao? Ilije odgovori: Nisam te ja zvao; idi, lezi. I on otide i leže.

6 Gospod opet zovnu Samuila, i Samuilo usta i otide k Iliju i reče: Evo me, jer si me zvao. Ilije odgovori: Nisam te ja zvao, sine; idi lezi.

7 Samuilo ne poznavaše još Gospoda i još mu ne beše objavljena reč Gospodnja.

8 Gospod zovnu Samuila po treći put. I Samuilo usta i otide k Iliju i reče mu: Evo me, jer si me zvao. Ilije razume da je Gospod zvao dete,

9 i reče Samuilu: Idi lezi, a ako te zovne reci: Govori, Gospode, jer sluga tvoj sluša. I Samuilo otide i leže na svoje mesto.

10 Gospod dođe i prikaza mu se, i zovnu kao i ranije: Samuilo, Samuilo! I Samuilo odgovori: Govori, jer sluga tvoj sluša.

11 Tada Gospod reče Samuilu: Evo učiniću nešto u Izrailju što će zaglušiti uši svakome ko čuje.

12 U taj dan izvršiću na Iliju sve što sam izrekao protiv kuće njegove. Počeću i svršiću.

13 Objavio sam mu da ću kazniti dom njegov za uvek, zbog zločina koji on zna i kojim sinovi njegovi navališe na se prokletstvo, a da ih on nije ukorio.

14 Zato se zakleh domu Ilijevu da se zločin doma Ilijeva neće nikada okajati ni kakvom žrtvom ni prinosom.

15 Samuilo osta ležeći do jutra, pa otvori vrata doma Gospodnjeg. Samuilo se boja kazati Iliju za viđenje.

16 Ilije zovnu Samuila i reče: Samuilo, sine! On odgovori: Evo me.

17 A Ilije reče: Koju ti je reč kazao Gospod? Nemoj mi nšta zatajiti. Bog ti najteže sudio ako zatajiš nešto od onoga što ti je kazao.

18 Samuilo mu kaza sve, i ništa mu ne zataji. I Ilije reče: Gospod je, neka radi što mu se dobro čini!

19 Samuilo rastijaše. Gospod bejaše s njim, i on ne pusti da padne na zemlju ni jedna reč njegova.

20 Sav Izrailj od Dana do Virsaveje, pozna da je Samuilo pravi prorok Gospodnji.

21 Gospod se i dalje javljaše u Silomu; jer se Gospod javljaše Samuilu u Silomu rečju Gospodnjom.

Glava 4.

1 Reč Samuilova obrati se svemu Izrailju. Izrailj iziđe da se bori protiv Filisteja. Ulogori se kod Even-Ezera, a Filisteji bejahu ulogoreni u Afeku.

2 Filisteji se uvrstaše u bojne redove protiv Izrailja i otvori se boj. Izrailj bi potučen od Filisteja, koji pobiše na bojnom polju oko četiri hiljada ljudi.

3 Narod se vrati u logor, i starešine Izrailjeve rekoše: Zašto pusti Gospod da nas Filisteji danas tuku? Idemo u Silom da uzmemo kovčeg saveza Gospodnjeg, da bude među nama i izbavi nas iz ruku neprijatelja naših.

4 Narod posla u Silom da donesu odande kovčeg saveza Gospoda nad vojskama koji sedi među Heruvimima. Dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines bejahu onde kod kovčega saveza Gospodnjega.

5 Kad dođe kovčeg saveza Gospodnjega u logor sav Izrailj povika od radosti da zemlja zaječa.

6 Filisteji čuše tu viku i rekoše: Šta ima da znači ta vika u logoru Jevrejskome? I oni saznaše da je u njihov logor došao kovčeg Gospodnji.

7 Filisteji se uplašiše, jer mišljahu da je sam Bog došao u logor. I rekoše: Teško nama!, jer to nije bivalo pre.

8 Teško nama! Ko će nas izbaviti iz ruku tih silnih bogova? To su ti bogovi koji pobiše Egipćane u pustinji svakojakim bičevima.

9 Držite se i budite ljudi o Filisteji! Da ne služite Jevrejima kao što su oni vama služili. Budite ljudi i bijte se.

10 Filisteji otvoriše boj i Izrailjci behu pobeđeni i pobegoše k šatorima svojim. Poraz je bio vrlo velik, i od Izrailja pade trideset hiljada pešaka.

11 Kovčeg Božji bi otet i dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines poginuše.

12 Jedan čovek od plemena Venijaminovog po

trča iz bojnog polja i dođe u Silom tog istog dana razdrtih haljina i glave posute prahom.

13 Kad on dođe Ilije čekaše sedeći na stolici kraj puta, jer je srce njegovo bilo nemirno zbog kovčega Božjega. Čim taj čovek uđe u grad i kaza glase, stade vika svega grada.

14 Ilije, čuvši viku, reče: Kakva je to uzbuna? I čovek odmah dođe k Iliju da mu javi vest.

15 A Ilije beše devedeset i osma godina, oči mu bejahu potamnele i ne mogaše videti.

16 Taj čovek reče Iliju: Idem s bojnog polja, s bojnog polja utekoh ja danas. Ilija reče: Šta bi, sine?

17 Onaj koji beše doneo vest reče: Izrailj pobeže ispred Filisteja i narod pretrpi veliki poraz; poginuše i oba sina tvoja, Ofnije i Fines, i kovčeg Božji je otet.

18 Čim on spomenu kovčeg Božji, pade Ilije sa stolice nauznako kod vrata, razbi glavu i umre, jer bejaše čovek star i težak. On bi sudija u Izrailju četrdeset godina.

19 Snaha njegova, žena Finesova, bejaše trudna i imaše uskoro da se porodi. Kako ona ču glas da je kovčeg Božji otet i da su joj umrli svekar i muž, savi se i porodi, jer je spopadoše bolovi.

20 I kako ona umiraše, rekoše joj žene koje se nađoše kod nje: ne boj se, jer si rodila sina! Ali ona ne odgovori ništa i ne primeti ništa.

21 Ona nadenu detetu ime Ihavod^[2], govoreći: Otide slava od Izrailja! To zato što kovčeg Božji beše otet, a i zbog svekra i zbog muža svoga.

22 Ona reče: Otide slava od Izrailja, jer je otet kovčeg Božji!

Glava 5.

1 Filisteji uzeše kovčeg Božji i odnesoše ga iz Even-Ezera u Azot.

2 Pošto uzeše kovčeg Božji, Filisteji ga unesoše u dom Dagonov, i namestiše ga do Dagona.

3 Sutradan Azoćani, koji behu uranili nađoše Dagona ležećeg ničice na zemlji pred kovčegom Gospodnjim. Oni uzeše Dagona i metnuše ga na njegovo mesto.

4 Kad opet sutradan uraniše, nađoše Dagona ničice na zemlji pred kovčegom Gospodnjim; glava Dagonova i obe ruke odsečene bejahu na pragu, i ne beše mu ostao nego samo trup.

5 Zato sveštenici Dagonovi i u opšte svi koji ulaze u dom Dagonov u Azotu ni dandanas ne staju nogom na prag.

6 Ruka Gospodnja oteža Azoćanima i dovede ih u očajanje. On ih udari šuljevima u Azotu i u svoj okolini njegovoj.

7 Videći to Azoćani rekoše: Neće ostati kod nas kovčeg Boga Izrailjevog, jer je ruka njegova teška i nad nama i nad Dagonom, bogom našim.

8 I oni potražiše i sabraše k sebi sve knezove Filistejske i rekoše im: Šta ćemo da činimo s kovčegom Boga Izrailjeva? Knezovi odgovoriše: Da se kovčeg Boga Izrailjeva prenese u Gat. I prenese se kovčeg Boga Izailjeva.

9 Ali pošto se on prenese, ruka Gospodnja bi na gradu i nasta veliko očajanje. On udari građane od maloga do velikoga te dođoše na njih tajni šuljevi.

10 Tada poslaše kovčeg Božji u Akaron. Kad kovčeg Božji uđe u Akaron, povikaše Akaronjani govoreći: Donesoše k nama kovčeg Boga Izrailjeva da pomori nas i narod naš!

11 I oni potražiše i sabraše sve knezove Filistejske i rekoše: Vratite kovčeg Boga Izrailjeva. Nek se on vrati na svoje mesto da ne pomori nas i narod naš. Jer po celome gradu vladaše smrtan strah. Ruka Gospodnja mu bejaše vrlo teška.

12 Ljudi koji ostajahu živi bolovahu od šuljeva, i vika u gradu podizaše se do neba.

Glava 6.

1 Kovčeg osta sedam meseci u zemlji Filistejskoj.

2 I Filisteji pozvaše sveštenike i vrače i rekoše im: Šta ćemo činiti sa kovčegom Gospodnjim? Kažite nam kako ćemo ga vratiti na njegovo mesto.

3 Oni odgovriše: Ako vratite kovčeg Boga Izrailjeva, ne vraćajte ga prazna, nego prinesite Gospodu žrtvu za greh: tada ćete ozdraviti i saznaćete zašto se ruka njegova nije odmakla od vas.

4 Filisteji rekoše: Kakav ćemo mu prinos prinositi? Oni odgovoriše: Pet zlatnih čireva i pet zlatnih miševa, prema broju knezova Filistejskih, jer je ista rana bila na svima vama i na knezovima vašim.

5 Načinite dakle kalupe od svojih čireva i slike od svojih miševa koji zemlju kvare i dajte slavu Bogu Izrailjevom! Valjda će olakšati ruku svoju nad vama, nad bogovima vašim i nad zemljom vašom.

6 Zašto biste bili uporna srca kao što su uporna srca bili Egipćani i Faraon? Ne učini li on čudesa na njima, i ne pustiše oni tad sinove Izrailjeve?

7 Načinite sad jedna nova kola, uzmite dve krave dojilice koje još nisu bile u jarmu, pa upregnite krave u kola, a telad njihovu odvedite od njih kući.

8 Uzmite kovčeg Gospodnji i metnite ga na kola, a stvari zlatne koje ćete dati Gospodu na očišćenje greha, metnite u kovčežić pokraj njega, pa ga pustite nek ide.

9 Pogledajte za njim: Ako krene putem ka granici svojoj na Vet-Semes, to nam je Gospod učinio ovo veliko zlo; ako li ne pođe tako, onda ćemo znati da nas se nije dohvatila ruka njegova nego da nam se to slučajno desilo.

10 Ti ljudi učiniše tako. Uzeše dve krave dojilice i upregoše ih u kola, a telad njihovu zatvoriše kod kuće.

11 Metnuše na kola kovčeg Gospodnji i mali kovčežić s miševima zlatnim i sa kalupima svojih čireva.

12 Krave krenuše pravo putem za Vet-Semes; one iđahu jednako istim putem mučući i ne svrćući ni na desno ni na levo. Knezovi Filistejski idoše za njima do granice Vet-Semeske.

13 Stanovnici Vet-Semesa žnjahu pšenicu u dolini; oni podigoše oči svoje, videše kovčeg, i obradovaše se videvši ga.

14 Kola stigoše na njivu Isusa Vet-Semešanina i stadoše. Onde bejaše jedan veliki kamen. Iscepaše drva od kola i prinesoše ove krave na žrtvu paljenicu Gospodu.

15 Leviti snimiše kovčeg Gospodnji i kovčežić što beše pokraj njega, u kome bejahu predmeti zlatni, i metnuše sve na onaj veliki kamen. Tog dana prinesoše stanovnici Vet-Semesa prinose i žrtve Gospodu.

16 Tog istog dana, pošto to videše, vratiše se pet knezova Filistejskih u Akaron.

17 Zlatni čirevi koje Filisteji prinesoše Gospodu na okajanje behu: jedan za Azot, jedan za Gazu, jedan za Askalon, jedan za Gat, jedan za Akaron.

18 Bilo je i miševa zlatnih prema broju svih gradova Filistejskih koji pripadahu petorici poglavica, koliko utvrđenih gradova toliko i neograđenih sela. To je što svedoči veliki kamen na koji metnuše kovčeg Gospodnji; a koji je i danas u polju Isusa Vet-Semešanina.

19 Gospod udari stanovnike Vet-Semesa kad se zagledaše u kovčeg Gospodnji; i pobi pedeset hiljada i sedamdeset ljudi iz naroda. I narod bi u očajanju, jer ga Gospod udari velikom pogibijom.

20 Ljudi iz Vet-Semesa rekoše: Ko se može održati pred licem Gospoda, tog svetog Boga? I kome li će kovčeg otići kad se udalji od nas?

21 Oni poslaše glasnike k stanovnicima Kirijat-Jarimskim da im poruče: Filisteji vratiše kovčeg Gospodnji; dođite i odnesite ga k sebi.

Glava 7.

1 Ljudi iz Kirijat-Jarima dođoše i uzeše kovčeg Gospodnji i odnesoše ga u kuću Avinadavovu na brdu, i posvetiše Eleazara, sina njegovoga, da čuva kovčeg Gospodnji.

2 Bejaše prošlo mnogo vremena od kad kovčeg Gospodnji beše prenesen u Kirijat-Jarim. Bejaše prošlo dvadeset godina. Tada sav dom Izrailjev zavapi ka Gospodu.

3 Samuilo reče svemu domu Izrailjevom: Ako se svim srcem svojim obratite ka Gospodu, izbacite od sebe tuđe bogove i Astarote i spremite srce svoje za Gospoda i njemu jedinome služite, i on će vas izbaviti iz ruku Filistejskih.

4 Sinovi Izrailjevi izbaciše Vale i Astarote i služiše Gospodu jedinome.

5 Samuilo reče: Skupite sav Izrailj u Mispu, da se pomolim Gospodu za vas.

6 Oni se skupiše u Mispi. Crpaše vodu i proliše je pred Gospodom, i postiše onaj dan govoreći: Sagrešismo Gospodu! Samuilo sudi sinovima Izrailjevim u Mispi.

7 Filisteji saznaše da su se sinovi Izrailjevi skupili u Mispi, i knezovi Filistejski krenuše na Izrailja. Na tu vest sinovi se Izrailjevi uplašiše od Filisteja,

8 i rekoše Samuilu: Ne prestani vapiti za nas ka Gospodu, Bogu našemu, da bi nas izbavio iz ruku Filistejskih!

9 Samuilo uze jedno jagnje odojče i prinese ga cela Gospodu na žrtvu paljenicu. On zavapi ka Gospodu za Izrailja, i Gospod ga usliši.

10 Dok Samuilo prinošaše žrtvu, približiše se Filisteji da udare na Izrailja. Gospod zagrmi gromovima svojim u taj dan na Filisteje i porazi ih. Oni behu tučeni pred Izrailjem.

11 Izrailjci iziđoše iz Mispe i poteraše Filisteje i tukoše ih do pod Vet-Har.

12 Samuilo uze kamen i metnu ga između Mispe i Šena, i nazva ga Even-Ezer^[3], jer, reče: Dovde nam Gospod pomože.

13 Tako behu pokoreni Filisteji i više ne dođoše na zemlju Izrailjevu. Ruka Gospodnja bi protiv Filisteja svega veka Samuilova.

14 Izrailj izbavi iz ruku Filistejskih gradove koje mu Filisteji behu uzeli, od Akarona do Gata sa svim zemljama njihovim. Tad je bio mir izemđu Izrailja i Amoreja.

15 Samuilo bi sudija u Izrailju svega veka svoga.

16 On svake godine obilažaše Vetilj, Galgal i Mispu, i suđaše Izrailju u svim tim mestima.

17 Zatim se vraćaše u Ramu, jer onde bejaše dom njegov; i onde on suđaše Izrailju i onde sazida oltar Gospodu.

Glava 8.

1 Kad Samuilo ostari, postavi sinove svoje za sudije Izrailju.

2 Njegov sin prvenac zvaše se Joilo, a drugi sin Avija. Oni bejahu sudije u Virsaveji.

3 Sinovi Samuilovi ne hodiše putevima njegovim; oni gledahu na dobitak, primahu poklone i izvrtahu pravdu.

4 Sve starešine Izrailjeve skupiše se i dođoše Samuilu u Ramu.

5 Oni mu rekoše: Eto, ti si ostario a sinovi tvoji ne hode tvojim putevima. Postavi nam zato kralja da nam sudi, kao što ga svi narodi imaju.

6 Samuilu ne bi po volji što rekoše: Daj nam kralja da nam sudi. I Samuilo se pomoli Gospodu.

7 Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas naroda u svemu što ti govori; jer ne odbacuju oni tebe, nego mene odbacuju, da ne kraljujem nad njima.

8 Oni tebi čine kao što činiše od onoga dana kad ih izvedoh iz Egipta, do danas; napustiše mene da služe drugim bogovima.

9 Poslušaj dakle glas njihov, ali ih opomeni i kaži im prava kralja koji će kraljevati nad njima.

10 Samuilo kaza sve reči Gospodnje narod koji iskaše od njega kralja,

11 i reče: Ovo će biti pravo kralja koji će kraljevati nad vama: Uzimaće sinove vaše i metaće ih na kola svoja i među konjanike svoje da trče pred kolima njegovim;

12 postavljaće ih da mu budu tisućnici i pedesetnici i učiniće da mu oru njive i žanju letine, i da mu grade ratno oružje i opremu za kola njegova.

13 Uzimaće i kćeri vaše da mu postanu mirisarke, kuharice i hlebarice.

14 Uzimaće najbolje njive vaše i vinograde vaše i razdavaće ih slugama svojim.

15 Uzimaće desetak od useva vaših i davaće ga slugama svojim.

16 Uzimaće sluge vaše i sluškinje vaše i najbolje volove i magarce vaše i služiće se njima za svoje poslove.

17 Uzimaće desetak od stada vaših i vi ćete sami biti njegovi robovi.

18 I vi ćete onda vikati na kralja svoga, koga budete izabrali, ali vas Gospod neće uslišiti.

19 Narod ne hte poslušati reči Samuilove i reče: Ne, nego ćemo mi imati kralja nad sobom,

20 i bićemo i mi kao i svi narodi. Kralj će nad nama suditi, ići će pred nama i vodiće naše ratove.

21 Pošto Samuilo sasluša sve reči naroda, kaza ih Gospodu.

22 I Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas njihov i postavi im kralja. I Samuilo reče ljudima Izrailjcima: Idite svaki u svoj grad.

Glava 9.

1 Beše jedan čovek od plemena Venijaminova, koji se zvaše Kis, sina Avila, sina Serora, sina Vehorata, sina Afije, sina jednog čoveka od plemena Venijaminova. Beše to jak i hrabar čovek.

2 On imaše sina, po imenu Saula, koji beše mlad i lep, lepši od svakog sina Izrailjeva, a glavom beše viši od svakoga od njih.

3 Magarice Kisove, oca Saulova behu zalutale; i Kis reče Saulu, sinu svome: Uzmi sa sobom jednog momka, ustani, idi i traži magarice.

4 On prođe goru Jefremovu i prođe zemlju Salinsku, i ne nađe ih; prođe zemlju Salimsku, i ne beše ih; pa prođoše i zemlju Venijaminovu, i ne nađoše ih.

5 Kad dođoše u zemlju Sufsku, Saul reče svome momku koji ga pratijaše: Idi, da se vratimo da se ne bi otac okanio magarica a zabrinuo se za nas.

6 Momak mu reče: Evo u ovome gradu ima jedan Božji čovek, koga svak poštuje; što god on kaže sve se zbiva. Hajdemo k njemu, može biti će nam on kazati put kojim treba da idemo.

7 Saul reče momku svome: Ali ako idemo šta ćemo doneti tom čoveku? Jer nam je hrane nestalo u torbama, a dara nemamo da damo Božjem čoveku. Šta imamo?

8 Momak uze opet reč i reče Saulu: Evo ja imam četvrt sikla srebra; daću ga Božjem čoveku, i on će nam kazati put.

9 U staro vreme u Izrailju kad bi ko išao da upita Boga govorio bi: Hajde da idemo k videocu! Jer ko se sada zove prorok, u staro se vreme zvaše videlac.

10 Saul reče momku svome: Pravo imaš, hajde da idemo. I pođoše u grad u kome beše Božji čovek.

11 Kako se penjahu put grada, sretoše neke devojke koje behu izišle da zahvataju vodu, te im rekoše: Je li tu videlac?

12 One im odgovoriše, veleći: Jest, eno ga pred tobom; ali pohitaj jer je danas došao u grad, jer se danas prinosi žrtva za narod u gori.

13 Kad uđete u grad naći ćete ga pre nego pođe na goru da jede; jer narod neće jesti dokle on ne dođe, jer on treba da blagoslovi žrtvu, pa onda će zvanice jesti. Idite dakle, jer ćete ga sada naći.

14 I oni otidoše u grad. Oni behu došli usred grada kad ih srete Samuilo polazeći na goru.

15 A dan pre dolaska Saulova, Gospod se beše javio Samuilu rekavši:

16 Sutra u ovo doba poslaću k tebi jednog čoveka iz zemlje Venijaminove, i ti ćeš njega pomazati za vođu naroda moga Izrailja. On će izbaviti narod moj iz ruku Filisteja; jer sam ja pogledao na narod svoj, jer vapaj njegov dođe do mene.

17 Kad Samuilo ugleda Saula, reče mu Gospod: Eto čoveka za koga ti govorih; on će vladati mojim narodom.

18 Saul pristupi k Samuilu na vrata i reče mu: Kaži mi molim te, gde je kuća videočeva?

19 Samuilo odgovori Saulu i reče: Ja sam videlac. Hajde preda mnom na goru danas ćete sa mnom jesti. Sutra ću te otpustiti i kazaću ti sve što ti je u srcu.

20 Ne brini za magarice kojih ti je nestalo pre tri dana, jer su se našle. A za koga se čuva ono što je dragoceno u Izrailju? Nije li to za tebe i za ceo dom oca tvoga?

21 Saul odgovori: Nisam li ja od plemena Venijaminova, najmanjega plemena Izrailjeva? I dom moj nije li najmanji od svih domova plemena Venijaminovih? Što mi dakle govoriš tako?

22 Samuilo uze Saula i momka njegovoga, odvede ih u sobu i posadi ih u začelje među zvanicima kojih beše do trideset ljudi.

23 Samuilo reče kuharu: Donesi deo koji ti dadoh i za koji ti rekoh: Ostavi ga na stranu.

24 Kuhar donese pleće i šta beše okolo njega i posluži time Saula. I Samuilo reče: Evo što je spremljeno; uzmi preda se i jedi, jer je spremljeno za tebe kad rekoh da sam pozvao narod. Tako Saul tog dana jede sa Samuilom.

25 Oni siđoše s gore u grad i Samuilo se razgovara sa Saulom na krovu.

26 U jutro uraniše i kad svitaše, Samuilo zovnu Saula na krov i reče mu: Digni se, da te ispratim. I kad se Saul diže iziđoše obojica, on i Samuilo.

27 Kad dođoše na kraj grada Samuilo reče Saulu: Reci momku neka ide napred - I momak prođe napred. Sad stani, reče Samuilo, da ti javim reč Božju.

Glava 10.

1 Samuilo uze uljanicu, izli je Saulu na glavu, poljubi ga i reče mu: Nije li te pomazao Gospod, da mu budeš vođ nad nasleđem njegovim?

2 Kad ideš danas od mene, naći ćeš dva čoveka kod groba Rahiljina u kraju Venijaminovom u Selsi, koji će ti reći: Našle su se magarice koje si išao da tražiš, i evo otac tvoj i ne misli više na magarice, ali se zabrinuo za vas i kaže: Šta ću činiti za sina svoga?

3 Odande ćeš ići dalje, a kad dođeš do Tavorskoga hrasta srešće te tri čoveka koji idu k Bogu u Vetilj noseći jedan tri jareta, drugi tri hleba, a treći meh vina.

4 Upitaće te za zdravlje i daće ti tri hleba koje ćeš primiti iz ruku njihovih.

5 Zatim ćeš doći na hum Božji gde je posada Filistejska. Ulazeći u grad srešće te jedno društvo proroka slazeći s gore, a pred njima će biti psaltiri, bubnji, svirale i harfe, i oni će prorokovati.

6 Obuzeće te duh Gospodnji, te ćeš i ti prorokovati s njima, i postaćeš drugi čovek.

7 Kad ti se ispune ti znaci, čini što sam nađeš da imaš činiti, jer je Bog s tobom.

8 Ti ćeš stići pre mene u Galgal; i gle, ja ću doći k tebi da prinesem žrtve paljenice i žrtve zahvalnice. Čekaćeš sedam dana dokle dođem k tebi i kažem ti šta imaš da činiš.

9 Kad se Saul okrete da ide od Samuila, Bog mu dade drugo srce, i tog istog dana zbiše se svi oni znaci.

10 Kad dođoše u Gavaju, gle, srete ga društvo proroka. Duh Božji obuze ga i on prorokova među njima.

11 Svi oni koji ga od pre poznavahu videše ga da prorokuje s prorocima i rekoše: Što to bi sinu Kisovome? Je li i Saul među prorocima?

12 Neko iz Gavaje odgovori: A ko im je otac? - Otud posta izreka: Je li i Saul među prorocima?

13 Kad presta prorokovati pođe na goru.

14 Stric Saulov reče Saulu i momku njegovom: Kud ste išli? Saul odgovori: Da tražimo magarice, ali ih ne nađosmo i otidosmo k Samuilu.

15 Stric Saulov reče: Kaži mi šta vam je rekao Samuilo.

16 I Saul odgovori stricu svome: Kazao nam je da su se našle magarice. Ali mu ne kaza ništa o kraljevstvu o kome mu Samuilo beše govorio.

17 Samuilo sazva narod u Mispu pred Gospoda,

18 i reče sinovima Izrailjevim: Ovako govori Gospod, Bog Izrailjev: ja izvedoh Izrailja iz Egipta, i izbavih vas iz ruku Egipćana i iz ruku svih kraljeva koji vas ugnjetahu.

19 I vi danas odbacujete Boga svoga koji vas izbavlja od svih zala i nevolja vaših i kažete mu: Utvrdi kralja nad nama! Stanite sad pred Gospoda po plemenima svojim i po hiljadama svojim.

20 Samuilo privede sva plemena Izailjeva, i odredi se pleme Venijaminovo.

21 Privede pleme Venijaminovo po porodicama njegovim i odredi se porodica Matrijeva. Pa se odredi Saul, sin Kisov. Tražiše ga, ali se on ne nađe.

22 Upitaše opet Gospoda: Ima li još koji čovek da dođe ovamo? I Gospod reče: Eno, sakriven je za prtljagom.

23 Tada otrčaše da ga dovedu odande, i on stade usred naroda i bejaše glavom viši od svega naroda.

24 Samuilo reče svemu narodu: Vidite li onoga koga je Gospod izabrao? Niko nije kao on u celome narodu. I sav narod povika: Živeo kralj!

25 Tada Samuilo kaza narodu prava kraljevska i napisa ih u knjigu koju metnu pred Gospoda. Zatim otpusti narod i svak pođe svojoj kući.

26 I Saul otide svojoj kući u Gavaju. Njega ispratiše pošteni ljudi kojima Bog srca taknu.

27 Ali je bilo i nevaljalih ljudi koji govorahu: Taj li će nas izbaviti! I prezirahu ga i ne donesoše mu dara. Ali se Saul ne obazre na njih.

Glava 11.

1 Nas Amonac dođe i opsadi Javisu u Galadu. Svi stanovnici Javise rekoše Nasu: Sklopi savez s nama i mi ćemo ti služiti.

2 Ali im Nas Amonac odgovori: Sklopiću sa vama savez ali s tim da vam svima iskopam desno oko i da učinim tako sramotu svemu Izrailju.

3 Starešine Javiske rekoše mu: Daj nam primirje od sedam dana da pošaljemo glasnike u sve krajeve Izrailjeve, pa ako nam niko ne pomogne, predaćemo se tebi.

4 Glasnici dođoše u Gavaju Saulovu, i kazaše te reči narodu. I sav narod podiže glas i plaka.

5 I gle, Saul ićaše za govedima svojim iz polja, i reče: Šta je narodu da plače? Kazaše mu šta su poručili Javišani.

6 Čim Saul ču te reči, obuze ga duh Božji i gnev se njegov žestoko raspali.

7 On uze dva vola, iseče ih na komade koje posla po glasnicima u sve krajeve Izrailjeve, poručivši: Ko ne pođe za Saulom i za Samuilom, ovako će biti s govedima njegovim. Strah Gospodnji popade narod koji krenu kao jedan čovek.

8 Saul ih prebroji u Vezeku: Sinova Izrailjevih beše trista hiljada a sinova Judinih trideset hiljada.

9 Oni rekoše glasnicima koji bejahu došli: Ovako ćete reći stanovnicima Javisa u Galadu: Sutra ćete dobiti pomoć kad ogreje sunce. Glasnici donesoše tu vest Javišanima koji se obradovaše,

10 i rekoše Amoncima: Sutra ćemo izići pred vas i učinićete s nama što vam bude drago.

11 Sutradan razdeli Saul narod u tri čete. One uđoše u Amonski logor u jutrenjoj straži i potukoše Amonce dokle sunce ne ogreja. Oni koji ostadoše raspršiše se, i ne ostaše ni dvojica zajedno.

12 Narod reče Samuilu: Ko li reče: Zar će Saul vladati nad nama? Dajte ih da ih pogubimo.

13 Ali Saul reče: Niko se danas neće pogubiti, jer je danas Gospod doneo spasenje Izrailju.

14 A Samuilo reče narodu: Hajdete da idemo u Galgal, da onde potvrdimo kraljevstvo.

15 Sav narod otide u Galgal, i utvrdiše Saula za kralja pred Gospodom u Galgalu. Onde prinesoše žrtve zahvalnice pred Gospodom; i proveseliše se onde Saul i sav Izrailj.

Glava 12.

1 Samuilo reče svemu Izrailju: Eto, poslušao sam glas vaš u svemu što mi rekoste, i utvrdio sam kralja nad vama.

2 I sad eto kralja koji će ići pred vama. Ja sam ostario i osedeo, a sinovi su moji s vama; išao sam pred vama od mladosti svoje, pa do danas.

3 Evo me! Svedočite na me pred Gospodom i pred pomazanikom njegovim. Kome li sam uzeo vola, ili kome sam uzeo magarca? Kome sam učinio nasilje ili s kim sam ja zlo postupao? Od koga li sam poklon primio da bi stiskao oči njega radi? Ja ću vam sve to vratiti.

4 Oni odgovoriše: Nisi nam učinio nasilja, niti si sa nama zlo postupao: i nisi ništa ni iz čije ruke uzeo.

5 Još im reče: Svedok je Gospod na vas i svedok je pomazanik njegov danas da niste našli ništa u mojim rukama. I oni odgovoriše: Svedoci smo.

6 Tada Samuilo reče narodu: Gospod je koji je postavio Mojsija i Arona, i koji je izveo oce vaše iz zemlje egipatske.

7 A sad stanite i ja ću vam pred Gospodom suditi o svim dobrima što je Gospod učinio vama i ocima vašim.

8 Pošto Jakov beše došao u Egipat, zavapiše oci vaši ka Gospodu, i Gospod posla Mojsija i Arona, koji izvedoše oce vaše iz Egipta i naseliše ih u ovome kraju.

9 Ali oni zaboraviše Gospoda, Boga svoga, te ih on predade u ruke Sisari, vojvodi vojske Asorske i u ruke Filisteja i u ruke kralja Moavskoga, koji vodiše rat protiv njih.

10 Oni opet zavapiše ka Gospodu i rekoše: Sagrešismo što ostavismo Gospoda i služismo Valima i Astarotama; ali nas sada izbavi iz ruku neprijatelja naših, pa ćemo ti služiti.

11 I Gospod posla Jerovala i Bedana, Jeftoja i Samuila i ote vas iz ruku neprijatelja vaših koji vas behu opkolili, i ostadoste u miru.

12 A sad videste da se Nas, kralj sinova Amonovih beše krenuo na vas, rekoste mi: Ne, nego će kralj nad nama vladati. A Gospod, Bog vaš, bejaše vaš kralj.

13 Evo dakle kralja koga izabraste, koga iskaste; evo, Gospod je posvetio kralja nad vama.

14 Ako se bojite Gospoda i njemu služite i slušate glas njegov, i ne usprotivite se reči Gospodnjoj, tada ćete i vi i kralj vaš koji vlada nad vama ići za Gospodom, Bogom svojim.

15 Ali ako ne slušate glasa Gospodnjega, ako se usprotivite reči Gospodnjoj, tada će ruka Gospodnja biti protiv vas kao što je bila protiv otaca vaših.

16 Ostanite sad još ovde i vidite čudo koje će učiniti Gospod pred očima vašim.

17 Nije li sada žetva pšenična? Ja ću prizvati Gospoda i on će pustiti gromove i kišu, da razumete i vidite koliko ste krivo imali što ste pred Gospodom iskali sebi kralja.

18 Samuilo zavapi ka Gospodu i Gospod pusti gromove i kišu u taj dan. Sav se narod poboja vrlo Gospoda i Samuila.

19 I sav narod reče Samuilu: Moli se za sluge svoje Gospodu, Bogu svome, da ne pomremo; jer smo svim gresima svojim dodali i krivicu da ištemo sebi kralja.

20 Samuilo reče narodu: Ne bojte se! Vi ste učinili sve ovo zlo, ali ne odstupajte od Gospoda, nego služite Gospodu svim srcem svojim.

21 Ne odstupajte od njega, jer biste išli za ništavim stvarima, koje niti pomažu, niti izbavljaju, jer su ništave.

22 Neće Gospod ostaviti naroda svoga, radi velikoga imena svoga; jer je Gospod hteo da vas učini svojim narodom.

23 A meni ne dao Bog da zgrešim Gospodu i prestanem moliti se za vas; nego ću vas upućivati na put dobar i prav.

24 Samo se bojte Gospoda i služite mu verno svim srcem svojim, jer vidite kakvu on silu među vama pokazuje.

25 Ali ako zlo činite propašćete i vi i kralj vaš.

Glava 13.

Saul imaše ... godina kad posta kralj i on bejaše već dve godine kralj nad Izrailjem.

2 Samuilo izabra tri hiljade ljudi Izrailjaca: dve hiljade bejahu s njim u Mihmasu i na gori Vetiljskoj, a jedna hiljada bejaše s Jonatanom u Gavaji Venijaminovoj. Ostali narod vrati u šatore njegove.

3 Jonatan potuče stražu Filistejsku koja beše u Gavaji i Filisteji saznaše za to. Saul naredi da trube zatrube po svoj zemlji, govoreći: Neka čuju Jevreji!

4 Sav Izarilj ču kako se govoraše: Saul potuče stražu Filistejsku, i Izrailj omrznu Filistejima. I narod bi sazvan k Saulu u Galgal.

5 Filisteji se skupiše da vojuju na Izrailja. Oni imahu trideset hiljada kola i šest hiljada konjanika. Taj narod beše mnogobrojan kao pesak na obali morskoj. Oni se ulogoriše u Mihmasu istočno od Vet-Avena.

6 Izrailjci se videše u nevolji, jer behu pritešnjeni, i oni se sakriše u pećine, u česte, u kamenjake, u raseline i u jame.

7 Bilo je i Jevreja koji pređoše preko Jordana da pobegnu u zemlju Gadovu i u zemlju Galadovu. Saul je još bio u Galgalu i sav narod koji beše s njim drhtaše od straha.

8 On počeka sedam dana, prema roku koji Samuilo beše utvrdio. Ali Samuilo ne dolažaše u Galgal i narod se razilažaše od njega.

9 Tada Saul reče: Dodajte mi žrtvu paljenicu i žrtve zahvalnice. I prinese žrtvu paljenicu.

10 Kad prinese žrtvu paljenicu, gle, dođe Samuilo, i Saul mu pođe na susret da ga pozdravi.

11 Samuilo reče: Šta si učinio? Saul odogovori: Kad videh da se narod razilazi od mene, da ti ne dolaziš u određeno vreme, i da se Filisteji behu skupili u Mihmasu,

12 ja rekoh: Filisteji će da udare na me u Galgal, i ja se ne pomolih Gospodu! Tad se usudih da prinesem žrtvu paljenicu.

13 Samuilo reče Saulu: Ludo si radio, nisi se držao zapovesti Gospoda, Boga svoga. Gospod bi za uvek utvrdio kraljevstvo tvoje nad Izrailjem;

14 a sad se tvoje kraljevstvo neće održati. Gospod je našao sebi čoveka po srcu svome da bude vođ narodu njegovom, jer ti nisi držao ono što ti je Gospod zapovedio.

15 Zatim se Samuilo diže i otide iz Galgala u Gavaju Venijaminovu. Saul prebroji narod koji beše s njim, i beše ga do šest stotina ljudi.

16 Saul, sin njegov Jonatan, i narod koji bejaše s njima behu zauzeli položaje u Gavaji Venijaminovij, a Filisteji behu ulogoreni u Mihmasu.

17 Iz logora Filistejskoga iziđoše tri čete da plene, jedna udari putem Ofreškim k zemlji Sovalskoj,

18 druga putem Vet-Oronskim, a treća granicom koja gleda prema dolini Sevojimskoj pored pustinje.

19 U celoj zemlji Izrailjskoj ne beše kovača. Jer Filisteji behu rekli: Ne dajmo Jevrejima da grade mačeve i koplja.

20 Izrailjci silažahu k Filistejima kad bi koji od njih hteo poklepati raonik ili motiku, sekiru ili srp,

21 kad bi se zatupili raonici, motike, vile i sekire, ili zaoštrili ostane.

22 I desi se, kad dođe dan boja da se ne nađe mača ni koplja ni u koga u narodu koji bejaše sa Saulom i Jonatanom, samo bejaše u Saula i u Jonatana, sina njegovoga.

23 Straža Filistejska zauze Mihmasov klanac.

Glava 14.

1 Jednog dana Jonatan, sin Saulov, reče momku svome, koji mu nošaše oružje: Hajde da idemo do straže Filistejske koja je tu na drugoj strani. A ocu svomu ništa ne kaza.

2 Saul stajaše na kraj Gavaje pod narom Migronskim, a narod koji beše s njim brojaše oko šest stotina ljudi.

3 Ahija, sin Ahitov, brata Ihavodova, sina Finesa, sina Ilija, sveštenika Gospodnjega u Silomu, nošaše efod. Narod ne znadijaše da se je Jonatan krenuo.

4 U klancu kojim je Jonatan hteo stići k straži Filistejskoj bejahu dve strmene stene, jedna s jedne a druga s druge strane; jedna se zvaše Voses a druga Sene.

5 Jedna od te dve stene stajaše sa severa preme Mihmasu a druga s juga prema Gavaji.

6 Jonatan reče momku koji mu nošaše oružje: Hajde da idemo do straže tih neobrezanih. Valjda će nam pomoći Bog, jer Gospodu ništa ne smeta izbaviti i s pomoću malog broja kao i s pomoću velikog broja.

7 Onaj što mu nošaše oružje odgovori mu: Čini što ti je u srcu, idi; evo ja ću ići s tobom kud ti hoćeš.

8 Jonatan mu reče: Dobro! Idimo k tim ljudima i pokažimo im se.

9 Ako nam oni reku: Čekajte dokle dođemo k vama!, ostaćemo na svom mestu, i nećemo ići k njima.

10 Ako li reku: Hodite k nama!, tada ćemo ići, jer nam ih Gospod predaje u ruke. To će nam biti znak.

11 Obojica se pokazaše straži Filistejskoj, i Filisteji rekoše: Gle, izlaze Jevreji iz rupa u koje su se sakrili.

12 I stražari rekoše Jonatanu i momku koji mu nošaše oružje: Hodite k nama da vam nešto kažemo. Jonatan reče onome koji mu nošaše oružje: Hajde za mnom, jer ih Gospod predaje u ruke Izrailju.

13 I Jonatan se pope pomažući se rukama i nogama, a za njim iđaše momak koji mu nošaše oružje. Filisteji padahu pred Jonatanom, a onaj koji mu nošaše oružje ubijaše ih za njim.

14 U tom prvom okršaju pobi Jonatan i momak koji mu nošaše oružje oko dvadeset ljudi, na prostoru od oko po rala zemlje.

15 Strah uđe u logor, u okolinu i u sav narod. Stražu i one koji plenjahu uhvati takođe strah, i zemlja se preplaši. Bejaše kao strah od Boga pušten.

16 Straže Saulove koje behu u Gavaji Venijaminovoj videše da se mnoštvo uzbudilo i iđaše tamo i amo.

17 Tada Saul reče narodu koji beše s njim: Pregledajte i vidite ko je otišao od nas. I kad pogledaše, gle, ne beše Jonatana ni momka njegovog koji mu nošaše oružje.

18 I Saul reče Ahiju: Primakni kovčeg Božji! - Jer kovčeg Božji beše u to vreme kod sinova Izrailjevih.

19 Dok Saul govoraše svešteniku, uzbuna u logoru Filistejskom bivaše sve veća, i Saul reče svešteniku: Odmakni ruku svoju!

20 I Saul i sav narod koji beše s njim skupiše se i nastupiše k razbojištu, i gle, Filisteji behu povadili mačeve jedni na druge, i zabuna beše vrlo velika.

21 S Filistejima bejaše Jevreja koji behu išli s njima u logor kome behu rasejani, i oni se pridružiše Izrailjcima koji bejahu sa Saulom i s Jonatanom.

22 Svi ljudi od Izrailja koji se behu sakrili u gori Jefremovoj, kad čuše da Filisteji beže, stadoše i oni da ih gone po razbojištu.

23 Gospod izbavi Izrailja u taj dan; i boj se proteže do Vet-Avena.

24 Taj je dan bio vrlo naporan sinovima Izrailjevim. Saul beše okleo narod govoreći: Da je proklet koji jede što do večera, dokle se ne osvetim neprijateljima svojim. I niko se ničega ne beše okusio.

25 Sav narod stiže u jednu šumu gde se nađe meda na zemlji.

26 Kad narod uđe u šumu, on vide med koji se cedio; ali niko ne prinese ruke k ustima svojim, jer narod držaše zakletvu.

27 Jonatan nije znao zakletvu kojom otac njegov beše okleo narod, i on pruži štap koji je imao u ruci i zamoči kraj njegov u sat, te primače ruku k ustima svojim; i zasvetliše mu se oči.

28 Tada jedan iz naroda progovori mu i reče: Otac je tvoj okleo narod govoreći: Da je proklet koji bi što jeo danas! A narod beše iznemogao.

29 Jonatan reče: Moj otac zbunjuje narod; vidite kako mi se zasvetliše oči, čim okusih malo meda.

30 A da je narod danas jeo od plena koji nađe kod neprijatelja svojih, ne bi li još veći bio poraz Filisteja?

31 Tog dana tukoše Filisteje od Mihmasa do Ajalona. Narod beše vrlo umoran i naklopi se na plen.

32 On nahvata ovaca, volova i telaca, i pokla ih na zemlji i pojede s krvlju.

33 Javiše to Saulu i rekoše mu: Gle, narod greši Gospodu jedući s krvlju. Saul reče: Neveru učiniste; dovaljajte odmah velik kamen k meni.

34 I doda: Raziđite se među narod i recite svakome nek dovede k meni svog vola ili svoju ovcu i nek je ovde zakolje. Vi ćete posle toga jesti i nećete grešiti Gospodu jedući s krvlju. I one noći donese svaki iz naroda svojom rukom svog vola da ga kolje na kamenu.

35 Saul sazida oltar Gospodu. To bi prvi oltar koji on sazida Gospodu.

36 Saul reče: Siđimo noćas k Filistejima, plenimo ih do jutra i ne ostavimo ih ni jednog. Oni rekoše: Čini što ti je volja. Tada sveštenik reče: Pristupajmo ovde k Bogu.

37 I Saul upita Boga: Hoću li da siđem k Filistejima? Hoćeš li ih predati u ruke Izrailju? Ali mu tada ne dade odgovora.

38 Saul reče: Pristupite ovamo svi glavari naroda: istražujte i vidite kako se danas učini ovaj greh.

39 Jer je živ Gospod, izbavitelj Izrailjev! Ako je i Jonatan, sin moj, počinio taj greh, umreće. I iz celoga naroda niko mu ne odgovori.

40 On reče svemu Izrailju: Idite vi na jednu stranu a ja i Jonatan, sin moj, bićemo na drugoj strani. I narod reče Saulu: Čini što ti je drago.

41 Saul reče Gospodu: Bože Izrailjev! Pokaži istinu! I obliči se Jonatan i Saul, a narod iziđe prav.

42 Saul reče: Bacite kocku za mene i za Jonatana. I obliči se Jonatan.

43 Saul reče Jonatanu: Kaži mi šta si učinio. Jonatan mu očitova i reče: Okusio sam malo meda nakraj štapa koji mi beše u ruci: Evo me, umreću.

44 I Saul reče: Neka me Bog najteže kazni, ako ne umreš Jonatane!

45 Narod reče Saulu: Zar da umre Jonatan koji je izvršio ovo veliko izbavljenje u Izrailju! Bože sačuvaj! Živ je Gospod! Ni jedna dlaka s glave njegove neće na zemlju pasti, jer je on s Bogom danas delovao.

46 Tako narod spase Jonatana i on ne umre. Saul presta da goni Filisteje, i Filisteji otidoše u svoja mesta.

47 Pošto Saul primi kraljevstvo nad Izrailjem, on ratova na sve neprijatelje svoje: Na Moavce, na sinove Amonove, na Edomce, na kraljeve Sovske i na Filisteje, i kud se god okretaše pobeđivaše.

48 On pokaza silu svoju, potuče Amalika i izbavi Izrailja iz ruku onih koji ga plenjahu.

49 Sinovi Saulovi bejahu Jonatan, Isuj i Melhisuj. Dve kćeri njegove zvahu se: starija Merava a mlađa Mihala.

50 Ženi Saulovoj beše ime Ahinoama, i ona beše kći Ahimasova. Vojvodi njegovom beše ime Aviner^[4] i on beše sin Nira, strica Saulova.

51 Kis, otac Saulov, i Nir, otac Avinerov, behu sinovi Avielovi.

52 Svega veka Saulova trajao je krvav rat s Filistejima, i čim Saul ugledaše kog snažnog i hrabrog čoveka uzimaše ga u svoju službu.

Glava 15.

1 Samuilo reče Saulu: Mene posla Gopsod da te pomažem za kralja nad narodom njegovim, nad Izrailjem. Slušaj dakle što govori Gospod.

2 Ovako govori Gospod nad vojskama: Opominjem se onoga što učini Amalik Izrailju, kad mu prekinu put kad je izlazio iz Egipta.

3 Idi sad ti udaraj na Amalika, i zatri kao zaprečeno sve što je njegovo; ne žali ga, nego ćeš pobiti i ljude i žene, i decu, i decu na sisi, i volove, i ovce i kamile i magarce.

4 Saul sazva narod i pregleda ga u Telaimu; i beše ih dvesta hiljada pešaka i deset hiljada ljudi od Jude.

5 Saul pođe do grada Amaličkoga i namesti zasedu u dolini.

6 On reče Kenejima: Idite, povucite se, odvojite se od Amalika da vas ne potrem s njim. Jer ste vi imali samilosti prema svim sinovima Izrailjevim kad dolažahu iz Egipta. I Keneji se odvojiše od Amalika.

7 Saul potuče Amalika od Avile do Sura koji je prema Egiptu.

8 I uhvati živa Agaga, kralja Amaličkoga, i sav narod uništi oštricom mača.

9 Ali Saul i narod njegov poštedeše Agaga i najbolje ovce, najbolje volove i najbolje dvizice i debele jaganjce i sve što bejaše doboro; oni ne hteše da to unište, već uništiše samo ono što bejaše slabo i mršavo.

10 Gospod upravi reč k Samuilu i reče:

11 Kajem se što sam utvrdio Saula za kralja, jer on odstupa od mene i ne izvršuje reči moje. Samuilo se rastuži i svu noć vapijaše ka Gospodu.

12 On usta rano i pođe pred Saula. I javiše mu: Saul pođe u Karmil, i gle, on podiže sebi spomenik, pa se vrati odande i otide dalje i siđe u Galgal.

13 Samuilo dođe k Saulu i Saul mu reče: Blagosloven da si od Gospoda! Izvršio sam reč Gospodnju.

14 Samuilo reče: A što je to blejanje ovaca u ušima mojim i rikanje volova što čujem?

15 Saul odgovori: Dognaše ih od Amalika, jer narod poštedi najbolje ovce i najbolje volove da ih prinese na žrtvu Gospodu, Bogu tvome. Ostalo uništismo kao zaprečeno.

16 Samuilo reče Saulu: Stani, i kazaću ti što mi je Gospod noćas rekao. I Saul mu reče: Govori!

17 Samuilo reče: Kad si bio mali u očima svojim nisi li postao vođ plemena Izrailjevih, i nije li te Gospod pomazao za kralja nad Izrailjem?

18 Gospod te posla govoreći: Idi, uništavaj te grešnike, te Amaličane; vodi rat protiv njih dokle ih ne istrebiš.

19 Zašto nisi poslušao glasa Gospodnjega? Zašto si se naklopio na plen i učinio što je zlo pred očima Gospodnjim?

20 Saul odgovori Samuilu: Poslušao sam dobro glas Gospodnji i išao putem kojim me posla Gospod. Doveo sam Agaga, kralja Amaličkoga, a Amaličane sam istrebio;

21 ali je narod uzeo od plena ovce i volove, kao prvine od onoga što je trebalo da se uništi, da ih žrtvuje Gospodu, Bogu tvome, u Galgalu.

22 Samuilo reče: Zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas Gospodnji? Gle, poslušnost više vredi od žrtve, i slušanje reči njegove više vredi od pretiline ovnujske.

23 Jer je neposlušnost jednaka krivica kao i čaranje, i nepokornost nije manja od idolopoklonstva i od terafima. Pošto si ti odbacio reč Gospodnju, to te i on kao kralja odbacuje.

24 Tada Saul reče Samuilu: Zgrešio sam, jer sam prestupio zapovest Gospodnju i nisam tvoje reči slušao. Pobojah se naroda i poslušah glas njegov.

25 A sad, molim te, oprosti mi greh moj, vrati se sa mnom i ja ću se pokloniti pred Gospodom.

26 Samuilo reče Saulu: Neću se vratiti s tobom, jer si odbacio reč Gospodnju, i Gospod te odbacuje da ne budeš više kralj nad Izrailjem.

27 I kako se Samuilo okretaše da ide, Saul ga uhvati za skut, i skut se razdre.

28 Samuilo mu reče: Gospod istrže danas od tebe kraljevstvo Izrailjevo, i daje ga drugome koji je bolji od tebe.

29 Onaj koji je sila Izrailjeva ne laže niti se raskaje, jer nije on čovek da bi se raskajao.

30 Saul opet reče: Zgrešio sam! Ali te sada molim, podaj mi čast pred starešinama naroda moga i pred Izrailjem; vrati se sa mnom i ja ću se pokloniti pred Gospodom, Bogom tvojim.

31 Samuilo se vrati i pođe sa Saulom, i Saul se pokloni pred Gospodom.

32 Zatim Samuilo reče: Dovedite mi Agaga, kralja Amaličkog. I Agag dođe k njemu spokojan. On govoraše: Zaista je gorčina smrti prošla.

33 Samuilo reče: Kao što je tvoj mač oteo majkama decu njihovu, tako će i tvoja majka ostati bez dece među ženama. I Samuilo iseče Agaga pred Gospodom u Galgalu.

34 Samuilo otide u Ramu, a Saul otide domu svome u Gavaju Saulovu.

35 Samuilo više ne pođe da vidi Saula do dana svoje smrti; jer Samuilo plakaše nad Saulom, jer se Gospod pokaja što je postavio Saula kraljem nad Izrailjem.

Glava 16.

1 Gospod reče Samuilu: Dokle ćeš plakati za Saulom? Odbacio sam ga, da ne vlada više nad Izrailjem. Napuni rog svoj ulja, i idi; poslaću te k Jeseju, Vitlejemcu, jer sam među sinovima njegovim video onoga koga sam izabrao da bude kralj.

2 Samuilo reče: Kako da idem? Saznaće Saul, pa će me ubiti. I Gospod reče: Uzmi sa sobom junicu, pa reci: Dolazim da prinesem žrtvu Gospodu.

3 Pozvaćeš Jeseja na žrtvu, i ja ću ti objaviti šta imaš da činiš, i pomazaćeš mi onoga koga ću ti kazati.

4 Samuilo učini kako mu kaza Gospod i pođe u Vitlejem. Starešine gradske zabrinute istrčaše pred nj i rekoše: Dolazak tvoj donosi li nešto srećno?

5 On odgovori: Jeste, došao sam da prinesem žrtvu Gospodu. Osveštajte se i dođite sa mnom na žrtvu. On osvešta i Jeseja i sinove njegove i pozva ih na žrtvu.

6 Kad uđoše, videvši Elijava, on reče: Sigurno je ovde pomazanik Gospodnji pred Njim.

7 I Gospod reče Samuilu: Ne obaziri se na lice njegovo ni na stas njegov, jer sam ga odbacio. Ne gleda Gospod na ono što čovek gleda. Čovek gleda ono što oči vide, a Gospod gleda na srce.

8 Jesej dozva Aminadava, i učini da prođe ispred Samuila, ali Samuilo reče: Ni ovoga nije Gospod izabrao.

9 Jesej učini da prođe Sami, i Samuilo reče: Ni ovoga nije Gospod izabrao.

10 Jesej učini da prođu sedam sinova njegovih ispred Samuila, i Samuilo reče Jeseju: Nije Gospod izabrao ni jednoga od njih.

11 Zatim Samuilo reče Jeseju: Jesu li ti to svi sinovi? A on odgovori: Ostao je još najmlađi, ali on pase ovce. Tada Samuilo reče Jeseju: Pošlji po njega, jer nećemo sesti za sto dokle on ne dođe.

12 Jesej posla po njega. On bejaše plav, lepih očiju i lepa stasa. Gospod reče Samuilu: Ustani, pomaži ga, jer je to on!

13 Samuilo uze rog s uljem i pomaza ga usred braće njegove. Duh Gospodnji obuze Davida i osta na njemu od tog dana. Samuilo usta i otide u Ramu.

14 Duh Gospodnji odstupi od Saula, koga uznemiri zao duh poslan od Gospoda.

15 Sluge Saulove rekoše njemu: Gle, uznemiruje te zli duh Božji.

16 Neka govori gospodar naš! Sluge tvoje stoje pred tobom. Oni će potražiti čoveka koji ume udarati u harfu, pa kad te napadne zli duh Božji, udaraće on rukom svojom u harfu, i olakšaće ti.

17 Saul odgovori slugama svojim: Potražite mi dakle čoveka koji ume lepo udarati i dovedite mi ga.

18 Jedan od sluga njegovih progovori i reče: Evo, ja znam sina Jeseja, Vitlejemca, koji ume udarati u harfu. On je još i jak i hrabar čovek, ratnik, i lepo govori i lepa je izgleda, i Gospod je s njim.

19 Saul posla glasnika k Jeseju, i poruči mu: Pošlji mi Davida, sina svoga, koji je kod ovaca.

20 Jesej uze magarca, natovari na nj hleba, meh vina i jedno jare, i posla to Saulu po Davidu, sinu svome.

21 David dođe k Saulu i iziđe preda nj, i dopadne se mnogo Saulu, koji ga odredi za momka koji će mu nositi oružje.

22 Saul poruči Jeseju: Neka David ostane kod mene, jer je našao milost pred očima mojim.

23 I kada bi duh Božji napadao Saula, David je uzimao harfu i udarao rukom svojom. Saul bi tad odahnuo i bilo bi mu bolje, i zli duh bi otišao od njega.

Glava 17.

1 Filisteji skupiše vojske svoje da ratuju, i stekoše se u Sokotu Judinu; oni se ulogoriše između Sokota i Azike u Efes-Damimu.

2 Saul i Izrailjci skupiše se takođe i ulogoriše se u dolini Ili, i uvrstaše se u bojne redove prema Filistejima.

3 Filisteji bejahu pored brda s jedne strane a Izrailjci bejahu pored brda s druge strane, a među njima bejaše dolina.

4 Iz logora Filistejskoga iziđe jedan čovek, po imenu Golijat, iz Gata, visok šest lakata i ped.

5 Na glavi mu beše kaciga od bakra, a na njemu pločast oklop od bakra, težak pet hiljada sikli.

6 Na nogama je imao nogavice od bakra i na ramenima štit od bakra.

7 Drška od koplja bejaše mu kao vratilo, a koplje mu beše teško pet stotina sikli gvožđa. Momak koji mu nošaše štit iđaše pred njim.

8 Filistejin zasta i, okrenuvši s prema vojsci Izrailjskoj, povika: Što ste izišli da se uvrstate u bojne redove? Nisam li ja Filistejin i niste li vi sluge Saulove? Izberite jednoga između sebe da na mene iziđe.

9 Ako me nadjača i pogubi me, mi ćemo vam biti sluge; ali ako ja njega nadjačam i pogubim, bićete vi nama sluge i služićete nam.

10 Još reče Filistejin: Ja izazivam danas vojsku Izrailjsku! Dajte čoveka pa da se bijemo!

11 Saul i sav Izrailj ču šta reče Filistejin, i oni se zaprepastiše i mnogo se uplašiše.

12 David beše sin onoga Efraćanina iz Vitlejema Judina, po imenu Jeseja, koji imaše osam sinova, i koji u vreme Saulovo beše star i zašao u godine.

13 Tri starija sina Jesejeva behu išli za Saulom u rat prvorođenome od te trojice sinova njegovih koji behu išli u rat beše ime Elijav, drugome Avinadav, a trećemu Sama.

14 David beše najmlađi. I kad ona tri starija pođoše za Saulom,

15 David otide od Saula, i vrati se u Vitlejem, da pase ovce oca svoga.

16 Filistejin izlazaše jutrom i večerom, i pojavi se tako četrdeset dana.

17 Jesej reče Davidu, sinu svome: Uzmi ovu efu prženoga žita i ovih deset hlebova i odnesi ih brže u logor braći svojoj,

18 a ovih deset mladih siraca odnesi tisućniku njihovom. Videćeš je li braći tvojoj dobro i donećeš mi vesti od njih.

19 Oni su sa Saulom i sa svim Izrailjcima u dolini Ili, u ratu s Filistejima.

20 David usta rano, ostavi ovce jednom čuvaru, uze svoje breme i otide kao što mu beše naredio Jesej. Kad dođe u logor, vojska izlažaše da se uvrsta za boj i podizaše bojnu viku.

21 Vojska Izrailjska i Filistejska stajahu jedna prema drugoj.

22 David ostavi stvari koje je nosio stražaru koji čuvaše prtljag, i otrča k vojsci. Čim stiže zapita braću svoju za zdravlje.

23 Dok on s njima govoraše, gle, Filistejin iz Gata, po imenu Golijat, iziđe iz vojske Filistejske. On progovori kao i pre, i David ga ču.

24 Čim ugledaše tog čoveka svi Izrailjci pobegoše ispred njega i obuze ih veliki strah.

25 Izrailjci govorahu: Videste li tog čoveka kako iziđe? Jer on iziđe da izaziva Izrailja! Ko bi ga pogubio, kralj će mu dati silno blago, i kćer svoju daće mu, i utvrdiće dom oca njegovoga u Izrailju.

26 David reče ljudima koji stajahu oko njega: Šta će se učiniti čoveku koji ubije tog Filistejina, i skine sramotu s Izrailja? I ko je taj Filistejin, taj neobrezani, da sramoti vojsku Boga živoga?

27 Narod opetujući one iste reči potvrdi mu: To će se učiniti onome koji ga ubije.

28 Elijav, brat njegov najstariji, čuvši kako on razgovara s tim ljudima naljuti se na Davida i reče mu: Što si to došao amo i kome si ostavio ono malo ovaca u pustinji? Znam ja obest tvoju i lukavost srca tvoga. Došao si da gledaš boj.

29 David odgovori: Šta sam sad učinio? Zar ne mogu ovako govoriti?

30 I okrenu se od njega k drugome i zapita kao pre. Narod mu odgovori kao i prvi put.

31 Kad se čuše reči koje reče David, javiše ih Saulu, koji ga pozva k sebi.

32 David reče Saulu: Neka se niko ne plaši onoga Filistejina. Sluga će tvoj izići da se s njim bije.

33 Saul reče Davidu: Ne možeš ići da se biješ s tim Filistejinom, jer si ti dete, a on je ratnik od mladosti svoje.

34 David reče Saulu: Sluga je tvoj pasao ovce oca svoga, i kad bi iskočio lav ili medved i ugrabio ovcu iz stada,

35 ja sam potrčao za njim i udarao i otimao mu ovcu iz čeljusti; i kad bi skočio na me, uhvatio bih ga za grlo, te ga bio i ubio.

36 I lava i medveda ubijao je tvoj sluga, pa će i taj Filistejin, taj neobrezani, tako proći; jer uvredi vojsku Boga živoga.

37 Još reče David: Gospod, koji me je sačuvao od lava i od medveda, sačuvaće me i od ovoga Filistejina. I Saul reče Davidu: Idi i Gospod neka bude s tobom.

38 Saul dade Davidu svoje oružje. Metnu mu na glavu svoju bakrenu kacigu i metnu oklop na nj.

39 David pripasa mač njegov preko svog odela i htedne da se krene, jer još ne beše to pokušao. Ali on reče Saulu: Ne mogu ja ići sa tim, jer nisam navikao. I skide sve sa sebe.

40 Uze svoj štap u ruku, izabra na potoku pet glatkih kamena i metnu ih u torbu pastirsku i u pep svoj, uze svoju praću u ruku i pođe ka Filistejinu.

41 Filistejin se i on krenu i primaknu se Davidu, a čovek koji mu nošaše štit iđaše pred njim.

42 Filistejin pogleda i kad vide Davida, podsmehnu mu se, jer je on imao izgled lepog plavog deteta.

43 Filistejin reče Davidu: Jesam li ja pseto da ideš sa štapom na me. I pošto ga opsova bogovima svojim,

44 reče mu: Hodi k meni, pa ću da dam meso tvoje pticama nebeskim i zverima zemaljskim.

45 David reče Filistejinu: Ti ideš na me s mačem i s kopljem i kacigom, a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, Boga vojske Izrailjeve, koju si ti ružio.

46 Danas će te Gospod meni u ruke dati, i ubiću te, i skinuću glavu s tebe i daću ja danas mesa vojske Filistejske pticama nebeskim i zverima poljskim, i poznaće sva zemlja da Izrailj ima Boga,

47 i znaće sve ovo mnoštvo da Gospod ne spasava mačem i kopljem. Jer je pobeda od Gospoda, i on vas predaje u ruke naše.

48 Čim se Filistejin maknu da se približi Davidu, David istrča usred razbojišta pred Filistejina,

49 turi ruku u torbu, izvadi kamen i baci ga iz praće, i pogodi Filistejina u čelo; i uđe mu kamen u čelo, i on pade licem na zemlju.

50 Tako David praćom i kamenom nadvlada Filistejina pa ga udri i ubi bez mača u ruci.

51 Pritrča, stade na Filistejina, zgrabi mač njegov, ubi ga, i odseče mu glavu.

52 Filisteji, videći da njihov junak pade, pobegoše. A Izrailjci i Judeji povikaše, ustaše i poteraše Filisteje do doline i do vrata Akaronskih. I padoše pobijeni Filisteji po putu Sarajimskom do Gata i do Akarona.

53 I sinovi Izrailjevi opet napadoše Filisteje i opleniše im logor.

54 David uze glavu Filistejevu i odnese je u Jerusalim, a oružje njegovo metnu u svoj šator.

55 Kad Saul vide Davida gde ide prema Filistejinu, reče Aveniru, vojvodi: Čiji je sin taj mladić Avenire? Avenir odgovori: Kako je istina da je živa duša tvoja, kralju, ne znam.

56 Pitaj čiji je sin taj mladić, reče kralj.

57 I kad se David vrati pošto ubi Filistejina, Avenir ga uze i uvede ga pred Saula. David je nosio u ruci glavu Filistejevu.

58 Saul mu reče: Čiji si ti sin, mladiću? A David odgovori: Ja sam sin sluge tvoga Jeseja, Vitlejemca.

Glava 18.

1 David beše svršio razgovor sa Saulom, i od tada duša Jonatanova prionu za dušu Davidovu, i Jonatan ga zavoli kao dušu svoju.

2 Saul zadrža tog dana Davida i ne dade mu da se vrati kući oca svoga.

3 Jonatan učini savez s Davidom, jer ga ljubljaše kao dušu svoju.

4 On skide sa sebe plašt koji imaše na sebi i dade ga Davidu; i dade mu i odelo svoje, i mač svoj i pojas svoj.

5 David iđaše i uspevaše kud god bi ga Saul poslao, i Saul ga postavi na čelo ratnika i on omile svemu narodu pa i slugama Saulovim.

6 Kako se oni vraćahu, kad se povrati David pošto ubi Filistejina, iz svih gradova Izrailjevih izlaziše žene u susret kralju Saulu, pevajući i igrajući s dairama i veselo kličući.

7 I pevajući jedne drugima, uz svirku, žene govorahu: Pobi Saul hiljadu svoju, a David svojih deset hiljada.

8 Saul se mnogo naljuti, i ne dopade mu se to. On reče: Davidu dadoše deset hiljada, a meni dadoše hiljadu! Još mu samo kraljevstvo treba.

9 I tog dana Saul popreko gleda Davida.

10 Sutradan obuze Saula zli duh Božji, i dobi napade usred kuće. David sviraše kao obično, a Saul imaše koplje u ruci.

11 Saul podiže koplje govoreći u sebi: Prikovaću Davida za zid. Ali mu se David izmače dva puta.

12 Saul se bojaše Davida, jer Gospod beše s Davidom, a od njega beše odstupio.

13 On ga ukloni od sebe i postavi ga zapovednikom nad hiljadu ljudi.

14 David odlažaše i dolažaše na čelu naroda, i on uspevaše u svim podhvatima svojim, jer Gospod beše s njim.

15 A Saul, videći ga kako uvek uspeva, bojaše ga se.

16 Ali ceo Izrailj i Juda ljubljaše Davida, jer on odlažaše i dolažaše njima na čelu.

17 Saul reč Davidu: Evo daću ti za ženu kćer svoju stariju Meravu, samo me hrabro služi i vodi ratove Gospodnje. I Saul govoraše u sebi: Neću da se moja ruka digne na njega, nego neka se na njega digne ruka Filistejska.

18 David odgovori Saulu: Ko sam ja i kakav je život moj ili dom oca moga u Izrailju da postanem zet kraljev?

19 Kad dođe vreme kad je Merava, kćer Saulova, trebala da se da Davidu, ona bi data za ženu Adrilu, Meolaćaninu.

20 Mihala, kći Saulova, volela je Davida. Kazaše to Saulu i to mu bi po volji.

21 On govoraše u sebi: Daću mu je da mu bude zamka i da se diže na njega ruka Filistejska. I Saul reče Davidu po drugi put: Danas ćeš mi postati zet.

22 Saul dade slugama svojim ovu zapovest: Govorite Davidu u poverenju i kažite mu: Gle, omileo si kralju, i sve te sluge njegove vole; budi sada zet kraljev.

23 Sluge Saulove rekoše te reči Davidu. I David reče: Mislite li da je lako postati kraljev zet? A ja sam siromah i mali čovek.

24 Sluge Saulove dostaviše mu odgovor Davidov.

25 Saul reče: Ovako recite Davidu: Kralj ne traži uzdarja; nego on traži sto obrezaka Filistejskih, da se osveti svojim neprijateljima. Saul mišljaše kako bi David pao u ruke Filistejima.

26 Sluge Saulove dostaviše te reči Davidu, i Davidu bi po volji ono što se od njega tražilo da bi postao kraljev zet. I još pre no što dođe određeni rok

27 David usta, otide sa svojim ljudima i pobi dvesta Filisteja. On donese obreske njihove i dade ih kralju na broj, da bi postao kraljev zet. Tad mu Saul dade za ženu Mihalu, kćer svoju.

28 Saul vide i pozna da je Gospod s Davidom; i Mihala, kći Saulova, voljaše ga.

29 Saul se sve više bojaše Davida, i celog svog veka mu bi neprijatelj.

30 Knezovi Filistejski činjahu prepade i kad god udarahu, David imaše više uspeha od svih sluga Saulovih, i ime se njegovo vrlo proslavi.

Glava 19.

1 Saul govori Jonatanu, sinu svome, i svim slugama svojim da ubiju Davida. Ali Jonatan, sin Saulov, koji voljaše mnogo Davida,

2 javi mu to, i reče mu: Saul, otac moj, traži da budeš ubijen. Čuvaj se sutra, skloni se negde i sakrij se.

3 Ja ću izići i stajaću pored oca svoga u polju gde ti budeš, i govoriću ocu svome o tebi, i čuću što on kaže pa ću ti javiti.

4 Jonatan govori dobro za Davida ocu svome i reče mu: Da se ne ogreši kralj o slugu svoga Davida, jer se on nije ogrešio o tebe. Naprotiv on je radio za tvoje dobro;

5 izložio je život svoj, ubio Filistejina i Gospod učini veliko izbavljenje svemu Izrailju. Video si ga i obradovao si se. Zašto bi se ogrešio o krv pravu i učinio da se David ubije ni za što?

6 Saul posluša Jonatana i zakle se govoreći: Živ je Gospod! Neće David poginuti.

7 Jonatan pozva Davida i dostavi mu sve te reči; zatim ga dovede k Saulu, pred kojim David bi kao i ranije.

8 Rat je i dalje trajao. David krenu na Filisteje i potuče se s njima. On im zadade veliki poraz i oni se dadoše u begstvo.

9 Tada zli duh Gospodnji obuze Saula koji seđaše u domu svome s kopljem u ruci. David sviraše,

10 i Saul ga htedne prikovati kopljem za zid. Ali se David izmače, i Saulovo koplje udari u zid. David pobeže i skloni se onu noć.

11 Saul posla ljude ka kući Davidovoj da ga vrebaju i u jutru ubiju. Ali Mihala, žena Davidova, upozori njega na to i reče mu: Ako noćas ne pobegneš, sutra si mrtav.

12 Ona ga spusti kroz prozor, i David otide i uteče. Tako se on spase.

13 Mihala uze zatim terafim, stavi ga u postelju, metnu mu jastuk od kostreti pod glavu i pokri ga pokrivačem.

14 Kad Saul posla ljude da uhvate Davida, ona reče: Bolestan je.

15 Saul ih opet vrati da vide Davida i reče im: Donesite mi ga sa svom posteljom njegovom, da učinim da se ubije.

16 Ti se ljudi vratiše i gle terafim beše u postelji a pod glavom mu jastuk od kostreti.

17 Saul reče Mihali: Zašto si me tako prevarila i pustila neprijatelja moga da uteče? Mihala odgovori Saulu: On mi reče: Pusti me, ili ću te ubiti!

18 Tako David uteče i spase se. On pođe k Samuilu u Ramu i kaza mu sve što mu Saul beše učinio. Zatim otide zajedno sa Samuilom i ostaše u Najotu.

19 Izvestiše o tome Saula, govoreći: Eno Davida u Najotu blizu Rame.

20 Saul posla ljude da uhvate Davida. Oni videše zbor proroka koji prorokovahu sa Samuilom na čelu. Duh Gospodnji dođe na izaslanike Saulove, te i oni prorokovaše.

21 Kad to javiše Saulu, on posla druge ljude, ali i oni prorokovaše.

22 Tada Saul pođe sam u Ramu i došavši na veliki studenac koji je u Sohotu, zapita: Gde su Samuilo i David? Odgovoriše mu: Eno ih u Najotu blizu Rame.

23 I on se uputi k Najotu olizu Rame. Duh Božji bi i na njemu; i Saul produži svoj put prorokujući do dolaska svoga u Najot blizu Rame.

24 On skide haljine svoje i prorokova i pred Samuilom; i baci se go na zemlju i osta tako ceo dan i celu noć. Zato se kaže: Je li i Saul među prorocima?

Glava 20.

1 David pobeže iz Najota kod Rame. On dođe k Jonatanu i reče: Šta sam učinio? Kakva je krivica moja i koji je greh moj pred očima oca tvoga, da on život moj traži?

2 Jonatan mu odgovori: Sačuvaj Bože! Nećeš ti poginuti. Otac moj ne čini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže. Zašto bi to krio od mene otac moj? Nema od toga ništa.

3 David, zakljinjući se, reče još: Tvoj otac zna dobro da sam ja našao milost pred očima tvojim, i biće u sebi kazao: Da ne zna Jonatan za to; to bi ga ožalostilo. Ali je živ Gospod i živa je duša tvoja! Između mene i smrti nema nego samo jedan korak.

4 Jonatan reče Davidu: Što god ti hoćeš učiniću ti.

5 A David mu odgovori: Evo sutra je mladina i ja bih trebao da jedem s kraljem. Pusti me da idem i ja ću se sakriti u polju do trećega večera.

6 Ako otac tvoj primeti da me nema, reci mu: David me molio da ga pustim da otrči do Vitlejema, grada svoga, jer se onde prinosi godišnja žrtva za celu porodicu njegovu.

7 Ako on reče: Dobro!, sluga tvoj nema zašto da se plaši, ali ako ga uhvati gnev, znaj da je zlo naumio.

8 Pokaži dakle ljubav svoju prema sluzi svome, jer si sa slugom svojim pred Gospodom savez zaključio. A ako je takva krivica na meni, ubi me sam, jer zašto bi me vodio ocu svome?

9 Jonatan mu reče: Bože sačuvaj da ja tebi ne javim ako je otac moj zlo naumio, i ako on preti da te udari!

10 David reče Jonatanu: Ko će me izvestiti ako ti otac rđavo odgovori?

11 I Jonatan reče Davidu: Idi, iziđimo u polje. I iziđoše obojica u polje.

12 Jonatan reče Davidu: Nek mi je svedok Gospod, Bog Izrailjev! Iskušaću sutra ili prekosutra oca svoga, i ako je on dobro raspoložen prema Davidu, i ako ti ne pošaljem nekoga da ti to javi,

13 neka Gospod najteže kazni Jonatana! A ako otac moj bude naumio da ti učini zlo, ja ću ti i to javiti, i pustiću te da ideš, da bi s mirom otišao, i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim!

14 Ako imam još da živim, ukaži mi milost Gospodnju, a ako umrem,

15 ne uskrati nikad milosti svoje domu mome, pa ni kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove s lica zemlje,

16 jer je Jonatan učinio savez s domom Davidovim. Gospod neka se osveti na neprijaljima Davidovim.

17 Jonatan opet potvrdi Davidu ljubav svoju prema njemu jer ga voljaše kao dušu svoju.

18 Jonatan mu reče: Sutra je mladina. Primetiće se tvoje odsustvo, jer će tvoje mesto biti prazno.

19 Do tri dana idi na mesto gde si se bio sakrio kad se ono delovalo i ostani kod kamena Ezila.

20 Ja ću odapeti tri strele ukraj tog kamena, kao da gađam u nišan.

21 I eto poslaću momka i kazaću mu: Idi, nađi strele. Ako mu ja rečem: Eto strele su za tobom, pokupi ih!, onda ti dođi, jer je dobro po tebe, i nemaš čega da se plašiš. Živ je Gospod!

22 Ali ako ja rečem momku: Eto strele su pred tobom tamo dalje!, onda ti idi, jer te Gospod šalje.

23 Gospod je za uvek svedok reči koju smo jedan drugome dali.

24 David se sakri u polju. Bila je mladina, i kralj sede za sto da jede.

25 Kralj sede kao i uvek na svoje mesto kod zida, Jonatan usta, i Avenir sede do Saula; ali mesto Davidovo osta prazno.

26 Saul ne reče ništa tog dana, jer reče: To je slučajno, zato što on nije čist, sigurno nije čist.

27 Sutradan, drugi dan mladog meseca, mesto Davidovo beše opet prazno. I Saul reče Jonatanu, sinu svome: Zašto sin Jesejev ne dođe na obed ni juče ni danas?

28 Jonatan odgovori Saulu: David me molio za dozvolu da otide do Vitlejema.

29 On reče: Pusti me, molim te, jer mi imamo porodičnu žrtvu u gradu, i brat mi je za to poručio. Ako sam našao milost pred očima tvojim dopusti mi da idem i vidim braću svoju. Zato on nije došao na kraljev obed.

30 Tada se gnev Saulov raspali na Jonatana, te mu on reče: Pokvareni i buntovni sine, zar ja ne znam da si sa sinom Jesejevim vezao se prijateljstvom, na sramotu svoju i na sramotu majke svoje?

31 Jer dokle bude živ sin Jesejev na zemlji, neće biti mira ni za tebe ni za kraljevstvo tvoje. I sad pošalji po njega, neka mi ga ovamo dovedu, jer je zaslužio smrt.

32 Jonatan odgovori Saulu, ocu svome, i reče mu: Zašto da se pogubi? Šta je učinio?

33 Tada Saul baci koplje svoje na njega da ga ubije. I Jonatan vide da je otac njegov rešio da se David ubije.

34 On usta od stola obuzet gnevom i ne dođe na gozbu u drugi dan mladine; jer se zabrinu za Davida, pošto ga otac izgrdi.

35 Sutradan u jutro Jonatan iziđe u polje na mesto koje beše ugovorio s Davidom, a s njim beše i jedno momče.

36 On reče momku svome: Trči da mi nađeš strele koje ću pustiti. Momče otrča i on pusti strelu preko njega.

37 Kad momak dođe do mesta kuda Jonatan beše zastrelio, Jonatan viknu za njim: Nije li strela dalje od tebe?

38 On mu još viknu: Brže, požuri, ne zastani! I momak Jonatanov pokupi strele i vrati se gospodaru svome.

39 Momak ne znaše ni za šta. Samo Jonatan i David znadijahu u čemu je stvar.

40 Jonatan preda oružje svoje momku svome i reče mu: Idi, odnesi ga u grad.

41 Kad momak otide, David usta s južne strane i pade licem na zemlju i pokloni se tri puta. Dva se prijatelja poljubiše i plakaše zajedno. David mnogo plaka.

42 I Jonatan reče Davidu: Idi s mirom, sad kad smo se zakleli jedan drugome imenom Gospodnjim rekavši: Nek je Gospod uvek između mene i tebe i između moga potomstva i tvoga potomstva.

43 David usta i pođe, a Jonatan se vrati u grad.

Glava 21.

1 David pođe u Nov k svešteniku Ahimelehu, koji uplašen istrča pred Davida, i reče mu: Što si sam, i nikoga s tobom nema?

2 David reče svešteniku Ahimelehu: Kralj mi dade zapovest i reče mi: Da niko ne zna za stvar za koju te šaljem, ni za zapovest koju sam ti dao. A ljudima svojim odredio sam mesto gde ću se s njima naći.

3 A ti sad što imaš pri ruci? Daj mi pet hlebova ili što ti se nađe.

4 Sveštenik odgovori Davidu: Nemam pri ruci običnoga hleba, nego ima posvećenoga hleba, samo ako su se tvoji ljudi čuvali od žena.

5 David odgovori svešteniku: Nismo se dotakli žene od tri dana od kako sam pošao, i svi su ljudi moji čisti. A ako je to delo nesveto, osvetiće se danas preko onoga koji ga čini.

6 Tad mu sveštenik dade od hleba posvećenoga, jer tu ne beše drugog hleba osim hlebova za predstavljanje, koji behu uzeti ispred Gospoda, da se zamene toplim hlebovima u času kad se oni uzeše.

7 Onde beše u onaj dan pred Gospodom, jedan od sluga Saulovih; on beše Edomac, po imenu Doik, nadzornik pastira Saulovih.

8 David reče Ahimelehu: Imaš li tu kakvo koplje ili mač? Jer ni mača svoga ni oružja ne ponesoh, jer je zapovest kraljeva bila hitna.

9 Sveštenik mu odgovori: Ovde je mač Golijata, Filistejina koga si ubio u dolini hrastova; uvijen je u platno iza efoda. Ako ga hoćeš uzeti uzmi ga, jer drugoga ovde nema. I David reče: Takvog nigde nema, daj mi ga.

10 David usta i pobeže tog istog dana od Saula. On dođe k Ahisu, kralju Gatskome.

11 Rekoše Ahisu sluge njegove: Nije li ovo David, kralj ove zemlje? Nije li to onaj za koga se pevaše igrajući: Pobi Saul hiljadu svoju, a David svojih deset hiljada?

12 David uze k srcu ove reči i poboja se Ahisa, kralja Gatskoga.

13 I on se pretvori pred očima njihovim i učini se lud pred njima, šaraše po vratima i puštaše pljuvačku svoju niz bradu svoju.

14 Ahis reče slugama svojim: Vidite li da je ovaj čovek lud; što ste mi ga doveli?

15 Zar nemam dosta ludih pa mi i njega dovedoste da gledam ludosti njegove? Zar će taj ući u moju kuću?

Glava 22.

1 David, otide odande i uteče u pećinu Odolamsku. Kad to čuše braća njegova i sav dom oca njegovoga, pođoše onamo k njemu.

2 Svi oni koji bejahu u teskobi, i koji bejahu dužni ili bejahu nezadovoljni skupiše se oko njega i on im posta vođ. Tako se njemu pridruži oko četiri stotine ljudi.

3 Odande otide David u Mispu, u zemlju Moavsku. On reče kralju Moavskome: Dopusti, molim te, ocu mome i materi mojoj da se sklone kod vas, dokle vidim šta će Gospod učiniti sa mnom.

4 I on ih izvede pred kralja Moavskoga i oni ostaše kod njega za sve vreme dokle David beše u tvrđavi.

5 Prorok Gad reče Davidu: Nemoj ostati u tvrđavi, idi i uđi u zemlju Judinu. I David otide i dođe u šumu Aret.

6 Saul ču da se pojaviše David i ljudi što bejahu s njim. Saul seđaše pod omorikom u Gavaji na visu. On imaše koplje svoje u ruci i sve sluge njegove bejahu blizu njega.

7 I Saul reče slugama svojim koji bejahu olizu njega: Čujte, sinovi Venijaminovi! Hoće li sin Jesejev dati svima vama njive i vinograde? Hoće li on sve vas učiniti tisućnicima i stotnicima?

8 Zašto ste se inače svi protiv mene zaverili, i nikog nema da mi javi za savez sina moga sa Jesejevim sinom? Zašto nikog nema da mari za mene i da mi javi da je sin moj podigao slugu moga na me da mi zasede pravi, kao što on to danas čini?

9 Doik Idumejac, koji beše sa slugama Saulovim, odgovori: Video sam sina Jesejeva dolaziti u Nov k Ahimelehu, sinu Ahitovovu.

10 Ahimeleh je za njega upitao Gospoda, dao mu hrane i predao mu je mač Golijata, Filistejina.

11 Kralj posla da traže Ahimeleha, sina Ahitovova, sveštenika i sav dom oca njegovoga, sveštenike, koji bejahu u Novu. I oni dođoše svi kralju.

13 Saul reče: Slušaj sine Ahitovov. On odgovori: Evo me, gospodaru!

13 Saul mu reče: Zašto ste se zaverili protiv mene, ti i sin Jesejev? Zašto si mu dao hleba i mač, i zašto si upitao Boga za njega da se on digne na me i pravi mi zasede, kao što je on to danas učinio?

14 Ahimeleh odgovori kralju: Ko se između svih sluga tvojih može porediti sa vernim Davidom, zetom kraljevim, poslušnom zapovestima njegovim i poštovanom u domu tvome?

15 Jesam li ja tek sad počeo da pitam Gospoda za njega? Sačuvaj Bože! Neka kralj ne bedi takim čim slugu svoga, niti koga u domu oca moga; jer od svega toga sluga tvoj ništa ne zna.

16 Kralj reče: Umrećeš Ahimeleše! Ti i sav dom oca tvoga.

17 I kralj reče slugama koji stajahu pred njim: Okrenite se, i pogubite sveštenike Gospodnje, jer su oni u dogovoru s Davidom. Oni su dobro znali da je on utekao i nisu mi to javili. Ali sluge kraljeve ne hteše podignuti ruke svoje da udare na sveštenike Gospodnje.

18 Tada kralj reče Doiku: Okreni se ti i udari na sveštenike. I Doik Idumejac se okrenu i udari na sveštenike. I on tog dana pobi osamdeset i pet ljudi koji nošahu efod laneni.

19 Saul udari još oštricom mača Nov, grad sveštenički, i pobi i ljude i žene i decu, i decu na sisi, i volove i magarce i sitnu stoku.

20 Jedan se sin Ahimeleha, sina Ahitovova, spase. Njemu beše ime Avijatar. On uteče k Davidu,

21 i javi mu da je Saul pobio sveštenike Gospodnje.

22 David reče Avijataru: Pomislio sam onog dana kad je onde bio Doik Idumejac, da će on izvestiti Saula. Ja sam kriv za sve ljude oca tvoga.

23 Ostani kod mene, ne boj se, jer ko traži tvoj život traži i moj. Kod mene ćeš biti dobro čuvan.

Glava 23.

1 Javiše Davidu: Evo Filisteji udariše na Keilu i pljačkaju gumna.

2 David upita Gospoda govoreći: Hoću li ići i hoću li tući te Filisteje? I Gospod mu odgovori: Idi, tući ćeš Filisteje i oslobodićeš Keilu.

3 Ali Davidovi ljudi rekoše Davidu: Gle, mi nismo bez straha ni ovde u Judi, a šta će biti ako pođemo u Keilu na vojsku Filistejsku?

4 David opet upita Gospoda. I Gospod mu odgovori: Ustani, idi u Keilu, jer ti predajem Filisteje u ruke.

5 David otide sa svojim ljudima u Keilu, udari na Filisteje, otera im stoku i zadade im veliki poraz. Tako David izbavi stanovnike Keilske.

6 Kad Avijatar sin Ahimelehov uteče k Davidu u Keilu, od tu siđe noseći efod u ruci.

7 Saul bi izvešten da je David došao u Keilu, i on reče: Bog mi ga u ruke predaje, jer je on došao da se zatvori u gradu koji ima vrata i prevornice.

8 I Saul pozva sav narod u rat, da ide na Keilu, i opkoli Davida i ljude njegove.

9 Ali David, doznavši za zlu Saulovu nameru, reče svešteniku Avijataru: Donesi efod!

10 I David reče: Gospode, Bože Izrailjev, tvoj je sluga saznao da se Saul sprema da dođe na Keilu, da raskopa grad zbog mene.

11 Hoće li me Keiljani predati u njegove ruke? Hoće li doći Saul, kao što je sluga tvoj saznao? Gospode, Bože Izrailjev, kaži sluzi svome! I Gospod odgovori: Doći će.

12 David reče još: Hoće li Keiljani predati mene i moje ljude u ruke Saulove? I Gospod odgovori: Predaće te.

13 Tad se David podiže sa svojim ljudima, oko šest stotina ljudi. Oni iziđoše iz Keile i idoše kud mogoše. Saul bi izvešten da je David utekao iz Keile, i on ne hte da se krene dalje.

14 David osta u pustinji u tvrdim mestima, i namesti se na jednom brdu u pustinji Zifu. Saul ga jednako tražaše, ali mu ga Gospod ne preda u ruke.

15 David, videći da je Saul krenuo i da ga traži da ga ubije, osta u pustinji Zifu, u šumi.

16 Tada Jonatan, sin Saulov, usta i dođe k Davidu u šumu. On mu učvrsti pouzdanje u Gospoda,

17 i reče mu: Ne boj se, jer te ruka Saula, oca moga neće stići. Ti ćeš kraljevati nad Izrailjem, i ja ću biti drugi za tobom; i Saul otac moj, zna to.

18 I učiniše obojica savez pred Gospodom; i David osta u šumi, a Jonatan otide kući svojoj.

19 Zifeji dođoše k Saulu u Gavaju i rekoše: Ne krije li se David kod nas po tvrdim mestima u šumi na brdu Eheli, južno od pustinje?

20 Sad dakle, kralju, iziđi, - pošto je to želja duše tvoje - , a mi primamo na sebe da ga predamo kralju u ruke.

21 Saul reče: Gospod vas blagoslovio, što me požaliste!

22 Idite sad i raspitajte se i istražujte kud se krenuo i ko ga je video, jer je, kažu mi, vrlo lukav.

23 Promotrite i izvidite sva mesta u kojima se krije, pa dođite k meni kad dobro saznate, i ja ću se krenuti s vama. Ako je on u zemlji, tražiću ga po svim hiljadama Judinim.

24 Oni ustaše i otidoše u Zif pre Saula. David i ljudi njegovi bejahu u pustinji Maonu u ravnici, na južnoj strani pustinje.

25 Saul iziđe sa svojim ljudima da traži Davida. Javiše to Davidu, koji siđe sa stene i osta u pustinji Maonu. Saul, saznavši za to otide za Davidom u pustinji Maon.

26 Saul iđaše jednom stranom planine, a David sa svojim ljudima dru-gom stranom planine. David hitaše da uteče Saulu. Ali Saul sa svojim ljudima već opkoljavaše Davida i ljude njegove, da ih pohvata,

27 kad jedan glasnik dođe Saulu i reče: Požuri se da nam dođeš, jer Filisteji uđoše u zemlju.

28 Saul presta da tera Davida, i vrati se da krene na Filisteje. Zato se ono mesto prozva Sela-Amalekot^[5].

Glava 24.

1 Odande otide David k tvrdim mestima Engadskim i osta onde.

2 Kad se Saul vrati odagnavši Filisteje, rekoše mu: Eno, David je u pustinji Engadskoj.

3 Saul uze tri hiljade ljudi izabranih iz svega Izrailja, i krenu se da traži Davida i ljude njegove po vrletima divokoza.

4 On dođe k torovima ovčijim ukraj puta. Tu bejaše jedna pećina u koju uđe da uvije noge. David i njegovi ljudi seđahu u dnu pećine.

5 Rekoše Davidu ljudi njegovi: Evo dana za koji ti reče Gospod: Evo ti predajem neprijatelja tvoga u ruke da učiniš s njim što ti hoćeš. David usta i polako odseče skut od plašta Saulova.

6 Posle toga zadrhta mu srce, jer beše odsekao skut Saulov.

7 I on reče svojim ljudima: Sačuvao me Gospod od toga da počinim na gospodaru mome, na pomazaniku Gospodnjem, takvo delo da metnem ruku svoju na njega! Jer je on pomazanik Gospodnji.

8 Tim rečima ustavi David svoje ljude, i ne dade im da skoče na Saula. Zatim Saul usta, iziđe iz pećine i prosledi put svoj.

9 Posle toga David usta i iziđe iz pećine. I tad stade vikati za Saulom: Kralju, gospodaru! Saul se obazre, i David se sagnu licem do zemlje i pokloni se.

10 David reče Saulu: Zašto slušaš reči ljudi koji ti govore. Eno David traži tvoju propast?

11 Gle, sad svojim očima vidiš da te Gospod predade danas meni u ruke u ovoj pećini. Nagovoriše me da te ubijem, ali te poštedih, i rekoh: Neću dignuti ruku svoju na gospodara svoga, jer je on pomazanik Gospodnji.

12 Gledaj, oče moj, gledaj skut od plašta svoga u ruci mojoj. Odsekoh skut od plašta tvoga, a tebe ne ubih. Poznaj, i vidi da nema zla ni pobune u ruci mojoj, i da ti nisam ništa zgrešio. A ti vrebaš život moj da mi ga uzmeš.

13 Gospod će suditi između mene i tebe, i osvetiće me od tebe; ali se ruka moja neće podignuti na tebe.

14 Od bezdušnih izlazi bezdušnost, kaže stara poslovica. A ja neću podignuti ruku svoju na tebe.

15 Na koga je izišao kralj Izrailjev? Koga ti goniš? Mrtva psa, buhu jednu!

16 Gospod će suditi i presuditi između mene i tebe; on će videti i braniće pravdu moju, i učiniće mi pravo, izbavljajući me iz ruke tvoje.

17 Pošto David izgovori ove reči Saulu, Saul reče: Je li to tvoj glas, sine Davide? I Saul podiže glas i zaplaka.

18 I reče Davidu: Praviji si od mene, jer si ti meni dobro učinio a ja tebi zlo.

19 Ti pokazuješ danas da mi dobro činiš, jer me Gospod beše predao tebi u ruke i ti me ne ubi.

20 Ako neko sretne neprijatelja svoga hoće li ga pustiti da ide svojim putem? Gospod neka te nagradi za ovo što si mi danas učinio!

21 Sada evo znam da ćeš ti kraljevati, i da će kraljevstvo Izrailjevo ostati u tvojim rukama.

22 Zato mi se sad zakuni da nećeš istrebiti poroda moga posle mene i da nećeš izbrisati ime moje iz doma oca moga.

23 David se zakle Saulu. Zatim Saul otide domu svome a David i ljudi njegovi otidoše u tvrđavu.

Glava 25.

1 Samuilo umre. Sav se Izrailj sabra i plaka za njim, i sahrani ga u postojbini njegovoj u Rami. To je bilo kad David usta i siđe u pustinju Faransku.

2 Beše u Maonu jedan vrlo bogat čovek, koji imaše dobra na Karmilu. On imaše tri hiljade ovaca i hiljadu koza, i on tada strizijaše ovce svoje na Karmilu.

3 Tom čoveku beše ime Naval, a žena mu se zvaše Avigeja. Ona beše žena pametna i lepa, ali on beše tvrd i rđav u delima svojim. On beše od roda Halevova.

4 David ču u pustinji da Naval striže ovce,

5 i posla k njemu deset momaka, kojima reče: Idite na Karmil i otidite k Navalu, pozdravite ga s moje strane,

6 i ovako mu recit: Što se života tiče budi u miru, i mir da je u domu tvome i u svemu što imaš!

7 Čuo sam da strižeš ovce, a pastiri su tvoj bivali kod nas, i mi im ne učinismo krivo, i ništa im nije nestalo dokle god bejahu na Karmilu.

8 Pitaj sluge svoje i kazaće ti. Neka ovi momci nađu zato milost pred očima tvojim, jer dolazimo u radostan dan. Daj slugama svojim i Davidu, sinu svome, što ti dođe do ruke.

9 Momci Davidovi dođoše k Navalu, kazaše mu u ime Davidovo sve te reči, pa ućutaše.

10 Naval odgovori slugama Davidovim: ko je David, i ko je sin Jesejev? Danas ima mnogo sluga koji beže od svojih gospodara.

11 I ja da uzmem hleb svoj i vodu svoju, i meso što sam poklao za ljude koji mi strigu ovce, pa da dam ljudima kojih ne znam odakle su?

12 Momci Davidovi vratiše se svojim putem i došavši k Davidu kazaše mu sve ove reči.

13 Tada David reče svojim ljudima: pripašite svaki svoj mač! I pripasaše svaki svoj mač. I David pripasa svoj mač, i za njim pođe do četiri stotine ljudi, a dvesta ostaše kod prtljaga.

14 Jedan od sluga Navalovih dođe k Avigeji, ženi Navalovoj, i kaza joj: Evo David posla iz pustinje glasnike da pozdrave gospodara našega, a on ih otera.

15 A ipak su nam ti ljudi bili vrlo dobri, niti nam čega nesta dokle god bejasmo kod njih u polju.

16 Oni su bili za nas kao zidovi i noću i danju dokle god bejasmo kod njih pasući ovce.

17 Zato sad pazi i promisli šta ćeš činiti, jer je rešena propast gospodara našega i svega doma njegovoga, a on je tako zao da mu niko ne sme govoriti.

18 Avigeja uze odmah dvesta hlebova, dva meha vina, pet zgotovljenih ovaca, pet mera pržena žita, sto grozdova suhoga grožđa i dvesta gruda suhih smokava. Ona to metnu na magarce,

19 i reče momcima svojim: Hajdete vi napred, a ja ću za vama. Ona ne reče ništa Navalu, mužu svome.

20 Sedeći na magarcu ona silažaše s gore, i gle David i ljudi njegovi dolažahu prema njoj tako da se ona susrete s njima.

21 David beše rekao: Uzalud sam čuvao sve što je taj čovek imao u pustinji a da mu ništa ne beše nestalo od svega što ima, a on mi vrati zlo za dobro.

22 Bog neka najteže sudi sluzi svome Davidu ako do zore i vlagu na zidu Navalovom ostavim.

23 Kad Avigeja ugleda Davida, hitro skoči s magarca i pade pred Davidom na lice svoje i pokloni se do zemlje.

24 I padnuvši mu k nogama reče: Ja sam kriva, gospodaru! Dozvoli da progovori tebi sluškinja tvoja, i čuj reči sluškinje svoje.

25 Neka ne gleda gospodar moj na tog nevaljalog čoveka, na Navala, jer je on kao i ime njegovo: Naval^[6] mu je ime i ludost je pri njemu. A ja, sluškinja tvoja, nisam videla momaka koje je gospodar moj poslao.

26 Zato sad, gospodaru, kao što je istina da je živ Gospod i da je živa duša tvoja, Gospod ti ne da da ideš na krv i zadržava ruku tvoju. Neka budu nepriajtelji tvoji i svi koji traže zla gospodaru mome kao Naval!

27 Primi ovaj poklon što je donela sluškinja tvoja gospodaru svome, da se da momcima koji idu za gospodarem mojim.

28 Oprosti sluškinji svojoj krivicu, jer će Gospod utvrditi dom gospodaru mome, jer gospodar moj vodi ratove Gospodnje, i zlo se neće nikad na tebi naći.

29 I da ustane neko da te goni i traži život tvoj, duša će gospodara moga biti vezana u svežnju živih kod Gospoda, Boga tvoga, a duše će se neprijatelja tvojih baciti kao iz praće.

30 I kad Gospod učini gospodaru mome svako dobro koje ti je obećo, i postavi te vođem Izrailja,

31 neće imati gospodar moj ni grižu savesti ni muke u srcu što je ni za što krv prolio i što se sam osvetio.

31 I kad učini Gospod dobro gospodaru mome, opomeni se sluškinje svoje.

32 David reče Avigeji: Da je blagosloven Gospod, Bog Izrailjev, koji te danas posla meni na susret!

33 Nek je blagosloven razum tvoj i da si ti blagoslovena, koja me odvrati danas da idem na krv, i koja si zadržala ruku moju.

34 Ali je živ Gospod, Bog Izrailjev, koji mi ne dade da ti učinim zlo! Da nisi pohitala da mi iziđeš na susret, ne bi ostala Navalu ni vlaga na zidu.

35 I David primi iz ruke Avigejine ono što mu beše donela, i reče joj: Idi s mirom kući svojoj; eto poslušah te i pogledah na tebe.

36 Avigeja se vrati k Navalu. I gle, on držaše u kući svojoj gozbu, kao kraljevsku gozbu; on beše vesela srca a beše potpuno pijan. Ona mu ne reče ništa do jutra.

37 Ali u jutro, kad se Naval otrezni, kaza mu žena sve što je bilo. I srce njegovo dobi napad, i on posta kao kamen.

38 Oko deset dana posle toga udari Gospod Navala, i on umre.

39 Kad David ču da je Naval umro, reče: Da je blagosloven Gospod, koji odbrani pravdu moju od nevaljalosti što mi učini Naval, i zadrža slugu svoga od zla! Obrati Gospod Navalu zloću njegovu na glavu njegovu.

40 David poruči Avigeji da će je uzeti za ženu. Sluge Davidove dođoše k Avigeji na Karmil i rekoše joj: David nas posla k tebi da te uzme za ženu.

41 Ona usta, pokloni se licem do zemlje i reče: Evo sluškinje tvoje, da služi i da pere noge slugama gospodara svoga.

42 I Avigeja odmah sede na magarca i praćena od pet devojaka otide za glasnicima Davidovim i posta mu žena.

43 David beše uzeo i Ahinoamu iz Jezraela, i obe mu behu žene.

44 Saul beše dao kćer svoju Mihalu, ženu Davidovu, Faltiju, sinu Laisovu, iz Galima.

Glava 26.

1 Zifeji dođoše k Saulu u Gavaju i rekoše: Ne krije li se David na brdu Eheli prema pustinji Gesimonu?

2 Saul se podiže i siđe u pustinju Zifsku sa tri hiljade ljudi iz Izrailja, da traži Davida u pustinji Zifskoj. Saul se ulogori na brdu Eheli, prema pustinji kraj puta, a David osta u pustinji, i saznavši da Saul ide za njim u pustinju,

4 posla uhode i od njih sazna da je Saul došao.

5 Tad se David podiže i dođe na mesto gde Saul bejaše s vojskom, i vide mesto gde ležahu Saul i Avenir, sin Nirov, vojvoda njegov. Saul ležaše usred logora, a narod beše ulogoren oko njega.

6 David progovori i reče Ahimelehu, Hetejinu, i Avisaji, sinu Serujinu, a bratu Jovavovu: Ko će sići sa mnom k Saulu u logor? A Avisaj odgovori: Ja ću sići s tobom.

7 David i Avisaj dođoše noću k narodu. I gle, Saul ležaše i spavaše usred logora a koplje njegovo beše pobodeno u zemlju blizu uzglavlja njegovoga. Aviner i narod ležahu oko njega.

8 Avisaj reče Davidu: Danas ti predaje Bog neprijatelja tvoga u ruke. Pusti, molim te, da udarim na njega kopljem svojim i da ga jednim udarcem pribodem za zemlju, da se više ne navraćam na njega.

9 David reče Avisaju: Nemoj ga ubiti, jer ko bi nekažnjeno podigao ruku svoju na pomazanika Gospodnjeg?

10 I David reče: Živ je Gospod! Gospod sam može da udari na njega, bilo da mu dođe dan njegov da umre, ili da iziđe na bojno polje i pogine.

11 Ne dao mi Bog da dignem ruku na pomazanika Gospodnjega! Nego uzmi ti sam to koplje koje mu je blizu uzglavlja i krčag za vodu, pa da idemo.

12 David uze koplje i krčag za vodu koji behu blizu Saulovog uzglavlja i otide. Niko ih ne vide niti se ičega seti, niti se ko probudi, jer svi spavahu tvrdim snom od Gospoda.

13 David pređe na drugu stranu i stade na vrh brda daleko od logora.

14 I zavika narodu i Aveniru, sinu Nirovu: Što se ne odzivaš Avinere? Avenir se odazva i reče: Koji si ti koji vičeš prema kralju?

15 David reče Aveniru: Nisi li ti junak, i ko ti je ravan u Izrailju? Zašto nisi čuvao kralja, gospodara svoga? Jer je išao jedan iz naroda da ubije gospodara tvoga.

16 Nisi dobro radio. Živ je Gospod! Zaslužili ste smrt što niste čuvali gospodara svoga, pomazanika Gospodnjega. Evo, gledaj gde je koplje kraljevo i krčag za vodu koji behu do glave njegove.

17 Saul pozna glas Davidov, i reče: Je li to tvoj glas, sine Davide? David mu odgovori: Moj je glas, kralju, gospodaru moj!

18 I reče: Zašto gospodar moj goni služitelja svoga? Jer šta sam ja učinio i koja je krivica na meni?

19 Zato sad kralju, gospodaru moj, udostoji se poslušati reči sluge svoga. Ako te Gospod draži na mene, neka mu je ugodan prinos tvoj. Ako su to sinovi čovečji, prokleti da su pred Gospodom, jer me teraju danas da se odreknem nasleđa Gospodnjega, i govore mi: Idi, služi tuđim bogovima!

20 Ah, da ne padne krv moja na zemlju daleko od lica Gospodnjega! Jer kralj Izrailjev iziđe da traži buhu jednu, kao da goni jarebicu u planini!

21 Saul reče: Zgrešio sam. Vrati se, sine Davide, neću ti od sada činiti zla, jer ti danas drag bi život moj. Ludo sam radio i veliku sam grešku učinio.

22 David odgovori: Evo košva kraljeva; neka dođe koji od momaka i neka ga uzme.

23 Gospod će platiti svakome po pravdi njegovoj i po vernosti njegovoj; jer te Gospod beše predao danas u moje ruke, ali ja ne htedoh dignuti ruku svoju na pomazanika Gospodnjeg.

24 Zato evo, kako je danas meni drag bio život tvoj, tako će biti drag moj život pred Gospodom, i on će me iz svake nevolje izbaviti.

25 Saul reče Davidu: Da si blagosloven sine moj Davide! Uspećeš u podvizima svojim. David otide svojim putem, a Saul se vrati u svoje mesto.

Glava 27.

1 Savid reče u srcu svome: Poginuću jednog dana od ruke Saulove. Nema ništa bolje za me nego da utečem u zemlju Filistejsku, pa da me se Saul okani i ne traži me više po svim krajevima Izrailjevim. Tako ću se izbaviti od ruke njegove.

2 I David usta i otide sa šest stotina ljudi koji bejahu s njim, ka Ahisu sinu Maohovom, kralju Gatskom.

3 David i ljudi njegovi ostadoše kod Ahisa u Gatu; svaki beše tu sa svojom porodicom, a David sa dve žene svoje, Ahinoamom iz Jezraela i Avigejom iz Karmila, ženom Navalovom.

4 Kad javiše Saulu da je David utekao u Gat, on presta da ga traži.

5 David reče Ahisu: Ako sam našao milost pred očima tvojim, neka mi dadu jedno mesto u kom gradu ove zemlje da sedim u njemu, jer zašto da sedi sluga tvoj s tobom u kraljevskome gradu?

6 I tog istog dana Ahis mu dade Siklag. Zato Siklag pripada kraljevima Judinim do današnjega dana.

7 David osta u zemlji Filistejskoj jednu godinu i četiri meseca.

8 David izlažaše sa svojim ljudima i udaraše na Gesureje, na Gerzeje i na Amaličane, jer ti narodi življahu od starine u onoj zemlji od Sura pa do zemlje Egipatske.

9 David pustošaše tu zemlju, ne ostavljajući u životu ni čoveka ni žene, i otimaše ovce, volove, magarce, kamile i ruho, pa se vraćaše i iđaše k Ahisu.

10 Ahis govoraše: Gde ste danas udarali? A David odgovoraše: Na južnu stranu Judinu, na južnu stranu Jerameilsku i na južnu stranu Kenejsku.

11 David ne ostavljaše u životu ni čoveka ni žene da ih dovede u Gag, jer, mišljaše: Oni bi mogli da govore protiv nas i da kažu: Tako je uradio David. I tako on učini za sve vreme dokle osta u zemlji Filistejskoj.

12 Ahis imaše poverenja u Davida i govoraše; David se omrazio s narodom svojim Izrailjem, i biće mi uvek sluga.

Glava 28.

1 U to vreme skupiše Filisteji vojsku svoju da vode rat protiv Izrailja. Ahis reče Davidu: Znaj da ćeš ići sa mnom na vojsku, ti i tvoji ljudi.

2 David reče Ahisu: Sad ćeš videti šta će tvoj sluga učiniti. I Ahis reče Davidu: I daću ti da budeš za uvek moj telohranitelj.

3 Samuilo beše umro i ceo ga Izrailj beše oplakao, i sahranio ga u Rami, u njegovom gradu. Saul beše istrebio iz zemlje one koji zazivaju mrtve i proriču budućnost.

4 Filisteji se skupiše i ulogoriše se u Sunimu. Saul skupi sve Izrailjce, i oni se ulogoriše u Gavaji.

5 Gledajući vojsku Filistejsku, Saula obuze strah i srce mu jako uzdrhta.

6 Saul upita Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu, ni preko Urima, ni preko proroka.

7 I Saul reče slugama svojim: Tražite mi koju ženu koja zaziva mrtve, da otidem k njoj i upitam je. Sluge mu rekoše: Eno u En-Doru, ima jedna žena koja zaziva mrtve.

8 Saul se preruši, obuče druge haljine i otide sa dva čoveka. Stigoše k toj ženi noću. Saul joj reče: Kaži mi budućnost zazivajući nekog mrtvog, i dozovi mi onoga koga ti ja kažem.

9 Žena mu odgovori: Gle, ti znaš šta je učinio Saul, i kako je istrebio iz zemlje one koji zazivaju mrtve i proriču budućnost. Što dakle mećeš zamku životu mome da me ubiješ?

10 Saul joj se zakle Gospodom, govoreći: Živ je Gospod!, neće ti biti ništa za to.

11 Reče žena: Koga da ti zazivam? A on odgovori: Zazivaj mi Samuila.

12 Kad žena vide Samuila, povika jakim glasom: Zašto si me prevario? Ti si Saul!

13 Kralj joj reče: Ne boj se; nego šta ti vidiš? Žena reče Saulu: Vidim boga jednog koji izlazi iz zemlje.

14 On joj reče: Kako izgleda? Ona odgovori: Star je i ogrnut plaštem. Saul razume da je to Samuilo, sagnu se licem do zemlje i pokloni se.

15 Samuilo reče Saulu: Zašto si me uznemirio i zazvao? Saul odgovori: U teskobi sam velikoj! Filisteji vode rat protiv mene, a Bog je odstupio od mene, i ne odgovara mi više ni preko proroka ni u snu. Zato sam te zazvao da mi kažeš šta ću činiti.

16 Samuilo reče: Pa što mene pitaš, kad je Gospod odstupio od tebe i postao ti neprijatelj.

17 Gospod je učinio kao što sam ti ja bio u njegovo ime javio; jer je Gospod istrgao kraljevstvo iz tvoje ruke i dao ga drugome, Davidu.

18 Ti nisi poslušao glas Gospodnji, niti si učinio da Amalik oseti žestinu gneva njegovoga.

19 Zato ti danas Gospod to čini. Gospod će predati i Izrailja s tobom u ruke Filistejima, te ćeš sutra ti i sinovi tvoji kod mene biti, a logor Izrailjski predaće Gospod u ruke Filistejima.

20 Saul se odjednom sruši na zemlju koliko je dug bio, jer se mnogo uplaši od reči Samuilovih; a i ne imaše ni sange, jer ne beše jeo vas dan i svu noć.

21 Žena se približi Saulu i videći ga uplašena, reče mu: Evo, sluškinja je tvoja poslušala glas tvoj. Ja sam život svoj izložila da poslušam reči koje si mi kazao.

22 Slušaj sad i ti glas sluškinje tvoje, i dopusti da te ponudim komadom hleba da jedeš i da se okrepiš za put svoj.

23 Ali on odbi i reče: Neću da jedem. Sluge njegove i žena nagovoriše ga, i on prista na njihove molbe. Usta sa zemlje i sede na postelju.

24 Žena imaše kod kuće tele ugojeno, koje brže zakla, i uze brašna te ispeče hlebove beskvasne.

25 Zatim postavi Saulu i slugama njegovim, i oni jedoše. Posle ustaše i otidoše one iste noći.

Glava 29.

1 Filisteji skupiše svu vojsku svoju kod Afeka, a Izrailj se ulogori kod izvora u Jezraelu.

2 Knezovi Filistejski krenuše se sa svojim stotinama i sa svojim hiljadama, a David i njegovi ljudi bejahu u pozadini s Ahisom.

3 Knezovi Filistejski rekoše: Šta rade ovde ti Jevreji? - Ahis odgovori knezovima Filistejskim: Nije li to David, sluga Saula, kralja Izrailjskog? On je odavna sa mnom, i ja nemam ni najmanju stvar da mu prebacim od kada je dobegao pa do ovoga dana.

4 Ali se knezovi Filistejski rasrdiše na Ahisa, i rekoše mu: Pošlji natrag tog čoveka, nek se vrati u mesto koje si mu ti odredio; da ne ide on s nama na bojno polje, da nam ne bude on neprijatelj u boju. I čime bi on mogao da opet uđe u milost gospodara svoga, ako ne glavama naših ljudi?

5 Nije li ovo onaj David o kome se pevalo igrajući: Pobi Saul hiljadu svoju, a David svojih deset hiljada?

6 Ahis pozva Davida i reče mu: Živ je Gospod! Ti si pošten čovek, i milo mi je da ideš sa mnom na bojno polje, jer ne nađoh nikakva zla na tebi od dolaska tvoga k meni do ovoga dana; ali nisi po volji knezovima.

7 Vrati se dakle i idi s mirom, da ne učiniš što ne bi bilo milo pred očima knezovima Filistejskih.

8 David reče Ahisu: Ali šta sam učinio što si našao na sluzi svome od kako sam kod tebe do ovoga dana, da ne idem da se borim s neprijteljima kralja, gospodara svoga?

9 Ahis odgovori Davidu: Znam, jer si mi doista mio kao anđeo Božji, ali knezovi Filistejski govore: Neka ne ide s nama u boj.

10 Zato ustani rano sa slugama gospodara svoga koji su došli s tobom; ustanite rano i idite čim svane.

11 David i ljudi njegovi uraniše da se rano krenu i vrate u zemlju Filsitejsku. A Filisteji krenuše u Jezrael.

Glava 30.

1 Kad David dođe u treći dan sa svojim ljudima u Siklag, Amaličani bejahu udarili na južni kraj i na Siklag. Oni behu razvalili i zapalili Siklag,

2 i zarobili žene i sve one koje behu onde, male i velike. Oni ne behu nikoga ubili, nego behu sve opljačkali, i behu išli dalje svojim putem.

3 David i ljudi njegovi dođoše u grad i gle, grad beše spaljen, i žene njihove i sinovi njihovi i kćeri njihove behu zarobljeni.

4 David i narod koji bejaše s njim podigoše glas svoj i plakaše dokle već ne imaše više snage da plaču.

5 I obe žene Davidove behu odvedene s robljem, Ahinoam iz Jezraela i Avigeja iz Karmila, žena Navalova.

6 David beše na muci velikoj, jer narod govoraše da ga kamenuju; jer oni imahu žalost u duši, svaki za sinovima svojim i za kćerima svojim. Ali se David ohrabri oslonivši se na Gospoda, Boga svoga.

7 I on reče svešteniku Avijataru, sinu Ahimelehovu: Donesi mi efod! Avijatar donese efod Davidu.

8 I David upita Gospoda govoreći: Hoću li poterati tu četu? Hoću li je stignuti? Gospod mu odgovori: Poteraj, jer ćeš stignuti i izbaviti.

9 I David se krenu sa šest stotina ljudi koji bejahu s njim. Oni dođoše do potoka Vosora, gde stadoše oni koji behu sustali.

10 David sa četiri stotine ljudi potera dalje, a dvesta ljudi osta, koji sustaše i ne mogoše preći preko potoka Vosora.

11 Nađoše u polju jednog Egipćanina i dovedoše ga k Davidu. Dadoše mu hleba da jede i vodu da pije,

12 i dadoše mu grudu smokava i dva grozda suhog grožđa. Pošto on pojede, povrati mu se snaga, jer tri dana i tri noći ne beše ništa jeo niti vode pio.

13 David mu reče: Čiji si ti i odakle si? On odgovori: Ja sam momče egipćansko, sluga jednog Amaličanina, i gle, ima već tri dana da me gospodar napusti jer bejah bolestan.

14 Udarili smo na južni kraj Heretejski na zemlju Judinu i na južni kraj Halevov i zapalili smo Siklag.

15 David mu reče: Hoćeš li me odvesti toj četi? A on odgovori: Zakuni se Bogom da me nećeš ubiti ni izdati u ruke gospodaru mome, pa ću te odvesti k toj četi.

16 I tako ga odvede. I gle Amaličani se bejahu raširili po svoj onoj zemlji, jedući i pijući i veseleći se velikim plenom koji zapleniše iz zemlje filistejske i iz zemlje Judine.

17 David ih potuče od večera do večera drugoga dana, i niko ne uteče osim četiri stotine mladića koji sedoše na kamile i pobegoše.

18 David izbavi sve što behu odneli Amaličani, i izbavi i obe žene svoje.

19 Niko nije nedostajao, ni mali ni veliki, ni sinovi ni kćeri, niti je nedostajalo što od plena i od svega što im behu oteli. Sve povrati David.

20 David uze i svu krupnu i sitnu stoku, i oni koji gonjahu tu stoku govorahu: Ovo je plen Davidov.

21 David stiže do onih dvesta ljudi koji behu sustali i ne mogoše ići za Davidom, a koje ostavi na potoku Vosoru. Oni iziđoše na susret Davidu i narodu koji bejaše s njim. David pristupi k njima i upita ih za zdravlje.

22 Tada progovoriše svi zli i nevaljali ljudi između onih koji behu išli s Davidom, i rekoše: Pošto nisu išli s nama, nećemo im dati ništa od plena što izbavismo, nego svaki ženu svoju i sinove svoje neka uzmu, pa nek idu.

23 Ali David reče: Ne činite tako, braćo moja, s onim što nam je dao Gospod, jer nas je on sačuvao i dao nam u ruke četu koja beše izišla na nas.

24 I ko bi vas poslušao u tome? Jer kakav je deo onome koji ide u boj, tako je i onome koji ostane kod prtljaga. Zajedno treba da podele.

25 Tako bi od toga dana unapred, i to posta zakon i običaj u Izrailju do danas.

26 Kad se David povrati u Siklag, posla od plena starešinama Judinim, prijateljima svojim, poručujući im: Evo vam dara od plena neprijatelja Gospodnjih. On posla darove i onima u Vetilju,

27 i onima u Ramotu južnom i onima u Jatiru,

28 i onima u Aroiru, i onima u Sifmotu, i onima u Estemoji,

29 i onima u Rahalu, i onima u gradovima Jarameilskim i onima u gradovima Kenejskim,

30 i onima u Ormi, i onima u Hor-Asanu, i onima u Atahu

31 i ocima u Hevronu i po svim mestima u koja je David dolazio s ljudima svojim.

Glava 31.

1 Filisteji se pobiše s Irailjcima i Izrailjci pobegoše ispred Filisteja i padoše mrtvi na gori Gelvuji.

2 Filisteji goniše Saula i sinove njegove, i ubiše Jonatana, Avinadava i Melhi-Suva, sinove Saulove.

3 Boj bi najžešći oko Saula. Stigoše ga strelci i teško ga raniše.

4 Saul reče tada momku koji mu nošaše oružje: Izvadi mač svoj i probodi me, da ne dođu neobrezani i probodu me i narugaju mi se. Ali momak koji mu nošaše oružje ne hte to, jer ga beše strah. Tada Saul uze svoj mač i baci se na nj.

5 Kad momak koji nošaše oružje vide Saula mrtva, baci se i on na svoj mač i umre s njim.

6 Tako pogiboše onoga dana Saul i tri sina njegova, i momak koji mu nošaše oružje i svi ljudi njegovi zajedno.

7 Izrailjci koji behu s ove strane doline i s ove strane Jordana kad videše da Izrailjci behu pobegli i da su poginuli Saul i sinovi njegovi, ostaviše gradove i pobegoše, i u njih uđoše Filisteji.

8 Sutradan Filisteji dođoše da opljačkaju mrtve, i nađoše Saula i tri sina njegova koji behu pali na gori Gelvuji.

9 Oni odsekoše Saulu glavu i skidoše s njega oružje, zatim poslaše vesti o tome u zemlju Filistejsku da objave u svim hramovima idola njihovih i u narodu.

10 Ostaviše Saulovo oružje u kući Astarotinoj, a telo njegovo obesiše na zid Vetsanski.

11 Kad stanovnici Javisa Galadova čuše šta učiniše Filisteji od Saula,

12 podigoše se svi hrabri ljudi i išavši svu noć skidoše telo Saulovo i telesa sinova njegovih sa zida Vetsanskoga, pa se vratiše u Javis, i onde ih spališe.

13 Uzeše kosti njihove i sahraniše ih pod drvetom u Javisu. I postiše sedam dana.

1. Samuilo znači: Bog me je uslišio.
2. Ihavod: nema više slave.
3. Even-Ezer znači: stena spasenja.
4. Aviner, ili Avner.
5. Sela-Amalekot znači: stena razilaženja ili uticanja.
6. Naval znači: lud.