Beograd nekad i sad/3
z.
NEŠA, STANIJA, PREĐAŠNjA
NEŠA: Evo majka! Ovde ja sedim.
STANIJA (priđe k portretu, pa se prekrsti): Pomozi bože, daj svako dobro i sreću!
LjUBA: Hi, hi, hi!
STANIJA: A što se ti smeješ što se ja molim bogu?
LjUBA: Kakva je ikona...
STANIJA: A što?
LjUBA: To je portre Velimirov.
STANIJA: Nisam još vidila sveca Velimira.
LjUBA: Hi, hi, hi!
STANIJA: Ama što se smeješ?
NEŠA: Mani je, majka! To je Velimir, naš sin. On se dao izmolovati.
STANIJA (gledi u portre): Lep dečko. — A gde vam je ikona?
LjUBA: Ikone nemamo.
NEŠA: Tamo u drugoj sobi.
STANIJA: Kako se sve izmeni ovde u Beogradu, otkad nisam bila.
NEŠA: Ima dvadeset i osam godina?
STANIJA: Prošlo o Đurđevu dne.
NEŠA: E šta ćeš.
STANIJA: Iza Varoš-kapije beše neko đubre i groblje. A sad...
NEŠA: Sad su najlepše kuće. Tako se svet menja. Nego, majka, meni valja ići u dućan. Ostani ti s Ljubom.
STANIJA: Idi, idi, da se ne gradi šteta.
(NEŠA odlazi.)
STANIJA: A gde su moje aljine?
LjUBA: Odneće ćirica u sobu, ne brini se, majka.
STANIJA (gledi po sobi): O vala bogu, kako je namešteno! — A gde su prostirke?
LjUBA: Sad se prostirke ne meću.
STANIJA: Pa kako s čarapama?
LjUBA: Sad se više u čarapama ne ide.
STANIJA (vrti glavom): Ko bi ti najpre smeo ući s papučama? (Sedne na kanape, pa đipi.) Kuku, šta je ovo?
LjUBA: Šta, majka?
STANIJA: Što me nešto iz minderluka udari?
LjUBA (smeje se); To je kanape na federima.
STANIJA: Pa što bije?
LjUBA: Ne bije ništa, nego se slegne, da se bolje sedi. Eto ovako. (Sedne.) Da vidiš, kako je dobro. Odi samo.
STANIJA (sedne): Kao u rupi. (Kad Ljuba ustane, ona se opet trgne.) Aratos ti takvog sedenja! (Ustane.) Ja ne mogu tu.
LjUBA: A ti sedi na stolicu. (Otvori vrata i viče.) Vučko, donesi kafu za Majku.
STANIJA (koja je sedila): Pa kako da sedim?
LjUBA: Pa tako.
STANIJA: Da mi vise noge?
LjUBA: Lepše je tako, nego da se čovek zgrči.
STANIJA (trese glavom): Ne dopada mi se ništa ovaj adet. Prostirke lepo, pa sediš, kako ti je ćef.
|