Београд некад и сад/2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   1 2. 3   ►

2.


ЉУБА (долази), ПРЕЂАШЊИ


ЉУБА (не видећи Вучка, скине шешир и метне га на астал): Но, баш ми у невреме долази. Нити могу ићи у визите, Нит се с Миланом разговарати. И мој баба није имао другог посла, него да је доводи.

Вучко (који једнако чита): Ја!

ЉУБА (окрене се): А шта ти ту радиш?

ВУЧКО: Читам.

ЉУБА: Шта си узео тај чибук?

ВУЧКО: Па чибук је наш.

ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то. Па још простро ћилим насред собе.

ВУЧКО: Ја чистим.

ЉУБА: Ти знаш да ја не трпим то по соби.

ВУЧКО: А што, кад је лепше, него оно швапско? (Показује на канапе.)

ЉУБА: То се тебе не тиче Ништа; него устај, те носи одатле!

ВУЧКО: Ја! Устај! Све устај, а кад ће бити „седи“?

ЉУБА: Ти да ниси ћирица. Диж’ се, кад ти кажем! Ето бабе, па да преватиш аљине мајкине.

ВУЧКО: Оће да дође?

ЉУБА: А да но! Него одлази.

ВУЧКО (пусти један јак дим, потом устане, остави чибук украј, па дигне ћилим и одлази).

ЉУБА: Преправи белу кафу за мајку, зашто каже да је гладна. — Право има кона, што држи слушкињу. Бар може коју моду од ње научити, а ћирице тако су безобразни, да не можеш с њима ни проговорити. — У, врага, ето је већ!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.