Beograd nekad i sad/2
2.
LjUBA (dolazi), PREĐAŠNjI
LjUBA (ne videći Vučka, skine šešir i metne ga na astal): No, baš mi u nevreme dolazi. Niti mogu ići u vizite, Nit se s Milanom razgovarati. I moj baba nije imao drugog posla, nego da je dovodi.
Vučko (koji jednako čita): Ja!
LjUBA (okrene se): A šta ti tu radiš?
VUČKO: Čitam.
LjUBA: Šta si uzeo taj čibuk?
VUČKO: Pa čibuk je naš.
LjUBA: Nije li te psovao i juče za to. Pa još prostro ćilim nasred sobe.
VUČKO: Ja čistim.
LjUBA: Ti znaš da ja ne trpim to po sobi.
VUČKO: A što, kad je lepše, nego ono švapsko? (Pokazuje na kanape.)
LjUBA: To se tebe ne tiče Ništa; nego ustaj, te nosi odatle!
VUČKO: Ja! Ustaj! Sve ustaj, a kad će biti „sedi“?
LjUBA: Ti da nisi ćirica. Diž’ se, kad ti kažem! Eto babe, pa da prevatiš aljine majkine.
VUČKO: Oće da dođe?
LjUBA: A da no! Nego odlazi.
VUČKO (pusti jedan jak dim, potom ustane, ostavi čibuk ukraj, pa digne ćilim i odlazi).
LjUBA: Prepravi belu kafu za majku, zašto kaže da je gladna. — Pravo ima kona, što drži sluškinju. Bar može koju modu od nje naučiti, a ćirice tako su bezobrazni, da ne možeš s njima ni progovoriti. — U, vraga, eto je već!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 169 godina.
|