Београд некад и сад/2
2.
ЉУБА (долази), ПРЕЂАШЊИ
ЉУБА (не видећи Вучка, скине шешир и метне га на астал): Но, баш ми у невреме долази. Нити могу ићи у визите, Нит се с Миланом разговарати. И мој баба није имао другог посла, него да је доводи.
Вучко (који једнако чита): Ја!
ЉУБА (окрене се): А шта ти ту радиш?
ВУЧКО: Читам.
ЉУБА: Шта си узео тај чибук?
ВУЧКО: Па чибук је наш.
ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то. Па још простро ћилим насред собе.
ВУЧКО: Ја чистим.
ЉУБА: Ти знаш да ја не трпим то по соби.
ВУЧКО: А што, кад је лепше, него оно швапско? (Показује на канапе.)
ЉУБА: То се тебе не тиче Ништа; него устај, те носи одатле!
ВУЧКО: Ја! Устај! Све устај, а кад ће бити „седи“?
ЉУБА: Ти да ниси ћирица. Диж’ се, кад ти кажем! Ето бабе, па да преватиш аљине мајкине.
ВУЧКО: Оће да дође?
ЉУБА: А да но! Него одлази.
ВУЧКО (пусти један јак дим, потом устане, остави чибук украј, па дигне ћилим и одлази).
ЉУБА: Преправи белу кафу за мајку, зашто каже да је гладна. — Право има кона, што држи слушкињу. Бар може коју моду од ње научити, а ћирице тако су безобразни, да не можеш с њима ни проговорити. — У, врага, ето је већ!
|