Београд некад и сад/19

Извор: Викизворник

◄   6 7. 8   ►

7.


МИЛАН, ПРЕЂАШЊЕ


ЉУБА (трчи му укоб, пак га увати за руку): Бáба је казао да оће.

МИЛАН: Мени је познато. Зато сам и дошо, да с вами радост делим.

ЉУБА: Данас ми је најмилији дан.

МИЛАН: Томе се врло радујем. Кад мислите да буде весеље?

ЉУБА: То је бáбина брига.

МИЛАН: Ја би желио што пре.

ЉУБА: С моје стране ја сам справна.

ПИЈАДА: Сто јост буде нузно, то цемо лако сврсити.

МИЛАН: Фрајлице, ја ћу бити обвезан, ако фрајли Љуби што помогнете.

ПИЈАДА: Засто не, то је наса дузност. Какву цете аљину да јој купите?

МИЛАН: Ја ћу послати, па нека сама избере.

ЉУБА (смеши се): Само нека буде фајн.

СТАНИЈА (грува се у прси): Еј црна Љубо!

МИЛАН: Што је најскупље и најлепше, то ће вам се послати.

ПИЈАДА: Висе цини ауфпуц, него и материја.

МИЛАН: То је шнајдерова брига.

ПИЈАДА: Знате стаглгрин свила, па сама постава, тунглгрин ауфпуц, врло це лепо да стоји.

СТАНИЈА (за себе); Ама што ме ово муцаво изеде, ако ко бога зна!

МИЛАН: Ја ћу послати, па ви после густирајте, како знате.

ЉУБА: Само да буду лепи сватови.

МИЛАН: Биће понајвише чиновници.

ПИЈАДА (Љуби): Оцес ли и мене звати у сватове?

ЉУБА: Зар јошт питаш?

СТАНИЈА: Девојка иде на цвеће, а не на свадбу.

ПИЈАДА: Засто не би исла на свадбу?

СТАНИЈА: Зашто је срамота.

ПИЈАДА: Е, срамота, да.

СТАНИЈА: Јес’, ви немате срамоту. Ајде, да скинем ја мараму с главе, па да идем по сокаку.

ПИЈАДА (смеје се): Ала би била велика срамота!

СТАНИЈА: Што, тебе то није ништа?

ЉУБА: Мајка, сад све жене иду гологлаве.

СТАНИЈА: А шамија?

ПИЈАДА: Е, ста це самија. Зена кад поџе у цркву, метне капу, инаце носи сесир, или иде гологлава.

СТАНИЈА: Гологлава, тешко њојзи и мужу јој, што не бије.

ЉУБА (Милану); Видите, господине Милане, како Моја мајка лепо суди, да ме бијете.

МИЛАН: А, бој је за скотове, а не за људе. То већ изилази из моде.

СТАНИЈА: Опет ваша несрећна мода. Што је добро, не ваља, што је зло, треба.

ЉУБА: Зар је тебе деда туко?

СТАНИЈА: Јес’ ја, и бог да прости! Млого пута оће луда жена ово, оно; ама муж господар у кућн, па не да.

ПИЈАДА: Али кад је зена паметнија од муза?

СТАНИЈА: Паметна ка ти, да иде гологлава. Ајде, ви девојке повежите се, а жене нек иду гологлаве.

ПИЈАДА: Па ја носим капу, док се не одесљам.

ЉУБА И ја.

СТАНИЈА: И та је капа ваша немачка шамија?

ЉУБА: Јесте.

СТАНИЈА: Лепо, лепо. Имате ли јошт штогод, да чујем док сам јошт овде, да приповедам барем кад дођем у мој вилајет.

ЉУБА: Шта да ти приповедам? (смеши се) Господин Милан ће ме љубити у руку.

МИЛАН: О, то може и сад бити. (Пољуби је у руку.)

СТАНИЈА: И ти њега да пољубиш у образ.

ЉУБА: То ћемо засад оставити, него други пут.

МИЛАН: Фрајла Љубо, требало би да послушате вашу мајку.

ЉУБА: Ја би, али се бојим да се не расрди.

СТАНИЈА: Не бој се ништа, неће ти мајка на путу стајати. (Устане.)

ЉУБА: А куда ћеш, мајка?

СТАНИЈА: Никуд. (Отвори врата и виче.) Вучко! Вучко!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.