Beograd nekad i sad/19
7.
MILAN, PREĐAŠNjE
LjUBA (trči mu ukob, pak ga uvati za ruku): Bába je kazao da oće.
MILAN: Meni je poznato. Zato sam i došo, da s vami radost delim.
LjUBA: Danas mi je najmiliji dan.
MILAN: Tome se vrlo radujem. Kad mislite da bude veselje?
LjUBA: To je bábina briga.
MILAN: Ja bi želio što pre.
LjUBA: S moje strane ja sam spravna.
PIJADA: Sto jost bude nuzno, to cemo lako svrsiti.
MILAN: Frajlice, ja ću biti obvezan, ako frajli Ljubi što pomognete.
PIJADA: Zasto ne, to je nasa duznost. Kakvu cete aljinu da joj kupite?
MILAN: Ja ću poslati, pa neka sama izbere.
LjUBA (smeši se): Samo neka bude fajn.
STANIJA (gruva se u prsi): Ej crna Ljubo!
MILAN: Što je najskuplje i najlepše, to će vam se poslati.
PIJADA: Vise cini aufpuc, nego i materija.
MILAN: To je šnajderova briga.
PIJADA: Znate staglgrin svila, pa sama postava, tunglgrin aufpuc, vrlo ce lepo da stoji.
STANIJA (za sebe); Ama što me ovo mucavo izede, ako ko boga zna!
MILAN: Ja ću poslati, pa vi posle gustirajte, kako znate.
LjUBA: Samo da budu lepi svatovi.
MILAN: Biće ponajviše činovnici.
PIJADA (Ljubi): Oces li i mene zvati u svatove?
LjUBA: Zar jošt pitaš?
STANIJA: Devojka ide na cveće, a ne na svadbu.
PIJADA: Zasto ne bi isla na svadbu?
STANIJA: Zašto je sramota.
PIJADA: E, sramota, da.
STANIJA: Jes’, vi nemate sramotu. Ajde, da skinem ja maramu s glave, pa da idem po sokaku.
PIJADA (smeje se): Ala bi bila velika sramota!
STANIJA: Što, tebe to nije ništa?
LjUBA: Majka, sad sve žene idu gologlave.
STANIJA: A šamija?
PIJADA: E, sta ce samija. Zena kad podže u crkvu, metne kapu, inace nosi sesir, ili ide gologlava.
STANIJA: Gologlava, teško njojzi i mužu joj, što ne bije.
LjUBA (Milanu); Vidite, gospodine Milane, kako Moja majka lepo sudi, da me bijete.
MILAN: A, boj je za skotove, a ne za ljude. To već izilazi iz mode.
STANIJA: Opet vaša nesrećna moda. Što je dobro, ne valja, što je zlo, treba.
LjUBA: Zar je tebe deda tuko?
STANIJA: Jes’ ja, i bog da prosti! Mlogo puta oće luda žena ovo, ono; ama muž gospodar u kućn, pa ne da.
PIJADA: Ali kad je zena pametnija od muza?
STANIJA: Pametna ka ti, da ide gologlava. Ajde, vi devojke povežite se, a žene nek idu gologlave.
PIJADA: Pa ja nosim kapu, dok se ne odesljam.
LjUBA I ja.
STANIJA: I ta je kapa vaša nemačka šamija?
LjUBA: Jeste.
STANIJA: Lepo, lepo. Imate li jošt štogod, da čujem dok sam jošt ovde, da pripovedam barem kad dođem u moj vilajet.
LjUBA: Šta da ti pripovedam? (smeši se) Gospodin Milan će me ljubiti u ruku.
MILAN: O, to može i sad biti. (Poljubi je u ruku.)
STANIJA: I ti njega da poljubiš u obraz.
LjUBA: To ćemo zasad ostaviti, nego drugi put.
MILAN: Frajla Ljubo, trebalo bi da poslušate vašu majku.
LjUBA: Ja bi, ali se bojim da se ne rasrdi.
STANIJA: Ne boj se ništa, neće ti majka na putu stajati. (Ustane.)
LjUBA: A kuda ćeš, majka?
STANIJA: Nikud. (Otvori vrata i viče.) Vučko! Vučko!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|