Београд некад и сад/18
6.
ПИЈАДА, ПРЕЂАШЊЕ
ЉУБА: Ево Пијаде, баш добро.
ПИЈАДА: Ја сам, па реци.
ЉУБА: Данас нећемо играти.
ПИЈАДА: Засто?
ЉУБА: Велимиру није ћеф.
ПИЈАДА: Зао ми је. Могла би отичи у Топћидер,
ЉУБА: Нећеш се кајати што си дошла. Скини виклер, пак ћу ти казати. (Пијада скине, па га метне на кревет.)
СТАНИЈА (Пијади): А што си ти, кјерко, замочила руке у креч.
ПИЈАДА: У какав крец?
СТАНИЈА: Ете ти руке све бојадисане.
ПИЈАДА: То су рукавице.
СТАНИЈА: Па што ће ти то на руку?
ПИЈАДА: Другојаце не мозе да се иде.
СТАНИЈА: Е, видис, другојаце не може, него да бојадишеш руке.
ЉУБА: Ћути, мајка, бога ти; што дираш девојку, кад ти није ништа крива. Немој се срдити, Пијада, моја је мајка од старог света.
ПИЈАДА: Е, засто би се срдила. Мајка није видила никад рукавице, па јој цудо. Јелте, мајко.
СТАНИЈА: Ама, кажи ми, кјерко, зашто то носиш?
ПИЈАДА: Срамота је ици по сокаку и у визиту без рукавица.
СТАНИЈА: Кад је јошт било срамота ићи, ка што је бог реко.
ПИЈАДА: Па засто не идемо боси?
СТАНИЈА: То је друго, зима је, и човек може да се и убоде. А руке нам дао да радимо.
ПИЈАДА: Е, слускиње нека раде.
СТАНИЈА: А ви да не радите?
ПИЈАДА: За госпоџе срамота је да раде.
СТАНИЈА: Лепо, лепо. Кад може оно друго бити, нека буде и ово. Само не знам ко ће да вас рани.
ПИЈАДА (смеши се): Муз нека се стара.
СТАНИЈА: Кад је луд, нека се стара, а ви да прекрстите руке.
ПИЈАДА: Е, имамо и ми доста посла: да слингујемо, да стикујемо, да хеклујемо.
СТАНИЈА: Тако, тако, само лакрдије. и безобразлук, а немојте посла.
ПИЈАДА: Па то је посао.
СТАНИЈА: Какав посо? Шта је то?
ПИЈАДА: Казем вам: слинговати, нецовати, стрикати, хекловати.
СТАНИЈА: Све вам је наопако, па и посла. А кам вам да везете, да плетете, да нижете?
ПИЈАДА: Па то је, бога ти, мајка.
СТАНИЈА: Како је то, кад не говорите?
ПИЈАДА: Ми говоримо немацки, по моди.
СТАНИЈА: Еј, убио вам Бог ту несрекну моду, да бежите од свој род! Ама добро и чините: боље се понемчите, кад и тако нисте Срби.
ЉУБА (Пијади): Мани мајку, бога ти! — Знаш шта сам ти хтела казати?
ПИЈАДА: Ста?
ЉУБА: Удајем се.
ПИЈАДА: Е, врага! За кога?
ЉУБА: За Милана.
ПИЈАДА: Ћеститам! Бас је лепа партија.
ЉУБА: Је л’ даје леп?
ПИЈАДА: Као уписан; благо теби. Одсад чу цешче да ти долазим.
ЉУБА: И треба, имам млого којешта да посвршујем.
ПИЈАДА: Кад поџес на венћање, да те оцесљам.
ЉУБА: Дабогме. Само да буде леп цвет.
ПИЈАДА: Нациницу ти титускопф.
ЉУБА: Како је то?
ПИЈАДА: Нецес оплести курјук, него це свуда наоколо висити гргуљаво.
ЉУБА: То ће баш лепо стојати.
ПИЈАДА: Знас, цвет нече дати да коса падне на страну, него це је дрзати.
ЉУБА: Само ако буде леп привез.
ПИЈАДА: Ко це ти бити кум?
ЉУБА: Ја не знам.
ПИЈАДА: Оцес ли на каруце, или песке?
ЉУБА: Како им буде воља.
ПИЈАДА: Само немој музику.
ЉУБА: А, ваљда ћу зурле, да се плаши свет.
ПИЈАДА: Па немој да спустис главу кад идес, него слободно, нобл.
ЉУБА: Зашто би сагињала главу, нисам ништа украла.
ПИЈАДА: Код нас младу невесту не води девер из цркве, него младозења.
ЉУБА: И овде су неки почели.
ПИЈАДА: Како мислиш ти?
ЉУБА: Да видим шта ће рећи Милан.
СТАНИЈА: А о шта ви ту говорите, девојке?
ПИЈАДА: Говоримо како це да буде свадба.
СТАНИЈА: Зар неће како је Бог уредио?
ЉУБА (смеје се) А како је Бог уредио?
СТАНИЈА: Да девојки метну код куће привез на главу.
ЉУБА: Па да је воде као слепицу.
СТАНИЈА: Ако је воде, не води је туђин, него девер.
ЉУБА: И да се свакоме поклања до земље.
СТАНИЈА: Ка млада невеста.
ЉУБА: И да Цигани напред иду.
СТАНИЈА: Зато је свадба.
ЉУБА: То неће бити код мене.
СТАНИЈА: Ајде, ајде! Пошокчите се. Јоште оставите закон и пост, па ће вас видити мајка.
ЉУБА: А ко ће сад постити?
СТАНИЈА: Што, што?
ПИЈАДА: Ја нисам постила никад.
СТАНИЈА: Је л’ истина?
ПИЈАДА: Посна су јела теска.
СТАНИЈА: Еј, несрећни свет, и закон му постаде тежак. Кјерко, ја сам се радовала да дочекам радост од моју децу, ама ја видим, нећу ти испратити сватове.
ЉУБА: Зашто, мајка?
СТАНИЈА: Како ћу да ти будем весела, кад је све наопако. Куку мајци, кад свако пева, ја морам да ги плачем.
ЉУБА: Е мајка, чекај само док видиш, допашће ти се.
СТАНИЈА: Да ми се допадне? Камо срећа, да нисам ни дошла.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|