Београд некад и сад/15
3.
ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ
ВУЧКО (Љуби): Еве цедуља за театор.
ЉУБА: Остави тамо.
ВУЧКО: Ама што ће да се игра?
ЉУБА: Зар би ти ишо?
ВУЧКО (тресе главом): Ја!
ЉУБА: Светислав и Милева.
ВУЧКО: То се играло већ.
ЉУБА: Сад по други пут.
ВУЧКО: Јок! Ту не идем. Ете ако ће мајка.
СТАНИЈА: А што је то, синко?
ВУЧКО: Театор.
СТАНИЈА: Што је то театор?
ВУЧКО: Играду како је кћи кнеза Лазара пошла за турска цара. Ту сам већ био. Е, кад погину онај старац, баш сум се смејао.
СТАНИЈА: Како би се смејао, кад други гине?
ВУЧКО: Зашто је лепо. Е, мајка, да идеш да видиш, лепо.
СТАНИЈА: Ако је све тако лепо ка што сам видела.
ВУЧКО: Ама ово је баш фино. Идем да перем судове, пак нек иде опет два гроша, бар се проводим фајн. (Одлази.)
ЉУБА: Видиш мајка, ћирица, па се и њему допада театер.
СТАНИЈА: Ама које је то чудо?
ЉУБА, Начине лепо собе, сокак, тавницу и што год оћеш; па онда тако раде, канда су живи. да видиш како се ту прави кур.
СТАНИЈА: Шта је то?
ЉУБА: Кад се момак у девојку заљуби, па јој казује како је милује, и она њему одговара.
СТАНИЈА: Па то слушају људи?
ЉУБА: Каткад има по шест стотина, и било би више, да је соба већа.
СТАНИЈА: И капетан неће да забрани?
ЉУБА: Ко би забранио, кад је то школа гди се људи уче. Она земља која нема театра држи се да је последња земља.
СТАНИЈА: Леле, мајко, како се исквари свет! Она је земља несрећна, где се не учи како треба момак да милује девојку, и девојка момка. Ама то се стиде чинити у кући пред мајком, пред старијима, а ови раде то пред толиким људма. Који су веће будале, или они што вам плаћају за своју бруку, или ви, што идете те гледате?
ЉУБА: Е, ми њима плаћамо, а не они нама.
СТАНИЈА: Млого ли плаћате?
ЉУБА: Сваки пут по два цванцика.
СТАНИЈА: Просићеш, моја скерко, просићеш, кад за такве будалаштине трошиш паре.
ЉУБА: Али има и други ствари.
СТАНИЈА: Ваљда се девојка љуби сас момком.
ЉУБА: Е, то обично бива.
СТАНИЈА: Истину ли говориш?
ЉУБА: Богами, истину.
СТАНИЈА: Па ви гледате?
ЉУБА: Гледамо, да што ћемо.
СТАНИЈА: Ух, што нисам тамо, да је пљунем, и њу, и тога безобразника!
ЉУБА: Па, ајде довече.
СТАНИЈА: Да ме Бог сачува!
ЉУБА: Да видиш кад он почне (подражава актеру): „Милево, сунце живота мога, Милево, анђелу мој, љубиш ли ме?“
СТАНИЈА: Та је девојка анђео? Ђаво, ђаво, што нема образ.
ЉУБА: А она њему: „Слатки мој Светиславе, можеш ли сумњати да те милујем; ти си мој живот, моја утјеха, моја срећа и задовољство.“
СТАНИЈА: Пи! Безобразница, да тако говори.
ЉУБА: Пак да чујеш кад пева.
СТАНИЈА: Знам, све срамотно.
ЉУБА: Чекај да видиш како је лепо. (Одлази на клавир и пева.)
- Слатка туго срдца мога,
- О презјелна љубови.
СТАНИЈА: Тек ваша проклета љубав.
ЉУБА:
- Спјеши, спјеши милој мојој,
- Мог сушчества богињи.
СТАНИЈА: И тај се усрећи, кад узе богињаву.
ЉУБА:
- При расвитку рујне зоре
- Кад као ангел почива,
- Представи јој лице моје
- Обајањем њежног сна.
СТАНИЈА: Не вичи, бога ти, кјерко, да плашиш комшије.
ЉУБА:
- Представи, ах, милој мојој,
- Како за њом тугујем,
- Све што о њој једној бједан,
- Дању, ноћу чувствујем.
СТАНИЈА: Уха! Како је то лепо.
ЉУБА:
- Ах учини, да с’ на мене
- У сну мила сажали.
СТАНИЈА: Кад би била луда.
ЉУБА:
- Да ме с топлим љубве чувством
- У мечтању загрли.
- И кад красне очи њене
- Стидна зора отвори,
- Ах, учини, да се санак,
- У истину претвори.*
- Је л’ да је лепо, мајке?
СТАНИЈА: Тако у наш вилајет певају курјаци, кад дојду месојеђе.
ЉУБА: Теби све није право.
СТАНИЈА: А кам ти Дамјанова љуба, кам ти Ајдук
Вељко, кам ти: Заспа Ранко под јабланом.
ЉУБА: Па и те су о љубови.
СТАНИЈА: Јес’ ја, ама нису безобразне. Па и глас је леп, није: ,,уа, уа!“ ка ваше.
ЉУБА: Нама су опет ваше ружне.
СТАНИЈА: Што? Ружне? Што је твоја мајка певала, то је ружно? Еј, леле Стано!
ЉУБА: Кажи ми, мајка, зашто сте и ви певале љубовне песме?
СТАНИЈА: Ти то не знаш ништа. Песма се пева, тек да се пева.
ЉУБА: Па тако и ми чинимо.
СТАНИЈА: Ја, ви: ,,Уха! уха! Оди, момче, да те загрлим, оћу да умрем за тебе.“
ЉУБА:
- Стар ми је заспо на крилу,
- Мени га веле будити,
- А ја га волим љубити,
- Негол’ га млада будити.
СТАНИЈА: Видиш како говори сама, да је нико не чује.
ЉУБА: А зашто говори кад није лепо?
СТАНИЈА: Не ваља да је безобразна, да је пљује свет, а сама можеш да се требиш од буве, ко ти брани.
ЉУБА:
- Ал’ беседи Анђелија:
- Божи био млад делија,
- И пије се текелија,
- И љуби се Анђелија.
СТАНИЈА: Боље узми неку књигу, те читај.
ЉУБА: да ме опет караш.
СТАНИЈА: За добро се не кара.
ЉУБА (узме књигу): Сад читам Робове.
СТАНИЈА: Лепо, лепо.
ЉУБА: Оћеш и ти да слушаш?
СТАНИЈА: Оћу. Боље то, него како се милује.
ЉУБА (чита): Глава једанаеста. Сљедујући дани били су дани непресјечне љубови.
СТАНИЈА: Што, и у књиги љубов?
ЉУБА: О, да видиш како се заљубила Софана.
СТАНИЈА: Куку мене, зато ти оћеш књигу да научиш!
ЉУБА: Да што си ти мислила?
СТАНИЈА: Што сам мислила? Књига је да се молиш Богу, да будеш добра, ваљана, честита, а не да учиш како да се љубиш.
ЉУБА: Али да чујеш само како је лепо.
СТАНИЈА: Нећу да чујем безобразлук. Куку, Станија, што не умре пре, да се не опоганиш!
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|