Београд некад и сад/12

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ПРВО
◄   11 12. 1   ►

12.


ЉУБА, ПРЕЂАШЊИ


ЉУБА: Јело је усуто.

НЕША: Ајде, мајка, да ручамо.

СТАНИЈА: Фала, синко, благодарим.

НЕША: Ајде, како не би ручала?

СТАНИЈА: Не могу ти ништа.

НЕША: Е, није него јошт штогод. Оди, седи с нама.

СТАНИЈА: Донеси ми овде нешто да једем.

НЕША: Како би то било, побогу, мајка! Нисам те видео толико година, па да не ручамо заједно.

СТАНИЈА: Не могу ти од оне браде.

НЕША: Ама што ти гледаш браду.

СТАНИЈА: Како погледам, таки се гадим.

НЕША: Видиш, Велимире, право мајка и говори. Зашто је не скидаш?

ВЕЛИМИР: Ја не знам шта вам је моја брада на путу, куд ће комотније, него овако.

НЕША: Ама кад људи не трпе.

ВЕЛИМИР: То је једно крајње предрасужденије. Много којешта људи нису трпили, и неће трпити, пак ће се опет зато увести.

СТАНИЈА (Неши); Чујеш? Оће да ти доведе још којешта у кућу; да певаш: ху! ху!

НЕША: Беда од деце.

СТАНИЈА: Ама што ја згреши Богу, те то дочека?

НЕША: Е, што ћеш. Ајде, да се не лади јело.

СТАНИЈА: Не, тамо у буџак да једем, да се не гадим од своју децу.

НЕША: Већ за данас мани га, а сутра, вере ми, неће је имати. (Увати је за руку.)

СТАНИЈА: Еј куку, еј куку! (Одлазе.)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.