Београд некад и сад/12
12.
ЉУБА, ПРЕЂАШЊИ
ЉУБА: Јело је усуто.
НЕША: Ајде, мајка, да ручамо.
СТАНИЈА: Фала, синко, благодарим.
НЕША: Ајде, како не би ручала?
СТАНИЈА: Не могу ти ништа.
НЕША: Е, није него јошт штогод. Оди, седи с нама.
СТАНИЈА: Донеси ми овде нешто да једем.
НЕША: Како би то било, побогу, мајка! Нисам те видео толико година, па да не ручамо заједно.
СТАНИЈА: Не могу ти од оне браде.
НЕША: Ама што ти гледаш браду.
СТАНИЈА: Како погледам, таки се гадим.
НЕША: Видиш, Велимире, право мајка и говори. Зашто је не скидаш?
ВЕЛИМИР: Ја не знам шта вам је моја брада на путу, куд ће комотније, него овако.
НЕША: Ама кад људи не трпе.
ВЕЛИМИР: То је једно крајње предрасужденије. Много којешта људи нису трпили, и неће трпити, пак ће се опет зато увести.
СТАНИЈА (Неши); Чујеш? Оће да ти доведе још којешта у кућу; да певаш: ху! ху!
НЕША: Беда од деце.
СТАНИЈА: Ама што ја згреши Богу, те то дочека?
НЕША: Е, што ћеш. Ајде, да се не лади јело.
СТАНИЈА: Не, тамо у буџак да једем, да се не гадим од своју децу.
НЕША: Већ за данас мани га, а сутра, вере ми, неће је имати. (Увати је за руку.)
СТАНИЈА: Еј куку, еј куку! (Одлазе.)
|