Beograd nekad i sad/11
11.
NEŠA, PREĐAŠNjI
STANIJA: Ej Nešo, proklet ne bio majci, što učini od mene.
NEŠA: Što je, majka?
STANIJA: Što ti mene dovede u Beograd, što me ubi?
NEŠA: Ama što je?
STANIJA: Dojdo u rod, da vidim decu, šta najdo? Devojku sas košnicu na glavi, kako vata momče za ruku, i unuče s bradom i pogano.
NEŠA: E, što ćeš, takav je sad svet.
STANIJA: Ama, što ne biješ, što se ne karaš?
NEŠA: Gde ću ja da karam ceo svet.
STANIJA: Idem sama Gospodaru, da mu kažem što se čini, i neka gleda što će.
NEŠA; Čuješ, Velimire? Oće majka da vam pravi uredbe.
STANIJA: Kaki je to sijaset. Napustiše ljudi zakon, napustiše obraz; ostaviše aljine, otpadiše se od Boga, postaše Turci i nekršteni. Gledaš momče, pustio bradu, neće da poštuje starijega, što ti govori, to gi govori da se podsmeva. Gledaš devojče, skače ka besno, neće da bojadiše kosu, ne može nijedan momak da prođe mirno od nju. Ne igra srpsku igru, nego se grli sas momci, vata se za ruku, besedi više ona, nego on; ide sas š njim sama; prevrće okama, skita se noću s majkom joj, i svaki bezobrazluk. Obrnuše svet naopako, pobogu da si mi sin, i niko da prokara, da popreti.
NEŠA: Pravo kaže majka. Ova mladež uze ma. Što je vidilo u Parizu, što u Beču, haa u Beograd! Ama svaki ti oće da je pametniji. Piši, piši, niti znaš zašto, ni krošgo.
VELIMIR: Da kako može drukčije biti?
NEŠA: Ajde, ajde, trošite bar Švabama artiju. Najpre kad imado koga da tužim, idem kapetanu, ili ako mi se ne dopada, Gospodaru, pa kraj. Kako ti presudi, tako ti je. A sad, brate, tužba, parnica, apelacija, rekuracija, terancija, advokati, pišeš, pišeš, a nema para.
|