Џандрљив муж/5
5.
МАКСИМ, ПРЕЂАШЊИ
MАКСИМ: Шта си имала куповати оно месо?
СОФИЈА: Треба за вечеру.
МАКСИМ: А гди је од подне?
СОФИЈА: Појело се све.
МАКСИМ: Ти си несрећа! Седиш ту, да те виде официри, а напољу нека се размеће и развлачи.
(Јеврем намигује Софији.)
СОФИЈА: Ја мислим да знам шта се по кући чини.
МАКСИМ: Знаш врага, да те носи! Неће се кувати.
СОФИЈА: А шта ћемо јести?
МАКСИМ: Ништа.
СОФИЈА: Онда би опет псовао.
МАКСИМ: Псујем, јер имам неуредну жену. Само скувај, пак ћеш видити шта ће те снаћи.
СОФИЈА (којој Јеврем намигује): Али ја оћу.
МАКСИМ (зачуђен): Шта?
СОФИЈА: Ја оћу.
МАКСИМ: Како ти то говориш?
СОФИЈА: Ја сам госпођа у кујни.
ЈЕВРЕМ (иде радосно по соби и лагано пљеска рукама): Право, право!
СОФИЈА: Ти гледај твој посао, а у кујни ако не буде реда, ја крива.
МАКСИМ: Дакле да куваш.
СОФИЈА: Мора се кувати, кад је толика кућа.
МАКСИМ: Нема лука и леба.
СОФИЈА: Ћути, ћути, бога ти; тако те по вароши и зову: „леб и лук“.
МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар.
СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори.
МАКСИМ: Кувати се неће!
СОФИЈА: Али ја оћу!
ЈЕВРЕМ: Право, снао!
МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту?
ЈЕВРЕМ: Кад командант не разуме команду, онда се место њега поставља други.
МАКСИМ: Ти њу квариш.
ЈЕВРЕМ: Ја сам само од генералштаба.
МАКСИМ: У кући те не потребујем, кад си такви.
ЈЕВРЕМ: Опет ја ћу плакати! И не заслужујеш да ти скоро дођем. (Узме капу, смешећи се.) Снао, непријатељ ретерира; чувај добро позиције, победа је наша. Збогом, Максо, и желим ти бољу памет, (Одлази.)
МАКСИМ: Лепо си почела.
СОФИЈА: Немој тако, Максо, та ти знаш, да ја свом душом идем да ти угодим. Нит ме вици шетња, нит ме види честито црква, па све ти није право.
МАКСИМ: Ал да куваш; то оћеш.
СОФИЈА: Та, забога, не кувам себе ради. (Приступи му умиљато.) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти.
МАКСИМ: Иди од мене!
СОФИЈА: Зар се ти срдиш?
МАКСИМ: Иди, кад ти кажем, док си читава!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|