Џандрљив муж/4
4.
МАКСИМ И ПРЕЂАШЊИ
MАКСИМ (Софији): Седиш, седиш!
СОФИЈА (устане): А да шта ћу забога?
МАКСИМ: Лези те одмори твоје кости. Струнила си се.
СОФИЈА: Нећеш да плаћам шваљама, а неправо ти је што шијем.
МАКСИМ: Кад треба друго радити, онда те је напао шав. Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље!
СОФИЈА: Псујеш што се дрва троше, или кад се који суд разбије, пак сам мислила, да ће овако боље бити.
МАКСИМ: А што се Новци издају? Ја сам баш несрећан човек, куд се год окренем, ту видим штету. Ах, сирота Персо, нисам те знао уважавати. Она ме је кукавна слушала као цара.
ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла.
МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај.
ЈЕВРЕМ: Командант мора имати прописе како ће командирати, иначе је деморализација готова.
МАКСИМ: Иди у твоју регименту, па командирај како знаш. Овде сам ја господар.
ЈЕВРЕМ: Вараш се. У кућевној регименти жена је полковник. Генерал муж издаје истина заповести, али тек жена командира, и цео полк познаје полковника за господара.
МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча.
СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа.
МАКСИМ: Дакако! Мора кључ од подрума да стоји у врати; зашто је милостивој госпођи тешко сваки час затварати и отварати.
СОФИЈА: Од кућнога пустаије не можеш сачувати. Сам си приповедао, како си нашао пуно цеви у бурету. Сада тога нема.
МАКСИМ: Та богме; сад стоји чаша у подруму. Ти ћеш ме довести до паса, то ја знам.
СОФИЈА: Ако желиш, ја му нећу давати више, и подрум ћу држати затворен.
МАКСИМ: О, сад ћеш му укидати, кад си га једанпут научила. Сад слуга мора да има уредну вечеру.
СОФИЈА (слеже раменима).
МАКСИМ: Дакако! Кувај му само лепо, да те после приповеда, како си добра госпођа.
СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро.
МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам.
ЈЕВРЕМ: Но, Максо, сад под приклад!
МАКСИМ: Шта си ме ти опет заопуцао с твојим ексерциром: оћеш да је сасвим поквариш.
ЈЕВРЕМ: Софија има најбољу кондуиту.
МАКСИМ: Има врага, да је носи, и кад сам ју познао! (Одлази.)
ЈЕВРЕМ: А, непријатељ је преотео ма; ја ступам с тобом у алијансију.
СОФИЈА: Ето видите, браца; сад како ћу да му угодим?
ЈЕВРЕМ: Кад дефензивно стање не помаже, онда се ради офензивно. Није само једанпут добивена битка дрзновеним нападом; зато треба операције променити. Прво и прво да се начине јаки редути, да у случају нужде можеш ретерирати без опасности; па онда напред; центрум, десно и лево крило, све треба точно да дејствује. Међу тим ћу ја као сојузник с друге стране начинити диверзију. Тако ће непријатељ или капитулирати, или коначно бити побеђен. Дакле, слушај план операције.
СОФИЈА: Богами, ја нити разумем ваше команде, нити ћу с њиме рат водити. Ако се лепим не одобровољи, трпићу, да што знам, кад ми је тако бог дао.
ЈЕВРЕМ: Нипошто, нипошто; ко непрестано пред непријатељем бежи, показује своју слабост, и он иде, да га већма гњечи; али како станеш куражно, и окренеш му бајонете, да видиш, како се одма у памет узме. Добијеш ли пак прву битку, онда остале лако иду. Дакле: непријатељ се приближује, аларм! Пленклери напред; инфантерија, кавалерија, алтилерија, све у движеније; напред, ступај, на штики! Ето си добила битку.
СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије. Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи.
ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу! Команду у кући примићеш ти; што рекнеш треба да се изврши. Ко се томе узпротиви, одма под војени суд; јер је стање опсадно. Јеси ли ме разумела? Одсад ћеш ти заповедати, а Макса ће слушати.
СОФИЈА: Аа! браца...
ЈЕВРЕМ: Војени закони не трпе ни „а!“ ни друга примечанија, него потчињеније мора бити безусловно: „марш“, марш, — „стој“, стој. — Кад издаш какву заповест, буди постојана, нити се дај заплашити псовком или претњом.
СОФИЈА: Ја то нити оћу, нити смем, браца.
ЈЕВРЕМ: Де, де, прокушај једанпут, двапут ли, пак ћеш видити да сам ти добро советовао.
СОФИЈА (смеши се): Али, ако окупи тући, а ја нисам рада, да се тај обичај уводи.
ЈЕВРЕМ: Јесам ли ти казао, да се сила одбија силом? Само му покажи, да штап има два краја, пак ћеш видити, како ће одма ретерирати.
СОФИЈА: Моја нарав није за то. Пре би могла какву шалу предузети.
ЈЕВРЕМ: Добро; покушај од шале, пак ћеш видити, да је средство добро.
СОФИЈА: Кад би пробитачно било с џандрљивим човеком шалити се. Ви знате...
ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега.
СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...
ЈЕВРЕМ: Против мира, тако је; али који се жртвује да се поредак одржи, добија декорације. Доста. Што год видиш, да си добро урадила, остани при томе постојана; речма и претњом не дај се поплашити, докле и сам не увиди, да је криво имао. Двапут, трипут тако, па ће се одучити.
СОФИЈА: Само да не учинимо горе.
ЈЕВРЕМ: Горе не може бити, нег што ти је. Ево га гди виче, сад да ме не осрамотиш.
СОФИЈА: Браца, на вашу ризику.
ЈЕВРЕМ: Не бој се, ти си жена; а жене имају опасније оружије него што су топови и ракетле.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|