Џандрљив муж/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ВТОРО
◄   4 5. 6   ►

5.


СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ


СОФИЈА: Ево ме, Максо, шта ме зовеш?
МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи балова колико оћеш; ја видим да си ти паметна жена.
СОФИЈА: Шта је опет ово?
МАКСИМ: Мислиш ли ти да сам ја џандрљив и опак? О нисам; ја сам се само претварао, да те искушам. Сад сам савршено уверен, да си добра жена, а и кума Мита и Никола дају ти сведочанство.
СОФИЈА: Ја мислим да нисам до сада ништа учинила, што би нам било на штету.
МАКСИМ: Заиста ниси, и они колачи, што су умешени, служе нам на велику срећу. То сад тек видим.
СОФИЈА: Утолико, да млађи буду задовољни и да не чине штету, а међутим да охотно раде своје послове.
МАКСИМ: Јесте, јесте. Ја видим како сам процветао, од кад сам тебе узео.
СОФИЈА: Е, мило ми је ако си увидио, да сам ти верна и да поштено мислим.
МАКСИМ: Јеси ли ми верна, милујеш ли ме?
СОФИЈА: Какве су то речи! А кад си ти противно од мене видио?
МАКСИМ: Софија, Софија, ја сам увек насамо сузе умиљења проливао, да ми је Бог такву жену дао.
СОФИЈА: Престани, молим те, јер ћу најпосле почети и сама плакати.
МАКСИМ: О, Софија, као добра жена, мораћеш плакати. Знај, ја сам несрећан.
СОФИЈА: Несрећан, у чему?
МАКСИМ: Дира ли те у срце моја несрећа?
СОФИЈА: Смешно питање; ваљда нећу певати кад је теби зло.
МАКСИМ: Да избављен будем, од тебе зависи. Оћеш ли, Сокице?
СОФИЈА: Зар би ти посумњати могао? Кажи, шта да учиним?
МАКСИМ: Да жртвујеш наше дете.
СОФИЈА: Како да жртвујем?
МАКСИМ: Да га даш убити.
СОФИЈА: А зашто?
МАКСИМ: Ја сам ти крив, јако крив. Мени прети робија, а може бити и смрт. Но, ако дете наше дамо да га убију, онда ће све престати.
СОФИЈА: Ко је тај луд, који дете иште да убије. Ајд збогом!
МАКСИМ: Ха, јесам ли казао? Но јошт се може помоћи, ако својевољно пристанеш, да се од мене раставиш.
СОФИЈА: Опет друга комендија.
МАКСИМ: Да се раставимо, али тако, да ти моју кривицу на себе примиш. Знај, Софија, ја сам се преварио, па сам украо двеста дуката. Кажи да си ти то учинила, па ћу ја бити ослобођен.
СОФИЈА: Најпре да се раставим од тебе, па после да кажем, да сам украла двеста дуката, је ли?
МАКСИМ: Јесте, Софице.
СОФИЈА: Дакле, да се начиним пустаијом и да срамотим свој род.
МАКСИМ: За љубов твога рођенога Максе.
СОФИЈА: Фала ти лепо! Поштено моје име нећу нипошто окаљати.
МАКСИМ: А ја?
СОФИЈА: Зашто ми ниси саопштио, па би ти казала да то не чиниш.
МАКСИМ: И ти нећеш да се за мене жртвујеш?
СОФИЈА: То би јошт лепо било: муж да краде, а жену да срамоте.
МАКСИМ: Али ти рече да си ми верна.
СОФИЈА: И то би била лепа верност.
МАКСИМ: Софија, тек што нису дошли из полиције да ме вуку.
СОФИЈА: Ако си украо, ниси добро учинио.
МАКСИМ: Ја знам, да нисам, али сад треба да ми помогнеш.
СОФИЈА: Онако, као што ти желиш, не могу, него ћемо тражити други какав начин.
МАКСИМ: Један је начин, да све на себе примиш.
СОФИЈА: Иди збогом, како можеш то и помислити!
МАКСИМ (Николи): Ето вам ваше добре жене!
СОФИЈА: Добре жене не праве се пустаијама.
МАКСИМ: Ха, куго! Само сам те хтео кушати, да видим каква си, ил боље, да покажем овима, да ниси као што те они држе.
СОФИЈА: Сад, боља не могу бити.
МАКСИМ: Верујем, верујем, само сам доживио да се и други увере.
СОФИЈА: Ако ти мислиш да је добра жена она која мужу помаже да зло чини, то се вараш.
МАКСИМ: Ниси ли ми се у цркви заклела?
СОФИЈА: Јесам, али не да изгубим моје поштено име.
МАКСИМ: За мужа треба све да учиниш, зато си жена.
СОФИЈА: Има мужева који држе да су они господари, а жена скот, која је зато у кући, да ради и чисти, и да има кога, кад му воља дође, псовати и тући. Та су времена, чини ми се, прошла и, као што велиш, да се жена заклела мужу, тако се ваљда и муж заклео жени.
МАКСИМ: Слушајте, слушајте, како јој иде језик!
СОФИЈА: Нека слушају. Жена је у кући млађа, то свака паметна треба да призна, и као таква дужна је уважавати и почитовати свог мужа, њему покоравати се и за старијега држати. Али зато не треба ни он да је гази и држи за роба, него да је сматра, као што је бог уредио.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.