Џандрљив муж/16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ВТОРО
◄   3 4. 5   ►

4.


КУМ, ПРЕЂАШЊИ


МАКСИМ: Оди, куме, ти то боље разумеш. Оди, куме мучениче, као и сам што сам ти! Мој Никола има Магу, пак и не зна, шта је зла жена.
КУМ: Ћути, куме, сад ћемо дознати која је добра. Чули сте ваљда, како је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као награда даде оној у вароши нашој, за коју се осведочи да је добра жена.
МАКСИМ: Тај је морао, сирома, полудити, па не зна шта ради. Међутим ко има благу жену, и којекако, али шта ћемо ми, ми кукавци?
КУМ: Не бој се, куме, опет сам наишао на један лек.
МАКСИМ: Већ и твоји лекови — да Бог сачува!
КУМ: Истина за твоју, не знам, оће ли поднети. Али за моју као наменуто. Заклиње ми се човек, да је тиме једну бабу смирио.
МАКСИМ: Е, мој куме, лако је бабу: али младу, па јошт ако је много млађа од мужа — ту је невоља.
КУМ: Бре не говори; што су старије, све су горе. Моја док бијаше девојка, ништа се није зло чуло, него су је јошт фалили, „добра девојка, ваљана девојка“. Кад ју узедо, осам дана никад боље. После до шест недеља каља, ваља; али како прође шест недеља, помами се жена, и од оног доба сваки дан црња и гора. Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда?
МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек?
КУМ: Како уђеш у собу, а ти само овако (прети прстом); па онда (метне руке на ртењачу и ода ио соби), али ћути!
НИКОЛА: Е, куме, па то ће она већма планути.
КУМ: То се зна! Баба цикне као змија, али он се чини невешт. Колико год пута уђе у собу, ништа друго, него по којипут (опет прети прстом), па онда (шеша се као и пређе), али не говори ништа.
МАКСИМ: А кад она окупи лонцима и шерпењама?
КУМ: То би, али не зна зашто; него само цичи од љутине; јер је за злу жену највећа мука, кад нико неће да пристане с њоме у свађу.
НИКОЛА: Па шта је после било с бабом?
КУМ: Шта је било; пала од муке у болест, и ено је сад лежи на асталу. Ја мислим да почнем тамо од понедељника, можда ћу се опростити беде.
МАКСИМ: Да Бог да, ал не верујем. Мој куме, најбоље би било, да се нисмо ни женили.
КУМ: То право кажеш; али што ћу, живио сам као нико, нити има ко да растреби, нити да скува. Један пут навалиле стенице, те нисам мого целу ноћ спавати. Е, мислио сам, да имам жену, она би кречила, па ме не би стенице јеле.
МАКСИМ: Него она.
КУМ: Размишљавао сам и о томе, и свакојако: шта је боље да човека једе: „стеница или „жена“; па сам мислио: стеница једе ноћу, жена једе дању, кад се пробуди. Обдан можеш како-тако и побећи, а обноћ никако. Но сад видим како сам се преварио. Најпре су ме јеле само стенице, а сад и стенице и жена.
МАКСИМ (тресе главом): Сви којекако, тек ја најгоре.
НИКОЛА: Шта си узео ту, бога ти! Да благодариш јошт богу, што си такву жену добио.
КУМ: И ја му кажем.
НИКОЛА: Имаш газдарицу, какви мало има на свету. Али ти с твојом нарави, ху, бу! Па куд ће и она? Јеси ли видео, кума Мито, Гризелду?
КУМ: Ее, богме! Таква жена код таквог мужа! Треба и кума Максима да водимо у театер.
МАКСИМ: Треба, треба, зашто се и онако мало троши.
КУМ: За то је вредно и потрошити штогод. Ти, на прилику, да си видио Гризелду, имао би сасвим друго мњење о женама.
НИКОЛА: Заиста би имао.
МАКСИМ: Па шта је било?
КУМ: Како се жена за мужа жртвовала.
МАКСИМ: Шта, шта? Може бити у позоришту, али у свету тога чуда нема.
КУМ: Зашто; ако жена свога мужа милује.
МАКСИМ: О, пуца им срце. Зато се свака убила, кад јој је муж умро.
НИКОЛА: Као и ми за женама.
МАКСИМ: Бар се не деремо као оне, и не варамо свет.
КУМ: Е, куме, мучно је кад се не даш да те човек обавести.
МАКСИМ: Па шта је радила та ваша Грезилда?
КУМ: Најпре је жртвовала рођено дете за љубов свога мужа; затим се на захтевање његово раставила од њега и страдала као нико њен; најпосле се сама жртвовала за њега.
МАКСИМ: Хо, хо, хо! гола лаж, измишљотина!
НИКОЛА: Зашто, то може бити.
КУМ: И ја држим да може, само кад је жена честита.
МАКСИМ: Знате ли, шта је. Ви држите да је моја Сока добра, јелте?
НИКОЛА: Она је заиста добра.
МАКСИМ: Кажеш ли и ти тако, куме.
КУМ: Тако и ја судим.
МАКСИМ: Е добро, метнућу је на пробу, па ако буде као Грезилда...
КУМ: Гризелда, куме, а не Грезилда.
МАКСИМ: Свеједно, жена — жена; не ваља ни једна. Ако буде као та Грез... Гризелда, онда ћу признати да је добра жена.
КУМ: Ја мислим да ће пробу издржати.
МАКСИМ: Ако одржи, онда ћу је пустити, нека чини што год хоће, а ја ћу само добовати, да се нашла једна добра жена. Али ако не одржи пробу, држ’те се од мене.
НИКОЛА: Та богме, ако ти почнеш на њу ху, бу! наравно да неће; јер жена чини што чини, само из љубови к мужу.
МАКСИМ: О, будаласти мисли! Жена мужу да учини што из љубови! Море, што год чини, чини од страха, или за корист; то добро упамтите. Или се боји; да ју муж не бије, или да се не разболи и не умре, па неће имати после откуд да живи, или кога да мучи. Али да не мислите да говорим у ветар, показаћу се сасвим умиљат. (Виче): Соко, о Соко!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.