Џандрљив муж/18
6.
СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ
МАКСИМ: Одите, Светозаре, ви сте млад човек, неожењен, да чујете, каква је добра жена.
СВЕТОЗАР: То ћемо чути сутра, јер је опредељено да се сутра даде награда оној која буде проглашена да је добра.
МАКСИМ: Ту част неће нико други добити, него моја Сока.
КУМ: Како би моја ту славу другоме уступила! Или она, или ниједна!
СВЕТОЗАР: То ћемо видити сутра.
СОФИЈА: Која је због награде добра, та заиста није добра.
МАКСИМ: Ти си добра и без награде.
СОФИЈА: Молим те, Светозаре, оће ли се искати сведочанство и од мужева?
СВЕТОЗАР: Како ће се у томе поступити, данас се решава.
СОФИЈА: Требало би и мужеве упитати. Ево мој би
Макса баш истину казао.
МАКСИМ: То би заиста. Тешко би слагао.
СОФИЈА: Више се од мужа не може захтевати.
МАКСИМ: Оће ли се јошт каква луда наћи да определи награду, који је најбољи муж?
СВЕТОЗАР: А зашто то?
МАКСИМ: Само да видимо како ће се жене у лагању надметати.
СВЕТОЗАР: Ја мислим да је то излишно, јер се обште говори, да су жене зле; а о мужевима тај се глас не разноси.
СОФИЈА: Јер жене обично ћуте.
МАКСИМ: То је истина.
СОФИЈА: Зар није?
МАКСИМ: То смо видили на балу. Узавреле као чавке.
СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом?
СОФИЈА: Врло добро. И ми смо наумили код нас један држати.
СВЕТОЗАР: То је лепо.
МАКСИМ: Само што неће тако брзо бити.
СВЕТОЗАР: Та и не ваља често. Каткад, да се човек проведе. Сад идем, да видим како су закључили с том наградом, па ћу доћи да вам јавим.
СОФИЈА: Ајд, ајд, донеси радост мужевима.
СВЕТОЗАР: Ја мислим већу женама. (Одлази.)
МАКСИМ (Софији): Оо, красницо!
СОФИЈА: Опет ти није нешто по ћуди.
МАКСИМ: Бре да није овај дан, дао би ти, те се не би никад сетила бала. Али за данас нек те и то прође.
СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду.
МАКСИМ: Добићеш, враг да те носи, и онога, који те је донео на мој врат! (Одлази.)
СОФИЈА (смешећи се, Николи и куму): Радите ли и ви тако?
КУМ: Ја би радио, али не помаже.
НИКОЛА: Не помаже богме ни код моје Маге.
СОФИЈА: Иначе би радо поступали. Па смо опет ми криве. Ако ништа друго, а оно смо љуте: „Аспида, брате!“ А кад гдикоји муж дође сутрусан кући, кад се скита и троши, а жена сирота гладује с децом, онда је то добро.
КУМ: Е да мије овакова жена!
НИКОЛА: И мени.
СОФИЈА: Ко није с једном задовољан, неће бити ни с другом. То добро упамтите!
(Завјеса)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|