Džandrljiv muž/17

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO VTORO
◄   4 5. 6   ►

5.


SOFIJA, PREĐAŠNjI


SOFIJA: Evo me, Makso, šta me zoveš?
MAKSIM: Hodi, slatka ženo moja, evo ti ključ od sanduka s novcima, evo ti kuća; raspolaži, uređuj kako znaš, kuvaj, peci, drži balova koliko oćeš; ja vidim da si ti pametna žena.
SOFIJA: Šta je opet ovo?
MAKSIM: Misliš li ti da sam ja džandrljiv i opak? O nisam; ja sam se samo pretvarao, da te iskušam. Sad sam savršeno uveren, da si dobra žena, a i kuma Mita i Nikola daju ti svedočanstvo.
SOFIJA: Ja mislim da nisam do sada ništa učinila, što bi nam bilo na štetu.
MAKSIM: Zaista nisi, i oni kolači, što su umešeni, služe nam na veliku sreću. To sad tek vidim.
SOFIJA: Utoliko, da mlađi budu zadovoljni i da ne čine štetu, a međutim da ohotno rade svoje poslove.
MAKSIM: Jeste, jeste. Ja vidim kako sam procvetao, od kad sam tebe uzeo.
SOFIJA: E, milo mi je ako si uvidio, da sam ti verna i da pošteno mislim.
MAKSIM: Jesi li mi verna, miluješ li me?
SOFIJA: Kakve su to reči! A kad si ti protivno od mene vidio?
MAKSIM: Sofija, Sofija, ja sam uvek nasamo suze umiljenja prolivao, da mi je Bog takvu ženu dao.
SOFIJA: Prestani, molim te, jer ću najposle početi i sama plakati.
MAKSIM: O, Sofija, kao dobra žena, moraćeš plakati. Znaj, ja sam nesrećan.
SOFIJA: Nesrećan, u čemu?
MAKSIM: Dira li te u srce moja nesreća?
SOFIJA: Smešno pitanje; valjda neću pevati kad je tebi zlo.
MAKSIM: Da izbavljen budem, od tebe zavisi. Oćeš li, Sokice?
SOFIJA: Zar bi ti posumnjati mogao? Kaži, šta da učinim?
MAKSIM: Da žrtvuješ naše dete.
SOFIJA: Kako da žrtvujem?
MAKSIM: Da ga daš ubiti.
SOFIJA: A zašto?
MAKSIM: Ja sam ti kriv, jako kriv. Meni preti robija, a može biti i smrt. No, ako dete naše damo da ga ubiju, onda će sve prestati.
SOFIJA: Ko je taj lud, koji dete ište da ubije. Ajd zbogom!
MAKSIM: Ha, jesam li kazao? No jošt se može pomoći, ako svojevoljno pristaneš, da se od mene rastaviš.
SOFIJA: Opet druga komendija.
MAKSIM: Da se rastavimo, ali tako, da ti moju krivicu na sebe primiš. Znaj, Sofija, ja sam se prevario, pa sam ukrao dvesta dukata. Kaži da si ti to učinila, pa ću ja biti oslobođen.
SOFIJA: Najpre da se rastavim od tebe, pa posle da kažem, da sam ukrala dvesta dukata, je li?
MAKSIM: Jeste, Sofice.
SOFIJA: Dakle, da se načinim pustaijom i da sramotim svoj rod.
MAKSIM: Za ljubov tvoga rođenoga Makse.
SOFIJA: Fala ti lepo! Pošteno moje ime neću nipošto okaljati.
MAKSIM: A ja?
SOFIJA: Zašto mi nisi saopštio, pa bi ti kazala da to ne činiš.
MAKSIM: I ti nećeš da se za mene žrtvuješ?
SOFIJA: To bi jošt lepo bilo: muž da krade, a ženu da sramote.
MAKSIM: Ali ti reče da si mi verna.
SOFIJA: I to bi bila lepa vernost.
MAKSIM: Sofija, tek što nisu došli iz policije da me vuku.
SOFIJA: Ako si ukrao, nisi dobro učinio.
MAKSIM: Ja znam, da nisam, ali sad treba da mi pomogneš.
SOFIJA: Onako, kao što ti želiš, ne mogu, nego ćemo tražiti drugi kakav način.
MAKSIM: Jedan je način, da sve na sebe primiš.
SOFIJA: Idi zbogom, kako možeš to i pomisliti!
MAKSIM (Nikoli): Eto vam vaše dobre žene!
SOFIJA: Dobre žene ne prave se pustaijama.
MAKSIM: Ha, kugo! Samo sam te hteo kušati, da vidim kakva si, il bolje, da pokažem ovima, da nisi kao što te oni drže.
SOFIJA: Sad, bolja ne mogu biti.
MAKSIM: Verujem, verujem, samo sam doživio da se i drugi uvere.
SOFIJA: Ako ti misliš da je dobra žena ona koja mužu pomaže da zlo čini, to se varaš.
MAKSIM: Nisi li mi se u crkvi zaklela?
SOFIJA: Jesam, ali ne da izgubim moje pošteno ime.
MAKSIM: Za muža treba sve da učiniš, zato si žena.
SOFIJA: Ima muževa koji drže da su oni gospodari, a žena skot, koja je zato u kući, da radi i čisti, i da ima koga, kad mu volja dođe, psovati i tući. Ta su vremena, čini mi se, prošla i, kao što veliš, da se žena zaklela mužu, tako se valjda i muž zakleo ženi.
MAKSIM: Slušajte, slušajte, kako joj ide jezik!
SOFIJA: Neka slušaju. Žena je u kući mlađa, to svaka pametna treba da prizna, i kao takva dužna je uvažavati i počitovati svog muža, njemu pokoravati se i za starijega držati. Ali zato ne treba ni on da je gazi i drži za roba, nego da je smatra, kao što je bog uredio.



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.