Цар Јован/2

ПРОМЕНА

ПРОМЕНА
(Столни Београд. — Пространи трг и велика црква. — ЗАПОЉАЦ, на позорници.)

ЗАПОЉАЦ:
Мрзим га, мрзим! Крвав ми је сав.
Ал’ мржњу своју, змаја огњаног,
Још не смем, да на крила пустим ја,
Већ везана га морам држати
У пећини, у тесном срцу свом.
Стид ме је, што ми Запољац име,
Што тог дошљака, охолника тог
За пријатељство морам да молим.
Ово ће тешка улога бити,
Јер док ми мржња срце растеже,
Дотле ми језик ласкаво мора
Том освојачу да се удвара.
Звезда му веће сувише светла,
А удиљ већа, удиљ, сјајнија,
Виђен на збору, чувен у боју,
Народ га слави, обожава га,
У ватру иде за њим као слеп,
А клања му се као пророку.
Ако га срећа тако послужи,
Као до селе што га служила,
И угарски ће да заиште трон.
(Улази Вардај.)
Је л’ стигао већ?
ВАРДАЈИ:
Још до сад није.
ЗАПОЉАЦ:
А гласпик?
ВАРДАЈИ:
Ту је.
Вели, да мора данас приспети.
ЗАПОЉАЦ:
У његовој ми руци судбина,
Ако не дође, све је пропало.
ВАРДАЈИ:
Ја нисам наду изгубио још.
ЗАПОЉАЦ:
То ми је много мања утеха,
Нег' болеснику твоја молитва.
ВАРДАЈИ:
Ваљда је —
ЗАПОЉАЦ:
Ваљда! Сумњаш се ? Ваљда
Ал’ ако није ваљда, већ збиља,
Ако је Јован —
ВАРДАЈИ:
Не, не! Та сумња нема основа!
Он кривоклетник! Вероломник? Он!
Не, не! Са уста страх ти беседи.
НАРОД (с поља):
Живео Фердинанд!
ЗАПОЉАЦ:
Чујеш ли?
ВАРДАЈИ:
Чујем. Ал’ то још није —
ЗАПОЉАЦ:
Смрзох се. Слаба утеха. Одох. (Оде.)
ВАРДАЈИ:
Сумња се. Зебе. Не познаје га.
Задату Јован не погази реч.
Да су сви таки —
(Улазе Вид и Терек.)
Здраво, господо!
Је л’ стигао већ из равне Бачке
Јован војвода?
ВИД:
А шта ће Јован?
ТЕРЕК:
Шта ће нам он?
ВАРДАЈИ:
Зар не видите?
У мањини смо.
Вид:
Не знам, шта ј’ горе:
Ил’ да не дође, па да Фердинанд
Метне на главу круну угарску,
Или да дође, па да Запољца
За краља нама он изабере.
ЈОВАН (с поља):
Живео Запољац!
НАРОД:
Живео!... Живео!...
ВАРДАЈИ:
Он је!... Јован је!... Ванредан човек!
Простите, идем, да га поздравим. (Оде).
ТЕРЕК:
Угарски народ није пао још
Никада тако ниско, као сад:
Дошљак му бира краља!
ВИД:
Срамота!
Па благо нама, благо Угарској!
ТЕРЕК:
Што се не смејеш!
ВИД:
Сузе ме даве.
ТЕРЕК:
Уклопимо се. Угри, лаку ноћ! (Оду).
(Народ с поља.)
Живео Запољац!
(Улазе Јован, Бакић, Сретен и Субота с народом. Одмах за њима Ботуш с Фердинандовим присталицама и Вардаји.)
ЈОВАН:
Овамо, браћо, под овај барјак!
Овде вас слава, слобода чека.
Ко неће славе, неће слободе
У колу своме не требамо га.
За овај барјак вежите име,
Вежите своју и јуначку част!
БОТУШ:
И наш се барјак славно вихори,
Јер правдина га рука разави.
Највећи судац, слободна воља
Народа свесног нека пресуди.
ВАРДАЈИ:
Одкад је Лајуш, паш несретни краљ,
На мухачкоме пољу погин’о,
Од тога доба по земљи нашој
Грађанског рата бесне фурије,
А завади се око са оком.
Поретка нема, закона нема,
А отачбина у развали нам.
Да се големо то избегне зло,
Да не тонемо тоном у пропаст,
Токајски сабор, што га имасмо,
Донео беше мудри закључак,
Да изберемо себи владара,
И да га одмах и крунишемо
Блиставом круном светог Стевана.
Нека се дакле изјасни народ:
Кога ли жели себи за краља:
Да л’ Фердинанда, да ли Запољца?
ЈОВАН:
Запољца!
БАКИЋ, СРЕТЕН, СУБОТА И ДРУГИ:
Запољца!
БОТУШ:
Фердинанда!
ФЕРДИНАНДОВЦИ:
Фердинанда!
ВАРДАЈИ:
Опомињем племића Ботуша,
Да странац не мож’ на угарски трон
По законима нашим писаним.
БОТУШ:
Не слушајте га! То је омахна!
Тај закон није пуноважан већ.
Гласајмо. Ето, у већини смо,
А воља бож’ја народа је глас.
ЈОВАН:
Да, воља божја народа је глас,
Ал’ ми му несмо чули вољу још.
Запољац тол’ко има заслуга
За оташтво нам и народе јој
Кол’ко у тврдој земљи грудиној
Сићаног прашка. Племенит, храбар,
У ратовима свима победан,
Јуначан, мудар, строг, ал’ правичан
И венци’ ретке славе овенчан. —
Нек реши дакле народ. Гдасајмо!
БОТУШ:
То је и моја жеља. Гласајмо.
ВАРДАЈИ:
Кога ће народ?
ЈОВАН, БАКИЋ, СРЕТЕН, СУБОТА:
Запољца!
БОТУШ:
Фердинанда!
ПРВИ ФЕРДИНАНДОВАЦ:
Ја нећу њега, ја ћу Запољца.
А ви како вам драго.
БОТУШ:
Фердинанда!
ДРУГИ ФЕРДИНАНДОВАЦ:
Ја ћу Запољца. :г
СВИ:
Запољца! Запољца!
ПРВИ ФЕРДИНАНДОВАЦ:
На ову страну, бирачи, сви!
СВИ:
Сви!
(Пређу сви на Јованову страну.)
БОТУШ (за себе.):
Обавест!? Народ!? Шибљика, стока!
(На глас.)
У име краља и ћесара мог
Изјављујем и кажем, господо,
Да народ нема права бирања,
Јер земљи овој и престолу јој
Фердинанд кнез је прави наследник
По уговору што га склописте.
ЈОВАН:
Тај уговор је ништав, Ботуше,
Јер њега није сабор везао,
Већ некол’ко племића само.
Да ј’ пуноважан онај уговор
Не би у избор упуштао се.
БАКИЋ, СРЕТЕН, СУБОТА:
Тако је, тако!
БОТУШ:
Изаберете л’ данас Запољца,
Ми ћемо сутра Фердинанда. Пак?
Који би онда, да је прави краљ?
ЈОВАН:
Ко с’ апостолском круном крунише,
А та је круна у нашој руци.
Бирајмо, браћо, кога ће народ?
СВИ:
Запољца!
БОТУШ:
Промислите се. Рекох, и велим,
Да народ нема права бирања.
Извичете л' за краља Запољца;
Фердинанд кнез ће с мачем у руци
Да своја права потражи. Знајте:
„Ко ветар сеје, вихар ће жњети.“ (Оде).
ЈОВИН:
Гласајмо!
ВАРДАЈИ:
Кога желите себи за краља?
СВИ:
Запољца !
ВАРДАЈИ:
Сви једнодушно?
СВИ:
Једногрлице.
ВАРДАЈИ:
Дакле Занољца?
СВИ:
Запољца! Запољца!
ВАРДАЈИ:
Нека огласе звона са кула,
А топови са градских бедема,
Да ј’ избор краља сретно свршен чин. (Сви оду.)
(Враћају се Терек и Вид.)
ТЕРЕК:
Сад ће тек само да се понесе,
Угарској он је краља избрао.
ВИД:
Да имам жића, побратиме, сто,
Радо бих све то жртвовао ја,
Када бих тиме искинут’ могао
Тај срамни лист из повеснице нам.
ТЕРЕК:
Тај црни човек дрма с Угарском.
ВИД:
Ма реци, знаш ли, ко је томе крив?
ТЕРЕК:
И знам и видим: Јован Запољац.
Продао земљу Рацу дошљаку,
Поклонио му пола Угарске,
Прекршио нам устав земаљски,
А само с тога, да он буде краљ
ВИД:
Ил’ ће он с нама, ил’ ми прот њега!
Па нека метне круну на главу,
Ал’ не раскрсти л’ с човеком црним:
Наносити се неће ни једне.
(Оду. Звоњење, грување топова. Улазе Запољац, Јован, Субота, Вардаји с круном и народ. За Вардајијем иду два перјаника, један с краљевским плаштом, а други на јастучету с мачем светога Стевана.)
ВАРДАЈИ:
Ја, арцибискуп Павле Вардаји,
Тебе ердељеког дичног војводу,
По имену пак Јована Запољца,
Проглашујем за краља угарског
И крунишем те у име бога,
По вољи му и вољи народној,
Нред властелама, пред племићима
И искупљеним силним народом
Блиставом круном светог Стевана.
(Метне му круну на главу.)
Опасујем те мачем његовим, (опаше му мач.)
Заогрћем те плаштом његовим (заогрне га плаштом)
И пуи радости весело кличем:
Да дуго, сретно, славно живи краљ!
СВИ:
Да живи краљ!
ЗАПОЉАЦ (начини мачем по ваздуху знак крста на све четири стране света — Јовану.)
Прими дубоку нашу захвалу
Са указане нама верности.
Богато ћемо да наградимо
Тебе и српски народ, војводо.
Ти буди први, кога ћемо ми,
Као угарски изабрани краљ
За заслуге да одликујемо.
Украсите му јуначка недра
Колајном златном.
(Вардаји придене Јовану на недра колајну.)
ЈОВАН:
Та твоја милост
Према твом слузи и народу му,
Даће ти оклоп, штит и буздован
Прот нападаја непријатељских.
Докле јуначким мачем се пашем,
Док ми у жили врела тече крв:
Теби ћу, краљу, верно служити,
Теби и народ мој служити сав.
ЗАПОЉАЦ (руковав се с Јованом):
И сад допусти, да се оиростим.
Војводе, здраво! Сто пута хвала.
Угарски краљ ће удиљ на срцу
Носити судбу вашег народа. (Себи.)
Та омиљеност, што је ужива,
Застрашује ме. Слава му расте
К’о морска слека. Мрзим га, мрзим.
ЈОВАН:
Идем у крило свога народа,
Ал’ жеље моје ту ће остати,
Жеље, које се у једну слиле,
Да будеш силан, да будеш славан,
Отац и мајка својим народом,
А гром и муња непријатељем.
ВАРДАЈИ:
Благодаримо цару небеском. (Оде у цркву.)
СУБОТА, СРЕТЕН И БИКИЋ:
Живио цар Јован!
(Оду сви у цркву. Из цркве чује се појање: „Тебе бога хвалим!“)
ЗАПОЉАЦ:
Царем га зову!.. Ха, то је много!
Не звони ништа у уху моме
Страшније нег’ та подругљива реч.
Тај цар је врло близу трону мом. —
У густи усев бурних времена
Не могу смртним оком погледат’,
Ал’ ипак видим, шта је његов смер. —
Увиђам, крив сам. Слаб сам био, слаб,
Кад сам му тол’ко повлађивао
И пустио га, да у Бачкој он
На своју руку с Турци’ ратује.
Укротићу га, прегазићу га,
Зауставићу страшну поплаву,
Која сву земљу запљускује већ.
Царем га зову!.. Њега, Јована!
Ил’ краљ, ил’ цар. Ил’ Јован, или ја!
(Улави у цркку. Певање још увек траје.)

{Завеса пада.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.