Car Jovan/2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PROMENA
◄   РАДЊА ПРВА PROMENA РАДЊА ДРУГА   ►

PROMENA
(Stolni Beograd. — Prostrani trg i velika crkva. — ZAPOLjAC, na pozornici.)


ZAPOLjAC:
Mrzim ga, mrzim! Krvav mi je sav.
Al’ mržnju svoju, zmaja ognjanog,
Još ne smem, da na krila pustim ja,
Već vezana ga moram držati
U pećini, u tesnom srcu svom.
Stid me je, što mi Zapoljac ime,
Što tog došljaka, oholnika tog
Za prijateljstvo moram da molim.
Ovo će teška uloga biti,
Jer dok mi mržnja srce rasteže,
Dotle mi jezik laskavo mora
Tom osvojaču da se udvara.
Zvezda mu veće suviše svetla,
A udilj veća, udilj, sjajnija,
Viđen na zboru, čuven u boju,
Narod ga slavi, obožava ga,
U vatru ide za njim kao slep,
A klanja mu se kao proroku.
Ako ga sreća tako posluži,
Kao do sele što ga služila,
I ugarski će da zaište tron.
(Ulazi Vardaj.)
Je l’ stigao već?
VARDAJI:
Još do sad nije.
ZAPOLjAC:
A glaspik?
VARDAJI:
Tu je.
Veli, da mora danas prispeti.
ZAPOLjAC:
U njegovoj mi ruci sudbina,
Ako ne dođe, sve je propalo.
VARDAJI:
Ja nisam nadu izgubio još.
ZAPOLjAC:
To mi je mnogo manja uteha,
Neg' bolesniku tvoja molitva.
VARDAJI:
Valjda je —
ZAPOLjAC:
Valjda! Sumnjaš se ? Valjda
Al’ ako nije valjda, već zbilja,
Ako je Jovan —
VARDAJI:
Ne, ne! Ta sumnja nema osnova!
On krivokletnik! Verolomnik? On!
Ne, ne! Sa usta strah ti besedi.
NAROD (s polja):
Živeo Ferdinand!
ZAPOLjAC:
Čuješ li?
VARDAJI:
Čujem. Al’ to još nije —
ZAPOLjAC:
Smrzoh se. Slaba uteha. Odoh. (Ode.)
VARDAJI:
Sumnja se. Zebe. Ne poznaje ga.
Zadatu Jovan ne pogazi reč.
Da su svi taki —
(Ulaze Vid i Terek.)
Zdravo, gospodo!
Je l’ stigao već iz ravne Bačke
Jovan vojvoda?
VID:
A šta će Jovan?
TEREK:
Šta će nam on?
VARDAJI:
Zar ne vidite?
U manjini smo.
Vid:
Ne znam, šta j’ gore:
Il’ da ne dođe, pa da Ferdinand
Metne na glavu krunu ugarsku,
Ili da dođe, pa da Zapoljca
Za kralja nama on izabere.
JOVAN (s polja):
Živeo Zapoljac!
NAROD:
Živeo!... Živeo!...
VARDAJI:
On je!... Jovan je!... Vanredan čovek!
Prostite, idem, da ga pozdravim. (Ode).
TEREK:
Ugarski narod nije pao još
Nikada tako nisko, kao sad:
Došljak mu bira kralja!
VID:
Sramota!
Pa blago nama, blago Ugarskoj!
TEREK:
Što se ne smeješ!
VID:
Suze me dave.
TEREK:
Uklopimo se. Ugri, laku noć! (Odu).
(Narod s polja.)
Živeo Zapoljac!
(Ulaze Jovan, Bakić, Sreten i Subota s narodom. Odmah za njima Botuš s Ferdinandovim pristalicama i Vardaji.)
JOVAN:
Ovamo, braćo, pod ovaj barjak!
Ovde vas slava, sloboda čeka.
Ko neće slave, neće slobode
U kolu svome ne trebamo ga.
Za ovaj barjak vežite ime,
Vežite svoju i junačku čast!
BOTUŠ:
I naš se barjak slavno vihori,
Jer pravdina ga ruka razavi.
Najveći sudac, slobodna volja
Naroda svesnog neka presudi.
VARDAJI:
Odkad je Lajuš, paš nesretni kralj,
Na muhačkome polju pogin’o,
Od toga doba po zemlji našoj
Građanskog rata besne furije,
A zavadi se oko sa okom.
Poretka nema, zakona nema,
A otačbina u razvali nam.
Da se golemo to izbegne zlo,
Da ne tonemo tonom u propast,
Tokajski sabor, što ga imasmo,
Doneo beše mudri zaključak,
Da izberemo sebi vladara,
I da ga odmah i krunišemo
Blistavom krunom svetog Stevana.
Neka se dakle izjasni narod:
Koga li želi sebi za kralja:
Da l’ Ferdinanda, da li Zapoljca?
JOVAN:
Zapoljca!
BAKIĆ, SRETEN, SUBOTA I DRUGI:
Zapoljca!
BOTUŠ:
Ferdinanda!
FERDINANDOVCI:
Ferdinanda!
VARDAJI:
Opominjem plemića Botuša,
Da stranac ne mož’ na ugarski tron
Po zakonima našim pisanim.
BOTUŠ:
Ne slušajte ga! To je omahna!
Taj zakon nije punovažan već.
Glasajmo. Eto, u većini smo,
A volja bož’ja naroda je glas.
JOVAN:
Da, volja božja naroda je glas,
Al’ mi mu nesmo čuli volju još.
Zapoljac tol’ko ima zasluga
Za otaštvo nam i narode joj
Kol’ko u tvrdoj zemlji grudinoj
Sićanog praška. Plemenit, hrabar,
U ratovima svima pobedan,
Junačan, mudar, strog, al’ pravičan
I venci’ retke slave ovenčan. —
Nek reši dakle narod. Gdasajmo!
BOTUŠ:
To je i moja želja. Glasajmo.
VARDAJI:
Koga će narod?
JOVAN, BAKIĆ, SRETEN, SUBOTA:
Zapoljca!
BOTUŠ:
Ferdinanda!
PRVI FERDINANDOVAC:
Ja neću njega, ja ću Zapoljca.
A vi kako vam drago.
BOTUŠ:
Ferdinanda!
DRUGI FERDINANDOVAC:
Ja ću Zapoljca. :g
SVI:
Zapoljca! Zapoljca!
PRVI FERDINANDOVAC:
Na ovu stranu, birači, svi!
SVI:
Svi!
(Pređu svi na Jovanovu stranu.)
BOTUŠ (za sebe.):
Obavest!? Narod!? Šibljika, stoka!
(Na glas.)
U ime kralja i ćesara mog
Izjavljujem i kažem, gospodo,
Da narod nema prava biranja,
Jer zemlji ovoj i prestolu joj
Ferdinand knez je pravi naslednik
Po ugovoru što ga sklopiste.
JOVAN:
Taj ugovor je ništav, Botuše,
Jer njega nije sabor vezao,
Već nekol’ko plemića samo.
Da j’ punovažan onaj ugovor
Ne bi u izbor upuštao se.
BAKIĆ, SRETEN, SUBOTA:
Tako je, tako!
BOTUŠ:
Izaberete l’ danas Zapoljca,
Mi ćemo sutra Ferdinanda. Pak?
Koji bi onda, da je pravi kralj?
JOVAN:
Ko s’ apostolskom krunom kruniše,
A ta je kruna u našoj ruci.
Birajmo, braćo, koga će narod?
SVI:
Zapoljca!
BOTUŠ:
Promislite se. Rekoh, i velim,
Da narod nema prava biranja.
Izvičete l' za kralja Zapoljca;
Ferdinand knez će s mačem u ruci
Da svoja prava potraži. Znajte:
„Ko vetar seje, vihar će žnjeti.“ (Ode).
JOVIN:
Glasajmo!
VARDAJI:
Koga želite sebi za kralja?
SVI:
Zapoljca !
VARDAJI:
Svi jednodušno?
SVI:
Jednogrlice.
VARDAJI:
Dakle Zanoljca?
SVI:
Zapoljca! Zapoljca!
VARDAJI:
Neka oglase zvona sa kula,
A topovi sa gradskih bedema,
Da j’ izbor kralja sretno svršen čin. (Svi odu.)
(Vraćaju se Terek i Vid.)
TEREK:
Sad će tek samo da se ponese,
Ugarskoj on je kralja izbrao.
VID:
Da imam žića, pobratime, sto,
Rado bih sve to žrtvovao ja,
Kada bih time iskinut’ mogao
Taj sramni list iz povesnice nam.
TEREK:
Taj crni čovek drma s Ugarskom.
VID:
Ma reci, znaš li, ko je tome kriv?
TEREK:
I znam i vidim: Jovan Zapoljac.
Prodao zemlju Racu došljaku,
Poklonio mu pola Ugarske,
Prekršio nam ustav zemaljski,
A samo s toga, da on bude kralj
VID:
Il’ će on s nama, il’ mi prot njega!
Pa neka metne krunu na glavu,
Al’ ne raskrsti l’ s čovekom crnim:
Nanositi se neće ni jedne.
(Odu. Zvonjenje, gruvanje topova. Ulaze Zapoljac, Jovan, Subota, Vardaji s krunom i narod. Za Vardajijem idu dva perjanika, jedan s kraljevskim plaštom, a drugi na jastučetu s mačem svetoga Stevana.)
VARDAJI:
Ja, arcibiskup Pavle Vardaji,
Tebe erdeljekog dičnog vojvodu,
Po imenu pak Jovana Zapoljca,
Proglašujem za kralja ugarskog
I krunišem te u ime boga,
Po volji mu i volji narodnoj,
Nred vlastelama, pred plemićima
I iskupljenim silnim narodom
Blistavom krunom svetog Stevana.
(Metne mu krunu na glavu.)
Opasujem te mačem njegovim, (opaše mu mač.)
Zaogrćem te plaštom njegovim (zaogrne ga plaštom)
I pui radosti veselo kličem:
Da dugo, sretno, slavno živi kralj!
SVI:
Da živi kralj!
ZAPOLjAC (načini mačem po vazduhu znak krsta na sve četiri strane sveta — Jovanu.)
Primi duboku našu zahvalu
Sa ukazane nama vernosti.
Bogato ćemo da nagradimo
Tebe i srpski narod, vojvodo.
Ti budi prvi, koga ćemo mi,
Kao ugarski izabrani kralj
Za zasluge da odlikujemo.
Ukrasite mu junačka nedra
Kolajnom zlatnom.
(Vardaji pridene Jovanu na nedra kolajnu.)
JOVAN:
Ta tvoja milost
Prema tvom sluzi i narodu mu,
Daće ti oklop, štit i buzdovan
Prot napadaja neprijateljskih.
Dokle junačkim mačem se pašem,
Dok mi u žili vrela teče krv:
Tebi ću, kralju, verno služiti,
Tebi i narod moj služiti sav.
ZAPOLjAC (rukovav se s Jovanom):
I sad dopusti, da se oirostim.
Vojvode, zdravo! Sto puta hvala.
Ugarski kralj će udilj na srcu
Nositi sudbu vašeg naroda. (Sebi.)
Ta omiljenost, što je uživa,
Zastrašuje me. Slava mu raste
K’o morska sleka. Mrzim ga, mrzim.
JOVAN:
Idem u krilo svoga naroda,
Al’ želje moje tu će ostati,
Želje, koje se u jednu slile,
Da budeš silan, da budeš slavan,
Otac i majka svojim narodom,
A grom i munja neprijateljem.
VARDAJI:
Blagodarimo caru nebeskom. (Ode u crkvu.)
SUBOTA, SRETEN I BIKIĆ:
Živio car Jovan!
(Odu svi u crkvu. Iz crkve čuje se pojanje: „Tebe boga hvalim!“)
ZAPOLjAC:
Carem ga zovu!.. Ha, to je mnogo!
Ne zvoni ništa u uhu mome
Strašnije neg’ ta podrugljiva reč.
Taj car je vrlo blizu tronu mom. —
U gusti usev burnih vremena
Ne mogu smrtnim okom pogledat’,
Al’ ipak vidim, šta je njegov smer. —
Uviđam, kriv sam. Slab sam bio, slab,
Kad sam mu tol’ko povlađivao
I pustio ga, da u Bačkoj on
Na svoju ruku s Turci’ ratuje.
Ukrotiću ga, pregaziću ga,
Zaustaviću strašnu poplavu,
Koja svu zemlju zapljuskuje već.
Carem ga zovu!.. Njega, Jovana!
Il’ kralj, il’ car. Il’ Jovan, ili ja!
(Ulavi u crkku. Pevanje još uvek traje.)

{Zavesa pada.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 132 godine.