Цар Јован/3
РАДЊА ДРУГА
(Будим. Престолна дворана)
(Запољац сам.)
ЗАПОЉАЦ:
Неприродно ми срце удара,
Душа ми зебе, зима ми, зима:
Не греје мене већ ни скерлет тај.
Са тешких брига, страха за троном
Стари се покој изгубио мој
К’о лаки уздах у бурном ветру.
Страхотне вести, које ми стижу,
К’о густа туча на ме падају.
Противна странка изабрала већ
За краља себи Фердинанда, ох,
Па иде на ме војском ка’ облак,
Из града овог да ме истисне
И запали ми престо пода мном.
Са Фердинандом још бих могао,
Ал’ црни Јован притиснуо је
Сву равну Бачку и плодни Банат
Па самостално с њима управља
Као да нисам ја угарски краљ.
Најлепша та два светла бисера
Ка’ да и нису у мојој круни!
Дао бих пола свога живота
Да лажи-цара с пута уклоним.
Ал’ ако силу на-њ подигнем сву
Чиме ћу да се кнезу одупрем,
Који се као колут гвоздени
Све уже око мене стесњује?!
Поставио се царем у Бачкој,
Донео, кажу, нове законе,
А самовољно старе укину.
Он баца кривце на дно тамници,
Он врши право помиловања,
Господар смрти и живота он...
Господар, он!? А отачба и трон?
Тај врашки цар — ко долази то?
ВАРДАЈИ (кад је ушао):
Што си ми, краљу, тако замишљен?
ЗАПОЉАЦ:
Краљем ме зовеш. Није л’ доста то?
ВАРДАЈИ:
Нека ти сијне к’о сунце лице!
Радуј се, краљу, к’о и слуга твој
Победној што се вести радује.
Фердинанд кнез до ноге покошен,
На бедемима тврда Пожуна
Твој се тробојни барјак вихори.
ЗАПОЉАЦ:
Реци још једном што си рекао:
Таку радосну, таку важну вест
Врло је мало једаред чути.
ВАРДАЈИ:
Још само једна така победа,
Па кнежева су крила сломљена,
А устанак у крв је утопљен.
Заиољац. Зашт’ немам круне, Вардајио, две,
Да ону лепшу теби поклоним?
Та твоја мила изненндна вест
У срце ми нов живот улила.
Покошен, велиш? Поражен, кажеш?
Ау Пожуну наша застава!
Иди, нареди нека грувају
Из тврда града тешки топови,
Нек звоне звона у свим црквама,
Барјаци свилни нек се истуре.
Иди, отвори, попе, ризнице,
Проспи међ народ сребро и злато,
Подај му вина, нек се весели,
Нек пева, кличе, нек се радује!
(Вардаји оде.)
Тешки ми вампир пао са срца,
Одахнуо сам. Свој сам, опет свој.
Сад ћу већ лако и са Јованом,
Који ми много више опасан
Него и сам што Фердинанд беше.
Осилио се, царем га зову!
У једној земљи два владара! Не!
(Враћа се Вардаји.)
ВАРДАЈИ:
Слава ће одмах да се започпе.
ЗАПОЉАЦ:
И ја ћу, оче, данас међ народ,
Нек види свога краља победна.
ВАРДАЈИ:
Неки племићи —
ЗАПОЉАЦ:
Честитају нам?
ВАРДАЈИ:
На црнога се туже човека.
ЗАПОЉАЦ:
Туже се?! Добро!.. Иди, пусти их.
(Вардаји оде)
На Јована се туже? Никада
Прилике лепше! Баш у добри час.
(Улазе Вардаји, Терек и Вид.)
Радо вас примам. Шта је, господо?
ВИД:
Јован је трепет и ужас Бачкој,
Он оре наше земље и њиве,
А његови коњици крилати
По ливадама пасу нашима.
ТЕРЕК:
Ми отачбине немамо више
У отачбини својој, краљу наш!
Растерао нас са огњишта све,
А њиве наше и винограде
Поделио је мећу својима.
Установе је нове завео,
А устав тиме повредио наш.
ВАРДАЈИ:
А заслуге? А врле услуге?
Није ли Јован разбио Турке,
Што су по равној Бачкој беснили?
Није ли Јован вратио натраг
Слободи златној оне крајеве?
ЗАПОЉАЦ:
Пусти га нека збори. Настави.
ВИД:
Слободи, кажеш? Он и слобода!
ВАРДАЈИ:
Страстан си, слеп си... То није тако!
ЗАПОЉАЦ:
Ма пусти, попе, нека говоре!
ТЕРЕК:
Тамишвар дркће, Нађ-Варад стрепи,
А Суботица стење под игом.
Али, има ли већег злочина,
Но да се Јован, о ком се не зна
Ни каквог је управо колена,
У нашој земљи царем називље!?
ЗАПОЉАЦ:
И ја сам чуо: царем га зову!
ВИД:
Царем!
ВАРДАЈИ:
Српски га народ тако прозвао,
А то још није —
Запољац: Много је, много!
Настави. Царем га зову.
ВИД:
Царем!
Тај насилник би у земљи нашој,
Да отачбину нову оснује.
Ако то може да буде, краљу,
Онда та земља није Угарска.
ЗАПОЉАЦ:
Право си рек’о. Није Угарска.
ТЕРЕК:
Није, већ само област његова.
ЗАПОЉАЦ:
Његова област?
ВАРДАЈИ:
Затвори ухо,
Ти племићи те омахњују тек!
ТЕРЕК:
Врати нам, краљу, наше баштине
И истерај из земље цара тог,
Који би сутра и твоју круну.
ЗАПОЉАЦ:
И моју круну? Круну моју зар?
ВИД:
Па зашто не би? Ти тек краљ, — он цар!
ВАРДАЈИ:
А где сте били онда, господо,
Кад је Сулејман огњем и мачем
Пустошио вам оне крајеве?
Када се тол’ко трона сурвало?
Када су светле круне владарске
Ко лети с неба звезде падале?
Турке је тамо Јован сломио,
Па право да је он и господар!
ЗАПОЉАЦ:
Господар!? Он? У овој земљи? Не!
ВИД:
Сваки тренутак веома је скуп,
Огањ све већма пламти и букти,
А тај се огањ не мож’ да згаси
Сузама пустим позног кајања.
ТЕРЕК:
Градови бели огњем нам горе,
Богата села сва под пепелом,
Четири реке отачбине нам
Јуначком нашом крвљу одоше.
Где ј’ славуј пев’о, там’ вуци вију,
А од облака густога дима
Не може нам се сунце угледат’.
ВИД:
Устај, дигни се свом војском на-њ,
Јер он је нама и трепет и страх,
А имену нам поруга и срам.
ВАРДАЈИ:
Немој да клонеш духом, краљу мој,
Поверовати немој сплеткама,
Верни те слуга моли. (Поклони се, оде.)
Запољац:
Преслушасмо вас. Чусмо вам жалбу,
И жалба ваша основана је.
Учинићемо најстроже мере,
Да укротимо пустоловца тог.
Пођите сретно, купите војску,
Па прегазите лажи-цара њом.
Одважно, храбро. Диж'те заставе,
Па напред, у бој! Нека јо с вама
У мучној борби краљев благослов!
(Завеса пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.
|