Цар Јован/1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

РАДЊА ПРВА
◄   Насловна РАДЊА ПРВА ПРОМЕНА   ►

РАДЊА ПРВА
Отворено поље између српског и турског табора. С леве стране омања кућа и чадор. Из далека чује се убојна вика. Тома на позорници.
(Улази Сретен с голом сабљом.)


СРЕТЕН:
Где нам је Јован?
ТОМА:
На десном крилу.
СРЕТЕН:
Турадија нас опет напала.
ТОМА:
Какав је изглед?
СРЕТЕН:
Не зна се, Томо, јер ратна срећа,
Као девојка лакомислена,
Час Србе грли, час Турке љуби.
Кад Јован дође, реци му, да је
На левом крилу грдна опасност.
Борба је страшна. Ибрахим-паша
Одморном војском напао на нас. (Оде).
ТОМА:
Још ако неће да је ђано крив!
(Улази Јован и више војника.)
Ибрахим-паша одморном војском
Удара на нас.
ЈОВАН:
Добар си весник. Стара ми жеља,
Да с’ огледам на бојном пољу с њим.
(Војницима.)
Поштено сте се били, јунаци:
Мени је дика што сам вођа ваш!
На левом крилу и сад бесни бој,
Још му се вије барјак крвави. —
Напред!
(Војници оду, Тома се повуче натраг. Убојна вика.)
Ево ме, пашо! Амо на сабљу,
Да с’ огледамо на смрт и живот.
(Улази Ибрамш паша с голом сабљом.)
ИБРАХАМ:
Ха! Тебе тражим!
ЈОВАН:
Ја тебе, пашо !
ИБРАХИМ:
Шејтане црни! На сабљи мојој,
На челу мом, гле, каурска је крв.
ЈОВАН:
На мојој турска!
ИБРАХИМ:
Гле, хвалисавца!
А зашто неси мени на очи,
Већ оде с војском на другу страну,
Да се похвалиш, да си победан!
Отровне змије мање се гнушам,
Него ништаве славе такове!
ЈОВАН:
Доста је! Немој, пашо, језиком!
Ако си јунак, удри с челиком!
Ако уступим, нек сам турски роб!
ИБРАХИМ:
Одрубићу ти ту псећу главу,
Па на сабљу је набити своју
И пронети је по свом табору.
(Мачевају се. Ибрахим узмиче.)
ЈОВАН:
Држи се, пашо! Глава ти игра.
(Ибрахим умакне.)
Умакао је. Ал’ наћи ћу га,
Ма преко света за њим’ ишао!
(Оде за Ибрахимом.)
ТОМА:
То ти је јунак, нема га више!
Да није мог’о с Ибрахимом сам,
Бих и ја, вере ми, па мегдан с њим.
(Један Турчин пређе нагло преко позорнице.)
Шта беса, Турчин!? Оде у бестрв!
Ал' нека дође, нек покуша сад!
(Маша се за сабљу.)
(Турчнн се враћа и улази нагло.)
ТУРЧИН:
Смрт с обе стране! Не могу лево,
Не могу десно. Пророче божји!
Ти нам помози! (Утекне.)
ТОМА:
Куда си наг’о?
Удеса горч’јег нико од мене!
Јован ми неда у огњани бој,
Па као баба увек код куће.
Морам му рећи, то није право:
И моје срце игра у груди,
Кад чујем њисак виловних коња
И громки поклич добрих јунака.
Турчипе, стани!
(Улазн Бакић.)
БАКИЋ:
Шта то би, Томо?
ТОМА:
Турчин, Бакићу!
Он мене хтео, ал’ ја сам њега.
Ал' казуј, побро, како је тамо?
БАКИЋ:
То страшан беше, ал' и диван дан!
Турци се врло храбро борили,
А више их је било него нас.
Али узалуд! Јуначка војска
За Суботом к'о вихар летела,
Те покоси до ноге душмана.
Када је Јован извадио мач
И ударио коња мамузом
У лету свом се не заустави,
Докле до паше није стигнуо
И скинуо му главу с рамена.
Збуњени Турци сташе бегати,
Ал' војска наша опколила их
И немило их секла по пољу.
Ако је које Туре остало
Срамоте своје биће гласник тек.
ТОМА:
Сад видим само, та ти си крвав!
Хајде под чадор, да се одмориш,
А ја да твоју рану исперем.
Бакић:
Ни бриге, Томо! Мали трнов греб.
Један ме ага сабљом ранио,
Ал’ он је давно у џенету већ.
ТОМА:
Ма лепа хвала! Да не знам, ко си,
Бих помислио, да си касапин.
(Бакић пође.)
Чујеш ли? Ето, опет се кољу. (С поља вика.)
Ако ти Турци овамо дођу
БАКИЋ (одлазећи):
Не бој се, Томо, док је Јована.
ТОМА:
Ја да се бојим... Триста му мука!
То срце није задрктало још!
ИЛКА (с поља):
Помоћ! Помоћ!
ТОМА:
Бакићу, чујеш!? Ма где си? Глув си?
ИЛКА (с поља):
Помозите ми!
ТОМА:
Идем већ. Одмах!
(Оде у кућу.)
(Улазе два Турчина и Илка. Један је Турчин ухватио ово паса, па хоће да јо одвуче. Илка се отима.)
ТУРЧИН:
Ти мораш са мном!
ИЛКА (отима се):
Недам се! Не дам!
Помозите ми, ил’ ме убијте! (Отме се, падне)
ТУРЧИН (ухвати је за руку, хоће да је подигне):
У очима ти небо звездано,
На лицу чедни мирисави ђул,
На усти’ рујни’ медовине вир,
На недри’ бели’ душек Алахов.
Моја ћеш бити, дивна хуријо,
До ако само у срце ме сад
Не згоди гњевног неба џилдирим.
Ти морат са мном.
(Хоће да је подигне. Илка се неда.)
ИЛКА:
Крвниче!. . Помоћ!
ЈОВАН (с поља):
Ко зове то ту бога у помоћ?
(Кад је ушао.)
Не на женскиње, већ на јунаке!
ТУРЧИН:
То је тај шејтан!.. Беж’мо! (Побегну.)
ЈОВАН:
Сирота женска! (гледа за Турцима) Ала бегају!
(Улази Сретен.)
СРЕТЕН:
Неће далеко. Дамјан их гони.
(Кад је смотрио Илку.)
Ко ти је ово?
ЈОВАН:
Незнана женска.
СРЕТЕН (гледећи Илку):
Песничке маште сликар, рајски сан,
Девојке лепше не наслика још!
ИЛКА (кад се разабрала):
Боже, где сам ја? То несу Турци..
Ја чисто видим, ја сам слободна.
(Устаје. Јован је подиже.)
Је ли, јуначе, ја сам слободна?
ЈОВАН:
К’о соко небу под облацима.
ИЛКА (за себе):
То поносито, високо чело,
Тај мушки глас и племенити ход
И тај слободни поглед орловски — (на глас.)
Ох, тешко мени!
ЈОВАН:
Не бој се, дете,
Можеш, куд хоћеш.
ИЛКА:
Лепа ти хвала,
Што ме из турских руку избави.
Ја ћу се топло молит’ богу свом,
Да сваки корак благослови твој.
Али како бих име ти дично
У молитве ми уплести могла:
Реци ми, ко си?
ЈОВАН:
Јован.
ИЛКА:
Господар оне војске победне?
СРЕТЕН:
Слободин барјак, српски воЈвода.
ИЛКА (за себе):
Војвода?! Илко, ал’ си несретна! (На глас.)
Врли јуначе! Слободна Илка,
Сирота ћерка богатог оца,
На колени’ ти одаје хвалу. (Клекне.)
ЈОВАН:
Устај девојко! Награда твоја,
Много је већа, нег’ услуга ми.
ИЛКА:
Допусти, да ти робиња будем,
Дај ми, да у твом двору останем.
ЈОВАН:
Док се не стиша вихар бојева
И не буду сигурни друмови:
У моме двору радо ћу да ти
Уточишта дам.
ИЛКА:
Сто пута хвала.
ЈОВАН (Сретену):
Сретене, ти јој буди пратилац.
(Оду. Улази Тома.)
ТОМА:
Ту си? Весело, сретно Јоване!
Да пређе дође, да си видео,
Та не би дао, веруј, војводо,
За најбоља коњица своја три.
(Улазе Субота, Бакић с војницима, који уносе мртво тело Ибрахим- паше. Сретен се вратио.)
СУБОТА:
Турака нема више у Бачкој,
Што не покласмо, то растерасмо.
Ево ти тело Ибрахим-паше,
Ког на мегдану ти си убио.
Носићемо га пред целом војском
Као победни знак јунаштва твог.
Запленио си много тајина,
Олова, праха, бојних сабаља
И двапут десет тешких топова,
А злата, сребра и другог блага
Доста би било и за ћесара.
ЈОВАН:
Ибрахим-паша нек се укопа,
Војничку сву му поклон'те почаст:
Завредио је, јунак је био.
Сребро и злато и друго благо
Нек се подели међ нашом војском. (Војницима.)
Изнесите га, укопајте га.
Чело ногу му копље ударите
А чело главе тешки баљемез.
(Износе мртво тело пашино.)
СУБОТА:
Јунаци, браћо!
БАКИЋ:
Чујмо Суботу!
СУБОТА:
Нећу да кажем — не бих ни мог’о —
Ал’ видели сте својим очима
Кол’ко је Јован победи нашој
Јунаштвом својим лично доприн’о:
Вуци међ стадом не би толико,
Колико сам међ турском ордом он.
Врлине нећу да му набрајам,
Те сјају као небна видела.
Нећу да хвалом обасипам га,
Његова дела сама се хвале,
Него ћу цигло тол’ко да рекнем,
Да самом судбом он је изабран,
Да мученички свој прослави род.
У добри час, у знак признања нам
Према великим заслугама му,
Наденимо му ново име: „Цар!“
То нек му буде од нас награда.
Народе, кликни из једног грла:
Да живи цар Јован!
СВИ:
Живео цар!
СУБОТА (Јовану):
Носи то име светло и славно!
ЈОВАН:
Поносићу се њиме. Хвала вам!
(Трубни глас. Улази Вардаји с пратњом.)
ВАРДАЈИ:
Где је војвода?
ЈОВАН:
Ја сам.
ВАРДАЈИ:
Слава победном мужу Јовану!
ЈОВАН:
Сретно, бискупе! Па каква срећа?
ВАРДАЈИ:
Ја арцибискуп Павле Вардаји
Од Запољца ти поздрав допосим.
Мени је пала почаст у део,
Да тумач будем жеља његових.
ЈОВАН:
Чујмо, господо, арцибискупа.
ВАРДАЈИ:
Савезник, рођак пољскога краља.
Заслужни муж и моћни великаш,
Запољац Јован, запланински вођ:
Праведно иште, праведно тражи
За себе дични угарски престо.
Уз Запољца су прве властеле,
Племићи наши најугледнији
Па и округа двапут двадесет.
У смислу оне знане одлуке,
Земаљски сабор што је донео:
Скоро ће опет да врши народ
Највеће своје право уставно,
Да бира себи и земљи краља.
ЈОВАН:
Чули смо, знамо.
ВАРДАЈИ:
Морам ти рећи — наложено ми —
Да ј’ и противна странка угледна,
Те тако још да није сигуран,
Повољан исход тога избора.
С тог дакле Јован, запланински вођ,
Шиљућ’ ти поздрав најљубазнији:
Лепо те моли и пријатељски,
Да и ти одеш на биралиште
И помогнеш му с гласови’ твоји’,
Да он се дигне на угарски трон. (Пружа му писмо.)
То ће ти писмо и више рећи,
Нег’ кол’ко могох голим реч’ма ја. (Преда му писмо.)
ЈОВАН (кад је примио и прегледао писмо).
Нек нам је здраво Јован Запољац!
Ја му с’ позиву радо одзивам,
И ако само до мене стоји,
До моје браће и мог народа:
Угарски онда он ће бити краљ.
ВАРДАЈИ (благосиљући):
Благослов бож’ји на твој одговор
И благослов обилни на тебе
И на јуначко оруже ваше!..

(Зпвеса пада.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.