Херцег Владислав/11
| ←Десети призор | Херцег Владислав Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ДРУГО ДЕЈСТВО
ПРВИ ПРИЗОР
Дворана у двору жупановом.
ЖУПАН (седи, Воислав стоји):
Јеси л’ готов поћи, Воиславе? —
Владислав је човек изванредни.
Јошт у малом вид’ло се детету
Свако добро, које мужа краси.
Лицем га је небо обдарило,
Ко га види, љубити га мора;
У груди му мужко срдце бије,
Што је добро, за тим ће умрети;
За страх незна, од ничег непреда;
Рука му је од сама челика.
Није чудо, што га народ љуби:
И душманин може зло желит’ му,
Ал’ мрзити на њега неможе.
(окренувши се Воиславу)
Воисдаве, шта ти на то велиш?
ВОИСЛАВ:
Драги отче, кад ти то говориш,
Кои људе и свијет познајеш,
Могу л' смем ли ја другчије судит’?
До данас сам виђат’ научио,
Да је свака света, коју кажеш:
А сад немам ни мало узрока
Другачије мислит’ и судити.
ЖУПАН:
Тако ваља. Лепо стои сину,
Кад у отцу види паметнијег.
Ал’ ми с' мили видити младића,
Кад је готов својом ногом поћи,
И на свои крили полетити,
Па погоди баш како’ но ваља.
Зато, да ми право кажеш, сине,
Како с њиме по твом срдцу стоиш?
Знам ја зашто тебе за то питам.
Она свеза, коју љубов стегне,
И узајмно спучи поштовање,
Постојаће, ма је шта потегло.
А кад силом мора да другује,
Што б’ волело, никад невидит’ се,
Ту ће с’ жица одмах прекинути,
Како дође сгода, да се дели.
Видиш, ја сам свом снагом ишао,
Да уграбим престол Владиславу;
Допао сам сужан у тамницу;
Пресуду ми смртну изрекоше:
Ал’ сад ми је тако пуно срдце,
Зашто? Зато, што сам га познао,
И што сам се пуно уверио,
Да за онај престол, на ком седи,
Данас бољег у Захумској нема,
Па га љубим и тако ми ј’ мио,
К’о да сам га пре тебе родио!
ВОИСЛАВ:
Небјаше те никад уврЂдио!
ЖУПАН:
Никад сине, Богу би сгрешио,
Да та реч ми на уста изиђе!
И кад љута раздваја нас војна,
И онда је стрица поштовао,
И свог отца у стрицу гледао.
У сужанству нисам сужањ био,
Све сам им’о до једне слободе.
И кад ме је изв’о пред судије,
Ја сам њега за срдце угриз’о.
А он мени зле речи нерече!
Има владу над други духови,
Ал’ владати уме и над собом!
ВОИСЛАВ:
Знано ти је, мили родитељу,
Да ја нисам за ту војну био,
Ишао сам с тобом у бојеве,
Ал’ тек што сам као син морао.
ЖУПАН:
У тим речма за ме прекор лежи!
Нисам ни ја уст’о на оружје,
Што немогу живит’ без престола.
Да је мене на то срдце вукло,
Диг’о бих се на отца његова,
И лакше бих до жеље дошао,
Док се неби народ научио
Њино право за свето држати.
Али у то ти дорасте, сине,
И Бог те је за престол створио:
Учини ми с’, да сам погрешио,
Што сам теби престол изгубио,
На ком би се прославит’ могао,
Да се сијаш, као јарко сунце.
То ти право по Богу пристои,
И то сам ти хтео прибавити.
ВОИСЛАВ:
Да ј’ Бог мени престол наменио,
Неби њега Владиславу дао.
Од сгрица би ти га наследио,
Чиста од крви мени оставио.
Ал’ овако, како ствари стоје,
Кад не могу на њему сијати,
Пусти, да се крај њега прославим
Мене херцег увек је љубио.
Као деца били смо другови,
Права браћа, као што и јесмо.
Једну вољу увек смо имали,
Увек један уз другог стојали.
Сне детистњва једне они снивали:
Ратове смо заједно водили,
Један другог у боју чували,
Једнака смо јунаштва чинили,
И једнаком славом се китили.
Није жеље Владислав имао,
Коју није каз’о Воиславу;
А ја живо срдце из недара
За свога бих дао Владислава.
Какве нисмо правили планове,
Како ћемо себе прославити
И захумску земљу узвисити.
Е, мој отче, добро ли ти бјеше,
Добро л’ бјеше докле тако бјеше!
Но ти сладки снови одлетише
Кад ти мене из двора одазва,
И заметну војну са херцегом.
Јесам, отче, тебе послушао,
Водио сам војску на херцега,
Ал’ сам увек од Бога молио,
Да с’ у боју нас два несретнемо.
Небих мог’о нањ подићи руку
Ма ме стало главе и живота.
Један пут се у боју скобисмо.
Познаде ме, жао му бијаше;
Спусти сабљу, па ми проговори:
Воиславе, зашто тако, брате!
Па ободе коња, и отиде,
А ја остах као окамењен.
ЖУПАН (устане):
Седлај коња, иди Владиславу,
Па будите, што сте децом били,
Један другом дика и подпора,
А обадва стубци домовине.
(Пође.).
ВОИСЛАВ:
Опрости ми мили родитељу,
Што ћу тебе за што замолити.
ЖУПАН (стане):
Казуј само, шга ти срдце иште,
Знам у напред, да ће добро бити.
Јер јошт никад ниси заискао,
Што би т’ отац одрећи морао.
ВОИСЛАВ:
Сад се боим, хоћу промашити,
Увредиш’ те, и замерит’ ти се.
ЖУПАН:
Кад двоумиш, боље не почињи,
Што је добро, за тај страх незнаде.
ВОИСЛАВ:
Ал’ ме братска љубов приморава.
ЖУПАН (жестоко):
Знам, шта хоћеш, ништа не говори;
Владислав је прави пут избрао.
ВОИСЛАВ:
Само реци, смемо ли чекати,
Да уз добро на зло заборавиш?
ЖУПАН:
А кад добро нијесам ценио?
ВОИСЛАВ:
Строг си отче, праведан ал’ престрог,
На се боим, заборавит’ нећеш!
ЖУПАН:
Ако незнам читат' јеванђеље,
А ја сам га доста пут слушао.
Био отац, па имао сина.
Кои му се љуто замерио,
Па кад дође отцу кајући се,
Отац теле закла угојено
Од радости, што му син оздрави.
Јеси л’ чуо? Желиш ли јошт штогод?
ВОИСЛАВ (љуби отца у руку):
Ништа више. То је нама доста.
Ни ја нисам јаје кукавичје.
Или ваљан, или не Косарић!
(Оду.)
|