Herceg Vladislav/11
| ←Deseti prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
DRUGO DEJSTVO
PRVI PRIZOR
Dvorana u dvoru županovom.
ŽUPAN (sedi, Voislav stoji):
Jesi l’ gotov poći, Voislave? —
Vladislav je čovek izvanredni.
Jošt u malom vid’lo se detetu
Svako dobro, koje muža krasi.
Licem ga je nebo obdarilo,
Ko ga vidi, ljubiti ga mora;
U grudi mu mužko srdce bije,
Što je dobro, za tim će umreti;
Za strah nezna, od ničeg nepreda;
Ruka mu je od sama čelika.
Nije čudo, što ga narod ljubi:
I dušmanin može zlo želit’ mu,
Al’ mrziti na njega nemože.
(okrenuvši se Voislavu)
Voisdave, šta ti na to veliš?
VOISLAV:
Dragi otče, kad ti to govoriš,
Koi ljude i svijet poznaješ,
Mogu l' smem li ja drugčije sudit’?
Do danas sam viđat’ naučio,
Da je svaka sveta, koju kažeš:
A sad nemam ni malo uzroka
Drugačije mislit’ i suditi.
ŽUPAN:
Tako valja. Lepo stoi sinu,
Kad u otcu vidi pametnijeg.
Al’ mi s' mili viditi mladića,
Kad je gotov svojom nogom poći,
I na svoi krili poletiti,
Pa pogodi baš kako’ no valja.
Zato, da mi pravo kažeš, sine,
Kako s njime po tvom srdcu stoiš?
Znam ja zašto tebe za to pitam.
Ona sveza, koju ljubov stegne,
I uzajmno spuči poštovanje,
Postojaće, ma je šta poteglo.
A kad silom mora da druguje,
Što b’ volelo, nikad nevidit’ se,
Tu će s’ žica odmah prekinuti,
Kako dođe sgoda, da se deli.
Vidiš, ja sam svom snagom išao,
Da ugrabim prestol Vladislavu;
Dopao sam sužan u tamnicu;
Presudu mi smrtnu izrekoše:
Al’ sad mi je tako puno srdce,
Zašto? Zato, što sam ga poznao,
I što sam se puno uverio,
Da za onaj prestol, na kom sedi,
Danas boljeg u Zahumskoj nema,
Pa ga ljubim i tako mi j’ mio,
K’o da sam ga pre tebe rodio!
VOISLAV:
Nebjaše te nikad uvrĐdio!
ŽUPAN:
Nikad sine, Bogu bi sgrešio,
Da ta reč mi na usta iziđe!
I kad ljuta razdvaja nas vojna,
I onda je strica poštovao,
I svog otca u stricu gledao.
U sužanstvu nisam sužanj bio,
Sve sam im’o do jedne slobode.
I kad me je izv’o pred sudije,
Ja sam njega za srdce ugriz’o.
A on meni zle reči nereče!
Ima vladu nad drugi duhovi,
Al’ vladati ume i nad sobom!
VOISLAV:
Znano ti je, mili roditelju,
Da ja nisam za tu vojnu bio,
Išao sam s tobom u bojeve,
Al’ tek što sam kao sin morao.
ŽUPAN:
U tim rečma za me prekor leži!
Nisam ni ja ust’o na oružje,
Što nemogu živit’ bez prestola.
Da je mene na to srdce vuklo,
Dig’o bih se na otca njegova,
I lakše bih do želje došao,
Dok se nebi narod naučio
Njino pravo za sveto držati.
Ali u to ti doraste, sine,
I Bog te je za prestol stvorio:
Učini mi s’, da sam pogrešio,
Što sam tebi prestol izgubio,
Na kom bi se proslavit’ mogao,
Da se sijaš, kao jarko sunce.
To ti pravo po Bogu pristoi,
I to sam ti hteo pribaviti.
VOISLAV:
Da j’ Bog meni prestol namenio,
Nebi njega Vladislavu dao.
Od sgrica bi ti ga nasledio,
Čista od krvi meni ostavio.
Al’ ovako, kako stvari stoje,
Kad ne mogu na njemu sijati,
Pusti, da se kraj njega proslavim
Mene herceg uvek je ljubio.
Kao deca bili smo drugovi,
Prava braća, kao što i jesmo.
Jednu volju uvek smo imali,
Uvek jedan uz drugog stojali.
Sne detistnjva jedne oni snivali:
Ratove smo zajedno vodili,
Jedan drugog u boju čuvali,
Jednaka smo junaštva činili,
I jednakom slavom se kitili.
Nije želje Vladislav imao,
Koju nije kaz’o Voislavu;
A ja živo srdce iz nedara
Za svoga bih dao Vladislava.
Kakve nismo pravili planove,
Kako ćemo sebe proslaviti
I zahumsku zemlju uzvisiti.
E, moj otče, dobro li ti bješe,
Dobro l’ bješe dokle tako bješe!
No ti sladki snovi odletiše
Kad ti mene iz dvora odazva,
I zametnu vojnu sa hercegom.
Jesam, otče, tebe poslušao,
Vodio sam vojsku na hercega,
Al’ sam uvek od Boga molio,
Da s’ u boju nas dva nesretnemo.
Nebih mog’o nanj podići ruku
Ma me stalo glave i života.
Jedan put se u boju skobismo.
Poznade me, žao mu bijaše;
Spusti sablju, pa mi progovori:
Voislave, zašto tako, brate!
Pa obode konja, i otide,
A ja ostah kao okamenjen.
ŽUPAN (ustane):
Sedlaj konja, idi Vladislavu,
Pa budite, što ste decom bili,
Jedan drugom dika i podpora,
A obadva stubci domovine.
(Pođe.).
VOISLAV:
Oprosti mi mili roditelju,
Što ću tebe za što zamoliti.
ŽUPAN (stane):
Kazuj samo, šga ti srdce ište,
Znam u napred, da će dobro biti.
Jer jošt nikad nisi zaiskao,
Što bi t’ otac odreći morao.
VOISLAV:
Sad se boim, hoću promašiti,
Uvrediš’ te, i zamerit’ ti se.
ŽUPAN:
Kad dvoumiš, bolje ne počinji,
Što je dobro, za taj strah neznade.
VOISLAV:
Al’ me bratska ljubov primorava.
ŽUPAN (žestoko):
Znam, šta hoćeš, ništa ne govori;
Vladislav je pravi put izbrao.
VOISLAV:
Samo reci, smemo li čekati,
Da uz dobro na zlo zaboraviš?
ŽUPAN:
A kad dobro nijesam cenio?
VOISLAV:
Strog si otče, pravedan al’ prestrog,
Na se boim, zaboravit’ nećeš!
ŽUPAN:
Ako neznam čitat' jevanđelje,
A ja sam ga dosta put slušao.
Bio otac, pa imao sina.
Koi mu se ljuto zamerio,
Pa kad dođe otcu kajući se,
Otac tele zakla ugojeno
Od radosti, što mu sin ozdravi.
Jesi l’ čuo? Želiš li jošt štogod?
VOISLAV (ljubi otca u ruku):
Ništa više. To je nama dosta.
Ni ja nisam jaje kukavičje.
Ili valjan, ili ne Kosarić!
(Odu.)
|