Херцег Владислав/10

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ДЕСЕТИ ПРИЗОР

ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Озрен (У ланци доведен.)

ЖУПАН (опазивши га, мрачно):
Је л’ то тај струк босиљка, херцеже?
Таквим ли се стриц дарива даром?
(к сину)
Одкуд тебе у ланци, Озрене?
ХЕРЦЕГ (Санку):
Зар се теби свашта рећи мора?
Погоди ми кадгод, и шта мислим!
(к момцима)
Скинте ланце са тога детета!
ОЗРЕН (притрчи отцу и љуби га):
Тежке’ среће, кад те жива видим!
(Тргне се, жалостно.)
Ал’ ће нам се још данас смркнути!
ЖУНАН (херцегу):
Казуј, шта је, да м’ овај страх пређе;
Најтеже је бригу подносити,
Која неда у очи с’ погледат’.
Шта учини ово младо дете,
Да сад мисли са мном погинути?
ХЕРЦЕГ:
Неће њега глава заболети...
ЖУПАН:
Владиславе, не разумијеш ме!
Не питам те, што бих се бојао,
Да му какво зло се не догоди,
Нека сваки прими, што заслужи;
Већ те питам, шта је учинио,
Да л’ га младост на што не наведе,
Чим би отцу образ погазио
И бацио на браћу срамоту?
ОЗРЕН:
Тог се небој, отче, док год дишем.
Сам ћу теби казат’, шта је било.
Ми чујемо у Соколу граду
Да су тебе вргли у тамницу,
И да ће те судом погубити.
Сви смо били као побијени.
Ил’ спавао, ил’ сам будан био,
Немогох се мисли опростити,
Неби л’ како спасти те могао.
Па најпосле на овом останем.
Мене овде редко ко познава,
Могох лако до тамнице т’ доћи.
А кад будем близу родитеља,
И сам Бог ће сину помагати.
Дођем амо, али на што тужан!
Први глас ме у срдце удари.
Чујем да те тај час осудише.
И да ће те јошт данас посећи.
Шћаше, отче, да ми срдце пукне,
А у глави помреше ми мисли!
Снаге немам а крвници силни,
Помагат’ се мора без одлога:
Смркне ми се, отче, пред очима,
Мислио сам, хоћу полудити!
На једаред у глави ми сијне,
К’о кад муња црни мрак пробије:
Уб’ херцега, па ћеш спасти отца!
Кад херцега на свету небуде,
Свак ће право твог отца признати.
На ножеви тебе ће разнети,
Али старог твога родитеља
Сачува ће право и невиност.
На мах скочим, у двор се увучем,
Неопажен до дворане дођем.
Вирнем у њу и видим херцега
Где сам самцит на столици седи,
А вратима леђа окренуо.
Нож потргнем и к њему прискочим,
И тек да га са леђа прободем,
Ал’ ме овај, ког прије неспазих,
Снажно сграби и на тле обали.
Кад Бог неће, ни срећа неможе.
Али нека! — Барем ћемо тако
Оба данас заједно умрети!
ХЕРЦЕГ:
Ти се вараш, млађани Озрене!
Није т’ ово отцу дан суђени.
Ако Бог му да, да дотле живи,
Док му главу моја реч одкине,
Преживиће и мене и тебе,
И сам себи смрт ће пожелити.
ОЗРЕН (отцу):
Је л’ истина, што рекоше, бабо!
Благо нама, благо мојој мајци!
(Притрчи отцу, да га загрли.)
ЖУПАН (Окрене од сина главу и тура га од себе.)
ХЕРЦЕГ (жупану):
Пригрли га, не узтежи срдце:
Данас си га други пут родио.
Слободан је к'о птица у гори;
Убијца се у брата претвори.
ЖУПАН:
Над гробом бих незаслуженим му
Горка суза из ока м’ канула.
Ма и славно млад човек умрео,
Отчино ће око просузити.
Ал’ убијцу у њему гледати —
Ох, мој Боже, што ме тако шину!
Не, немогу! —
ХЕРЦЕГ:
Љубов к родитељу —
ЖУПАН:
Не спомињи то пресвето име! —
Из потаје, са леђа, невиђен,
У властитом дому и одаи,
На самога напасти човека:
То ћ’ учинит’ худа кукавица,
Која нема у прсима срдца,
Ни поноса у јуначкој души,
Нити знаде за стид и срамоту,
Нит’ за образ мари и поштење!
Тако мисли и тако поступа
Себар јадни, што за дукат дави.
И да риту свуче са човјека —
А не — у ком крв Ђурђева тече!
ОЗРЕН (понизно):
Опрости ми, мили родитељу! —
ЖУПАН:
Ниси син мој! кажи свом језику,
Да то име више неизриче.
Лик мој бриши из твоје памети;
Не зови се више Косарићем!
Оним ножем, коим из потаје
На безбрижну замахно си главу,
Себе си ми од срдца одсек’о!
ХЕРЦЕГ:
Сети с', стриче, шта га је навело!
Твоја глава није мала шала!
Жупан (погледи на Владислава):
Моја глава, ова седа глава
На свом месту свагда с’ поносила;
Па нек падне и под мачем губца
Од срамоте поруменит’ неће.
Пол столећа блиста ми се име
Међ јунаци и међу властели;
Никад нису пред никим човеком
Ове очи земљу потражиле;
Није наш'о ни језик душмана
Шта на мени, да може угристи:
Па сад да ми са рођена сина —
Ниси, ниси ти мој син ни био,
И ако си, ал’ од данас ниси!
ХЕРЦЕГ:
Младост, стриче, помисли на младост
Зреле мисли стару главу траже.
ЖУПАН:
Јутро каже какав ће дан бити,
Из малена човек се познаје.
Сврака краде, тек што се излеже,
Па ће красти, док свраком остане,
А орлићи, тек што крилом махну,
Ударају из ведрога неба,
Где га свако око видит’ може (сину).
Твој брат сече душмана с прсију,
Ти свог бодеш с леђа из потаје.
ХЕРЦЕГ (Алтоману):
Реци коју паметну, војводо,
Спаси ово (на жупана) срдце поносито!
ВОЈВОДА АЛТОМАН:
Шта да кажем, кад право говори:
Убијство се неда изпричати.
ХЕРЦЕГ:
Ал’ погрешка даје с’ поправити,
Црно дело сјајним загладити.
Иди, стриче, ал’ суд неизричи,
Док не прође некол’ко времена.
Кад се свраче као орлић јави,
Кад што сврши, чему с’ дивит’ мораш,
Онда ћемо пред тебе изићи,
Онда суди, а сад не прекидај.
(Озрену.)
Ти, Озрене, код мене остајеш.
Код мене си у тежки дуг пао,
Мораш гледат’, да ми се одужиш.
Увек мисли на старог жупана,
Чини само, што би он чинио,
Па херцегу дуг ћеш одужити.
А себи ћеш отца изслужити.
ОЗРЕН (клекне пред отца):
Та смилуј се; смилуј се! —
ЖУПАН (не гледећи га полази):
Сад с Богом!
Владиславе! Скоро ћемо с’ видит’.
Имам ја јошт у кући синова,
С коим’ смем ти пред очи изићи.
С Богом, браћо и господо светла,
Никад такав дан нас не скупио!
(Оде.)
ХЕРЦЕГ (дигне Озрена):
Устај, момче, и само слушај ме,
Па без отца дуго бити нећеш.
Ком та крвца у жилама тече,
Погрешиће једаред, па никад.
(Кнезовима.)
Хвала Богу срећно окончасмо.
Закону сте светост сачували,
А ја добих стрица и подпору.
(Узме Озрена за руку поклони се кнезовима, и оде а други сви за њим.)

ЗАВЕСА ПАДНЕ

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.