Хајдуци/19
ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
1.
ИВАН и ЖИВОЈИН (ступе)
ИВАН: Но, овде нас неће ни магарац мога бабе чути, који је имао највеће уши на свету. Шта ми имаш казивати?
ЖИВОЈИН: Е, мој брате, велику невољу; неће бити добро.
ИВАН: Шта, болан, да се како не опијемо?
ЖИВОЈИН: Харамбаша је наумио да нам дође главе.
ИВАН: Нек' дође главе он његовом деки, а не нама.
ЖИВОЈИН: Лепо си ти говорио!
ИВАН: А шта сам говорио?
ЖИВОЈИН: За Туркињу.
ИВАН: А! Биће га боцнула под језик.
ЖИВОЈИН: Е мој брате, не зна ништа од себе.
ИВАН: Ко ти је крив? Не веља ли ти, да је пасијим очима не показујеш. Ал' момче хоће да је паметније!
ЖИВОЈИН: Е тако је, мој куме, ти знаш како оно стари веле: прош'о је хајдук, чим се са женским помеша; па што је он прош'о, ни по чуда, него што и нас баца у беду.
ИВАН: Ништа је то! Ваља му само то миље истерати из главе.
ЖИВОЈИН: Та то је оно што и ја хоћу; ал' како? Ја сам му говорио, а он ме тера да буним момке на њега. Е, глед' на што неће човек доћи!
ИВАН: Не бој се, знам ја лека од тога. Кажи ти, Живојине, Милети, нека узме један струк троскота, мало рена и бунике траве, па нек' с копривом помеша; затим нека узме шипковине девет зрна, и девет зрна пасјаковине, и опет толико сеглена од татула; ово све нека истуче што може боље. Кад буде готов, нек' набере млечике, нек' исцеди сок из ње и кад толико нацеди, да она трава огрезне, нека пристави ватри; али док се оно кува, ваља све из пушака да пуца, да ни једна птица не запева, јер се неће лек примити. Кад буде готово, нек' ухвати једну жабу, нека је обзине трипут, па онда нек попије на искап, биће му боље!
ЖИВОЈИН: Теби је све до шале!
ИВАН: Нема ту шале, него треба човеку помоћи? Ако му то не помогне, ево му други лек, што ме је моја покојна баба, — Бог да јој душу опрости! — научила. Нека узме пет-шест ока бриге, по оке срдобоље, нека узме женске лукавштине два драма, по драма преваре и једну литру псовки. Тако у јутру, у подне и у вече; при том нека једе само сува хлеба и нека пије воде — за шест дана ако га не прође ова грозница, реци ми да сам слагао.
ЖИВОЈИН: Је л' то све?
ИВАН: А куд ћеш више, него кад ти преки лек кажем!
ЖИВОЈИН: Еј, мој Иване, ти све на лако узимаш.
ИВАН: А ко је луд да бира што је теже?
ЖИВОЈИН: Ја сам мислио, да се разговорим с Тобом као с најпаметнијим, а ти си међер најлуђи.
ИВАН: Јес' чуо, Живојине, ову реч више да не чујем од тебе, јер ћемо с места поделити колаче. Знаш ли, ко је луд? Онај, који туче буве у ситно, па меће у нос место бурмута.
ЖИВОЈИН: Али зашто да харамбаша милује?
ИВАН: Зашто би и ти миловао, да те 'оће.
ЖИВОЈИН: Одсад с Богом, и хајдучијо, и Милетина чето, нема ништа од тебе.
ИВАН: Одсад ћемо заћи, па требити гусенице да не кваре воће. Но гле! Наши момци! Хе, хе! Само ме малко пусти, кумашине, да виш смеја.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|