Хајдуци/18
6.
ЖИВОЈИН, МИЛЕТА
ЖИВОЈИН: Ево ме, харамбаша.
МИЛЕТА: Живојине, ја вернијега и бољега човека немам овде од тебе. Никад те нисам од себе одвајао, па мислим да си и ти мени такав.
ЖИВОЈИН: Откуд ти дође у памет да о томе говориш, кад смо се увек лепо пазили, па смо и сад такви.
МИЛЕТА: Јесмо, Живојине, зато сам те и звао, да се с тобом нешто разговорим. Знаш ли ову Туркињу?
ЖИВОЈИН: Њу ваља да отправимо, јер је свима као кост у грлу.
МИЛЕТА: Све је то позно. Ја милујем ту девојку.
ЖИВОЈИН: Милујеш?
МИЛЕТА: Милујем.
ЖИВОЈИН: То није добро.
МИЛЕТА: Добро или зло — тако је.
ЖИВОЈИН: Па шта ћеш сад да чиниш?
МИЛЕТА: Научи ме.
ЖИВОЈИН: Ти знаш какав је у нас завет и шта смо наредили.
МИЛЕТА: Ја сам завет, док сам харамбаша.
ЖИВОЈИН: Ваљда и ми нисмо робови, треба се и на нас обзирати.
МИЛЕТА: А треба ли да сам ја старији, а ви да ћутите?
ЖИВОЈИН: Немој тако, Милета! Ти знаш да хајдук живи од среће; па чему се имамо надати, ако се завет погази?
МИЛЕТА: Ја о том не водим бригу.
ЖИВОЈИН: Али водимо ми.
МИЛЕТА (који долази у јарост): Па шта, кад водите, као шта је? Говори, као шта је?
ЖИВОЈИН: То је, харамбаша, што нисам рад да се калабалук по Гаревици гради, него ти својски велим: прођи се врага, нек' иде без трага, штоно наши стари веле, па гледај за чим смо, као и досад.
МИЛЕТА: Доста!
ЖИВОЈИН: Ти идеш да нас упропастиш.
МИЛЕТА: Ја чиним шта је мени по вољи.
ЖИВОЈИН: А не бојиш се, да се момци побуне?
МИЛЕТА: Желиш ли то, Живојине? (Ступајући ближе) Желиш ли? Иди им кажи, иди кажи им, да сам ја Милета, њин најгори злотвор, који тражим да им спевам за душу. Нека дођу да се разговарамо; нећу се маћи одавде. Шта, ниси отиш'о? (Отури га. Сам). Нек' се сви чворци искупе, што их је год на свету, нека кјаук и вику подигну до неба, што ја хоћу, оно мора бити!
|