Hajduci/19
DEJSTVO ČETVRTO
1.
IVAN i ŽIVOJIN (stupe)
IVAN: No, ovde nas neće ni magarac moga babe čuti, koji je imao najveće uši na svetu. Šta mi imaš kazivati?
ŽIVOJIN: E, moj brate, veliku nevolju; neće biti dobro.
IVAN: Šta, bolan, da se kako ne opijemo?
ŽIVOJIN: Harambaša je naumio da nam dođe glave.
IVAN: Nek' dođe glave on njegovom deki, a ne nama.
ŽIVOJIN: Lepo si ti govorio!
IVAN: A šta sam govorio?
ŽIVOJIN: Za Turkinju.
IVAN: A! Biće ga bocnula pod jezik.
ŽIVOJIN: E moj brate, ne zna ništa od sebe.
IVAN: Ko ti je kriv? Ne velja li ti, da je pasijim očima ne pokazuješ. Al' momče hoće da je pametnije!
ŽIVOJIN: E tako je, moj kume, ti znaš kako ono stari vele: proš'o je hajduk, čim se sa ženskim pomeša; pa što je on proš'o, ni po čuda, nego što i nas baca u bedu.
IVAN: Ništa je to! Valja mu samo to milje isterati iz glave.
ŽIVOJIN: Ta to je ono što i ja hoću; al' kako? Ja sam mu govorio, a on me tera da bunim momke na njega. E, gled' na što neće čovek doći!
IVAN: Ne boj se, znam ja leka od toga. Kaži ti, Živojine, Mileti, neka uzme jedan struk troskota, malo rena i bunike trave, pa nek' s koprivom pomeša; zatim neka uzme šipkovine devet zrna, i devet zrna pasjakovine, i opet toliko seglena od tatula; ovo sve neka istuče što može bolje. Kad bude gotov, nek' nabere mlečike, nek' iscedi sok iz nje i kad toliko nacedi, da ona trava ogrezne, neka pristavi vatri; ali dok se ono kuva, valja sve iz pušaka da puca, da ni jedna ptica ne zapeva, jer se neće lek primiti. Kad bude gotovo, nek' uhvati jednu žabu, neka je obzine triput, pa onda nek popije na iskap, biće mu bolje!
ŽIVOJIN: Tebi je sve do šale!
IVAN: Nema tu šale, nego treba čoveku pomoći? Ako mu to ne pomogne, evo mu drugi lek, što me je moja pokojna baba, — Bog da joj dušu oprosti! — naučila. Neka uzme pet-šest oka brige, po oke srdobolje, neka uzme ženske lukavštine dva drama, po drama prevare i jednu litru psovki. Tako u jutru, u podne i u veče; pri tom neka jede samo suva hleba i neka pije vode — za šest dana ako ga ne prođe ova groznica, reci mi da sam slagao.
ŽIVOJIN: Je l' to sve?
IVAN: A kud ćeš više, nego kad ti preki lek kažem!
ŽIVOJIN: Ej, moj Ivane, ti sve na lako uzimaš.
IVAN: A ko je lud da bira što je teže?
ŽIVOJIN: Ja sam mislio, da se razgovorim s Tobom kao s najpametnijim, a ti si međer najluđi.
IVAN: Jes' čuo, Živojine, ovu reč više da ne čujem od tebe, jer ćemo s mesta podeliti kolače. Znaš li, ko je lud? Onaj, koji tuče buve u sitno, pa meće u nos mesto burmuta.
ŽIVOJIN: Ali zašto da harambaša miluje?
IVAN: Zašto bi i ti milovao, da te 'oće.
ŽIVOJIN: Odsad s Bogom, i hajdučijo, i Miletina četo, nema ništa od tebe.
IVAN: Odsad ćemo zaći, pa trebiti gusenice da ne kvare voće. No gle! Naši momci! He, he! Samo me malko pusti, kumašine, da viš smeja.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|