Хајдуци/20

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

2
◄   1 Дејство четврто 3   ►

2.
 
ХАЈДУЦИ и пређашњи
 
ПЕТАР: Шта чусмо!
НЕНАД: Је л' истина?
ЖИВОЈИН: Шта, јунаци?
ПЕТАР: За харамбашу.
ИВАН: Ее, моја браћо, ми смо обрали бостан; тешко нама! Харамбашу је јака врућица спопала, па не зна ништа од себе: где му је глава, мисли, да му се главица купуса расцветала, и све виче да му је на челу рог нарастао. Ето тако! Сад певај поред таквог харамбаше, ако можеш.
НЕНАД: Је л' истина, да је он Туркињу омиловао?
ИВАН: Бре што је омиловао, то је ништа, него што га је она опчинила, па га окреће, велиш, врат му крцка; он игра као медвед, кад га Циганин окупи.
ПЕТАР: Ха! Име му се кореном искоренило! Неће нам ни он из хајдучког реда излазити!
ИВАН: Браћо, да узмемо добро ствар под нос. Харамбаша сиромах није толико ни крив, него та проклета Туркиња. Ви знате, да су садашње девојке врагови: колико момака на дан виде, толико би хтеле да су њини; па ако кога опазе да је угледнији, а већ оне се помаме, па ако не могу да га добију, тог покора што се чини! Онда ограишу и судови и вратила, онда се окрећу лончићи, онда се трчи око поноћи на раскршће, онда се узимају трагови — читаву кућу упале. Па тако је може бити и наш харамбаша ударио на сугреб. Моја браћо, не знате ви још што је девојка: то је на овом свету сушти ђаво. Реци јој само, да врану косу милујеш, одмах ћеш код ње врану видети; ако милујеш црвену, она ће ти црвену начинити; кажеш ли само да мадеж лепо стоји, ето ти у ње двадесет мадежа.
ПЕТАР: Али харамбаша није луд, па како би се дао од једне робиње примамити?
ИВАН: Ви знате добро, шта су чини: само нека те која обегенише, па ти бежи куд хоћеш, сам ћеш се зачудити, како ћеш за једну ноћ долетити на трски. Још би вам нешто казао, али не бих рад да се мразим с девојкама: јер да вам право кажем, браћо, ја пред девојком скидам фес.
НЕНАД: Ми смо о Милети почели разговор.
ИВАН: Знам ја то, немајте ви бриге. Слушајте накратко: цела је харамбашина грозница, што је опчињен. Зна ли међу вама ко од урока?
ХАЈДУЦИ: Не знамо.
ИВАН: Еј, зла вам срећа! Па што сте живи? Чекајте да вам ја кажем: оне мале бубице, знате л', што на носу имају брадавицу, оне су преки лек од тога. Сад ваља да зађемо по шуми и да хватамо те бубице, па да му дамо да попије, јамачно ће му бити боље.
ПЕТАР: А како се познају те бубе?
ИВАН: Где год видите какву малу бубицу, ухватите је и гледајте има ли на носу брадавицу; ако има, задржите је, ако нема, пустите је.
ПЕТАР: Буби нос и брадавица! Ха! Име му се искоренило! Кад му ја бубу устражим, онда се он излечио! (Сви се хајдуци буне).
ИВАН: А шта знате друго?
ПЕТАР (дигне пушку): Ова ће знати, ако ми не знамо.
ИВАН: Милету пушка не бије.
ПЕТАР: Милету не бије, али бије кога бије.
ЖИВОЈИН: Ман'те се тога,људи!
ПЕТАР: Шта да се манемо, да нас он баца у беду? Неће ни тога бити.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.