Родољупци/17

Извор: Викизворник

◄   5. Позорје 6. 7.   ►

Позорје шесто


ЖУТИЛОВ, ПРЕЂАШЊИ


ЖУТИЛОВ: Новине, преко новина!

ЗЕЛЕНИЋКА: Боље да их и немамо.

ЖУТИЛОВ: Мислим да се ми држимо Маџара.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, како?

ЛЕПРШИЋ: Кад може српски војвода, зашто не би' и ми?

ЗЕЛЕНИЋКА: Готово имате право.

ЖУТИЛОВ: Било је битке.

ЗЕЛЕНИЋКА (живо): Је ли? Гди?

ЖУТИЛОВ: На млого места; но није најбоље испало.

ЗЕЛЕНИЋКА: А зар може боље бити код толиких мађарона?

ЖУТИЛОВ: Код Алибунара су се жестоко тукли. Маџара је пало небројено, али су наши морали ретерирати.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа, само ако је много Маџара пало.

ЖУТИЛОВ: Пало их је, те се броја не зна. Зато од једа и жалости сво село спале.

ЛЕПРШИЋ: Варвари!

ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника.

ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепше бити.

ЖУТИЛОВ: Пре тога била је битка на Томашевцима, гди их је врли Книћанин страшно потукао. Но битка алибунарска пореметила је српску храброст. Маџари поново пођу на Томашевац и дођу у Јарковац на конак. Србљи то дочују и нападну ноћу на њи'. Шта је Маџара ту изгинуло, кажу да је за преповест. Све су им топове били отели. Но како се то догоди, догоди, тек наши ретерирају и оставе им све топове.

ЗЕЛЕНИЋКА: Издајство!

ЖУТИЛОВ: Кажу, но ко ће то знати? Сад се Маџари врате у село, и не само што га попале него и све што су нашли, мало и велико, потуку.

ЛЕПРШИЋ: О, варварског народа!

ЗЕЛЕНИЋКА: Добро је то: сад ће се тек Сервијанци огорчити, па ће бити триста јада од њи'!

ЖУТИЛОВ: Ја бих реко да се сложимо с Маџарима. Од Србаља, видим, неће бити ништа.

ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, господине Жутилове, ви који сте били огледало родољубаца!

ЖУТИЛОВ: А шта помаже кад смо слаби?

ЛЕПРШИЋ: Ми слаби? Три смо на једнога.

ЖУТИЛОВ: Три је њи' на нас једнога.

ЛЕПРШИЋ: А Бан и Виндишгрец?

ЖУТИЛОВ: Док они дођу, овде нас могу све истребити.

ЗЕЛЕНИЋКА: Нек истребе. С отим ће се више сами истребити.

ЛЕПРШИЋ: Мени је свеједно ако не може бити српско, биће славјанско царство.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.