Rodoljupci/17
Pozorje šesto
ŽUTILOV, PREĐAŠNjI
ŽUTILOV: Novine, preko novina!
ZELENIĆKA: Bolje da ih i nemamo.
ŽUTILOV: Mislim da se mi držimo Madžara.
ZELENIĆKA: Šta, kako?
LEPRŠIĆ: Kad može srpski vojvoda, zašto ne bi' i mi?
ZELENIĆKA: Gotovo imate pravo.
ŽUTILOV: Bilo je bitke.
ZELENIĆKA (živo): Je li? Gdi?
ŽUTILOV: Na mlogo mesta; no nije najbolje ispalo.
ZELENIĆKA: A zar može bolje biti kod tolikih mađarona?
ŽUTILOV: Kod Alibunara su se žestoko tukli. Madžara je palo nebrojeno, ali su naši morali reterirati.
ZELENIĆKA: Ništa, samo ako je mnogo Madžara palo.
ŽUTILOV: Palo ih je, te se broja ne zna. Zato od jeda i žalosti svo selo spale.
LEPRŠIĆ: Varvari!
ZELENIĆKA: Ništa zato; platiće se sve to iz dobara buntovnika.
LEPRŠIĆ: Bogami, pravo kažete. Da gledimo da i druga sela popale, bar će posle lepše biti.
ŽUTILOV: Pre toga bila je bitka na Tomaševcima, gdi ih je vrli Knićanin strašno potukao. No bitka alibunarska poremetila je srpsku hrabrost. Madžari ponovo pođu na Tomaševac i dođu u Jarkovac na konak. Srblji to dočuju i napadnu noću na nji'. Šta je Madžara tu izginulo, kažu da je za prepovest. Sve su im topove bili oteli. No kako se to dogodi, dogodi, tek naši reteriraju i ostave im sve topove.
ZELENIĆKA: Izdajstvo!
ŽUTILOV: Kažu, no ko će to znati? Sad se Madžari vrate u selo, i ne samo što ga popale nego i sve što su našli, malo i veliko, potuku.
LEPRŠIĆ: O, varvarskog naroda!
ZELENIĆKA: Dobro je to: sad će se tek Servijanci ogorčiti, pa će biti trista jada od nji'!
ŽUTILOV: Ja bih reko da se složimo s Madžarima. Od Srbalja, vidim, neće biti ništa.
ZELENIĆKA: Šta, gospodine Žutilove, vi koji ste bili ogledalo rodoljubaca!
ŽUTILOV: A šta pomaže kad smo slabi?
LEPRŠIĆ: Mi slabi? Tri smo na jednoga.
ŽUTILOV: Tri je nji' na nas jednoga.
LEPRŠIĆ: A Ban i Vindišgrec?
ŽUTILOV: Dok oni dođu, ovde nas mogu sve istrebiti.
ZELENIĆKA: Nek istrebe. S otim će se više sami istrebiti.
LEPRŠIĆ: Meni je svejedno ako ne može biti srpsko, biće slavjansko carstvo.
|