Родољупци/17
Позорје шесто
ЖУТИЛОВ, ПРЕЂАШЊИ
ЖУТИЛОВ: Новине, преко новина!
ЗЕЛЕНИЋКА: Боље да их и немамо.
ЖУТИЛОВ: Мислим да се ми држимо Маџара.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, како?
ЛЕПРШИЋ: Кад може српски војвода, зашто не би' и ми?
ЗЕЛЕНИЋКА: Готово имате право.
ЖУТИЛОВ: Било је битке.
ЗЕЛЕНИЋКА (живо): Је ли? Гди?
ЖУТИЛОВ: На млого места; но није најбоље испало.
ЗЕЛЕНИЋКА: А зар може боље бити код толиких мађарона?
ЖУТИЛОВ: Код Алибунара су се жестоко тукли. Маџара је пало небројено, али су наши морали ретерирати.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа, само ако је много Маџара пало.
ЖУТИЛОВ: Пало их је, те се броја не зна. Зато од једа и жалости сво село спале.
ЛЕПРШИЋ: Варвари!
ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа зато; платиће се све то из добара бунтовника.
ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепше бити.
ЖУТИЛОВ: Пре тога била је битка на Томашевцима, гди их је врли Книћанин страшно потукао. Но битка алибунарска пореметила је српску храброст. Маџари поново пођу на Томашевац и дођу у Јарковац на конак. Србљи то дочују и нападну ноћу на њи'. Шта је Маџара ту изгинуло, кажу да је за преповест. Све су им топове били отели. Но како се то догоди, догоди, тек наши ретерирају и оставе им све топове.
ЗЕЛЕНИЋКА: Издајство!
ЖУТИЛОВ: Кажу, но ко ће то знати? Сад се Маџари врате у село, и не само што га попале него и све што су нашли, мало и велико, потуку.
ЛЕПРШИЋ: О, варварског народа!
ЗЕЛЕНИЋКА: Добро је то: сад ће се тек Сервијанци огорчити, па ће бити триста јада од њи'!
ЖУТИЛОВ: Ја бих реко да се сложимо с Маџарима. Од Србаља, видим, неће бити ништа.
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, господине Жутилове, ви који сте били огледало родољубаца!
ЖУТИЛОВ: А шта помаже кад смо слаби?
ЛЕПРШИЋ: Ми слаби? Три смо на једнога.
ЖУТИЛОВ: Три је њи' на нас једнога.
ЛЕПРШИЋ: А Бан и Виндишгрец?
ЖУТИЛОВ: Док они дођу, овде нас могу све истребити.
ЗЕЛЕНИЋКА: Нек истребе. С отим ће се више сами истребити.
ЛЕПРШИЋ: Мени је свеједно ако не може бити српско, биће славјанско царство.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|