Прехвала/36
| ←Тринајсти призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ЧЕТРНАЈСТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ЧЕТРНАЈСТИ ПРИЗОР
Пређашњи, Томислава уведу двојица.
ЖУПАН:
Шта до Бога: ти си јако рањен!
ТОМИСЛАВ:
Ранише ме: ал’ ћу пребољети
Тек кад тебе међ нама видимо!
ПРЕХВАЛА (тронута):
Томиславе, зло си пребледио!
ТОМИСЛАВ (слабим гласом):
Зрак радости с твога драгог лица
И моје ће скоро зажарити.
ЖУПАН (разшири руке):
Кад и тебе у жлвоту видим
Радост ми је цела и подпуна.
Ходи амо, млађани јуначе,
Да те к срдцу пригрлим захвалном.
Од данас ћеш сином мени бити
И зови ме своим родитељем.
А за твоје свијетле заслуге
Поклањам ти жупу Љубовичку,
Нек је твоја и твога порода
Док ти буде рода и колена!
ТОМИСЛАВ (с болом у гласу):
Једна љубов к твојој дичној кћери
Изведе ме данас на боиште;
Она ули у мишцу ми снагу,
Те ти могох живот сачувати
Желиш ли ми услугу наградит’,
Дај ми ћерку да ми буде љуба;
Не можем ли тако учинити,
Остови ме да умрем у мисли
Да ће чиста љубови сузица
Из ока јој на гроб ми канути!
(Посрне и метну га на столицу.)
ЖУПАН (гледи на Прехвалу):
Кћери, шта ћу да му одговорим?
ПРЕХВАЛА (одважно):
Данас иишт’ му одрећи не смемо!
ЖУПАН (узме је и приведе Томиславу):
За мој живот лепши теби дајем.
ТОМИСЛАВ (у изумљењу):
Прехвало! (онесвестне.)
ПРЕХВАЛА:
Јаох, умре!
МИЛЕНА (цикне и хоће да падне, но прихвате је.)
ЖУПАН:
Скидајте му
Брже оклоп... (Скину му оклоп.)
Таки по лекара...
Ова рана наглу смрт доноси!
(Сви се узбуне.)
ПРЕХВАЛА (клекне до њега држи га за руку и плаче.)
ТОМИСЛАВ (дође к себи, погледи подуго Прехвалу и проговори):
Варам ли се? Је си л’ ти Прехвало?
ПРЕХВАЛА:
Ја сам! ја сам! Не вараш се!
ТОМИСЛАВ:
Дакле
И пак није тек празан сан био!
Сад не марим нека одмах умрем!
ПРЕХВАЛА:
Живи само, ја ћу ти животу
Пут посути мирисном ружицом!
ТОМИСЛАВ (пригне се к њој, тихо):
Говори л’ то љубов ил’ захвалност?
ПРЕХВАЛА:
То говори верна заручница!
ТОМИСЛАВ (падајући у натраг на столицу):
Злобна судбо, зар ме за реч узе’?
Прехвало! Ох! умирем!
ПРЕХВАЛА:
Помоз’те!
Помажите!... ето већ издише...
(Завеса пада)
|