Прехвала/37
| ←Четрнајсти призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ЧЕТВРТИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Ноћ; вика. Грци нападају на град жупанов, његови се људи бране.
Прехвала и Милена стоје, за тим Жупан који нагло уђе.
ПРЕХВАЛА:
Шта је, отче, како стоје ствари.
ЖУПАН:
Зло је кћери! Велика им помоћ
Стиже. Са свих страна јуришају.
Оно мало људи, што имамо,
Што рањено а што уморено
Немож’ доста да их отискује.
Нећемо се задуго држати.
Него куп'те што боље имате,
Па ћемо се ако нужда дође
Тајним путем из града извући.
ПРЕХВАЛА:
А како ]е Томислову?
ЖУПАН:
Боље
Него мени: он за ништа незна!
ПРЕХВАЛА:
Шта за Бога, да није промин’о?
ЖУПАН:
Није умро већ за себе незна.
Од ране је добио врућицу.
Што ћу с' њиме? да га ту оставим,
Главу ће му Грци одкинути...
ПРВХВАЛА:
Не смемо га отче оставити.
ЖУПАН:
Ако ли га са собом узмемо,
На путу ће нама изданути.
ПРЕХВАЛА:
Ви идите, ја овде остајем...
ЖУПАН:
Ти да овде у граду останеш!
То бит’ несме, то бити не може!
Боље ти је од мепе погинут’
Нег дочекат’ у узетом граду
Разуздане грчке чопорове.
|