Прехвала/35
| ←Дванајсти призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ТРИНАЈСТИ ПРИЗОР |
Четрнајсти призор→ |
ТРИНАЈСТИ ПРИЗОР
Милвна. Прехвала. Жупан. Пијена. Бигрен, и других више.
ПРЕХВАЛА (грлећи отца):
Тешке среће, кад те видим овде.
ЖУПАН:
То је срећа, само незнам чија:
Моја, твоја, ил’ Томислављева.
Већ сам био с животом начисто;
Већ проклете сохе дигоше се:
Сва ме нада бија оставила,
Јер сам знао да у граду нема
Доста људи да ме ослободе.
У једаред град отвори врата,
И јуначку смотрих гомилицу
Како суну као пламен живи
Као муња до мене плануше;
Познат глас ми: „не бој се!“ повиче,
И Томислав даде ме Бигрену.
„Сад ви у град, ја ћу у душмане“!
Тако викне, пак у Грке севне,
А они се пред њим повинуше
Ја и Бигрен с неколико људи
Брже у град, и ево нас овде!
ПИЈЕНА:
Дивно те је чудо избавило.
ЖУЛАН:
Није чудо већ срећа јуначка!
Снажна воља уз чврсту мишицу
Гони војске, као вук јагањце...
Но има ли кога међу вама
Да ми каже шта је с Томиславом?
БИГРЕН:
У први мах душмани стукнуше;
Но кад виде да је наших мало,
Салете их и у град одбију.
(Напољу се чује граја.)
|