Поп Ћира и поп Спира/6
Глава шеста
У којој је описан недељни дан у селу, а може се цела прескочити, јер је само као епизода у овој приповеци.
Осванула је света недеља, то једно ваљада најлепше и најкорисније дело благога Створитеља. Он је сам заповедио да се тога дана ништа не ради, и побожни свет поп-Ћириног и поп-Спириног села ниједну, ни написану, заповест божју није тако свесрдно испуњавао као ову усмену.
Лепа је недеља свуд на овом божјем свету; лепа и у граду, али тек, мислим, да није нигде лепша недеља него у селу. У селу се још у суботу после подне опажа да се приближује. Друкчије је у кући и пред кућом. У кући се риба и чисти. Дечурлија је комотнија суботом; може се играти и каљати до миле воља. »Нека, и тако је сутра недеља, пресвуће се«, веле старији прљавој деци. Девојке спремају шлинговане сукње за рогаљ, момци мажу чизме да омекшају, а бабе траже дугмад и наливају зејтин у кандило и пале кандило и крсте се кад зазвони на вечерње, и распитују који ће господин-попа сутра да служи, и наређују да се татине чизме добро намажу машћу и истрљају јер се прошле недеље тужио да су га убијале и морао их још у порти скинути.
Био је леп летњи дан, ова данашња недеља. Јутрење свршено, излази свет из цркве. Обе попадије се враћају с јутрења свака својој кући. Разговарају се идући тако из цркве о свачему; о дану, како је леп, а како је и ноћас изгледало да ће бити кише. О госту ни речи! Гђа Перса се решила да не спомене, а гђа Сида ћути, или о којечему говори. »Видиш, бештије једне«, мисли у себи гђа Перса, »како се каприцирала, па баш ни једне речи! Ни да се бар пошали да нас позове после ручка!« Сва јој је мораста изгледала, али јој није дала приметити да се љути.
Растадоше се љубазно, и оде свака својој кући.
Ах, како је лепа недеља у селу! Лепа од ранога јутра па све до понедељника ујутру. И у вароши, па има неке разлике између радног и недељног дана, али никада тако као у селу. Нека свечана тишина још с јутра казује да је празник. Испред сваке куће почишћено и поливено, а све мирише на мокру прашину. Сво село чисто као умивено лице. Испред кућа овде онде виђају се гомиле деце чисто обучене где стоје, не играју се, да се не искаљају. На ногама им чизмице, на плећима преко кошуље од танког српског платна прслучићи свилени са сребрном пуцади, а на глави нови чисти шеширићи (у деце већих газда свилени и чупави), из којих још нису пили воде на Тиси, ни јели дуда, нити се њима играли »шоркапе«. За шеширом жућкасто ковиље; расцветало се на сунцу па покрило и умотало сав шешир. Сва деца умивена и очешљања, а косица им намазана зејтином. Све на њима чисто, а често и ново, па и деца добила неки свечани, недељни изглед, па и самима им нешто необично; некако су ограничени, не смеју да се рву, да се пентрају на дрво и једу дуд, не смеју да се јуре и шорају ногама прашину, која је неупотребљена са шаке мирно лежала насред пута, него морају да стоје тако мирно, па да се гледају чији је прслук лепши н ко има већи ред сребрне дугмади. Али чим се сврши литургија, они се одмах раскомоте; још у црквеној порти свуку чизме, па боси лете кућама са чизмицама у рукама. Понека девојка промакне брзо у комшилук, испод старе рекле види се чиста кошуљица, а шуште и жуборе чисте беле сукње на њој. Али тек после подне, на рогљу ће тек да сине у свој лепоти својој, а сад је отрчала у комшилук да позајми часком оклагију; њихова се скрхала прекјуче кад је мáма била нешто љута, а тáту баш онда дон’о андрак да јој се умеша у посао и да јој показује како да зготови неко јело. — Стари седе пред кућом па пућкају на луле; понеки се тужи на камиш и вајка се што га је синоћ заборавио да ишчисти, па сад добио к’о крајнике вукући дим, те му пресело сво задовољство и уживање. Девојке се провредниле па раде код својих кућа; раде да се сатру. Трпе све и не одговарају, само да их пусте после подне на рогаљ у коло. Ала ће да се шарени после подне сокак од момака и од девојака; ала ће да замирише од калопера и мајкине душице рогаљ где се вије коло! Ту ће свака свога видети, а све ће видети Тиму, нотарошевог писара, који у селу живи као мали бог са својих тридесет форинти месечно.
И он се радовао недељи, а особито ако се десило те је недеља била лепа, без ветра или кише; јер онда би могао обући своје беле панталоне и метнути на главу свој, једини у селу, сламни шешир, кога сâм почешће сумпором пере. Тада би обукао и сомотски капут и лаковане ципеле, а косу очешљао онако, што кажу, »на ларму«, па би се шетао по селу, певуцао »Седам шори, седам дика моји’« и погледом унесрећавао све девојке и лево и десно, са чега је навукао на себе не малу мрзост и опасност од паорских момака.
Недељом се пре подне смео слободно шетати, јер пре службе га није могло ништа снаћи. Бар нико не памти тако штогод. Ни стари брица Јефта не памти да је за четрдесет година свога бријања и ординирања у селу икоме, на пример, прао главу и заустављао крв недељом пре подне. Такви се случајеви дешавају тек после подне. А то је Тима знао добро, можда чак и из сопственог и горког искуства, јер се тако нешто зуцкало и причало да је као једаред, једно предвече, ђаволски перјао сокаком. А после, вероватно је још и стога да је нешто на ту форму морало бити, јер што би то баш њему певали, кад прође, ону данас већ јако раширену и познату песму:
Ал’ не смеду ноћом да идеду,
Од вашака паворски’ момака:
Виле вуку, а пулгере туку,
Та је песма постала у овом селу, али је добротом (односно: пакошћу) Шаце брице публикована у Велико-бечкеречком календару, и тако спасена од заборава и постала данас већ позната »од Пеште даж до Черне Горе«. Писар Тима се, истина, у себи секирао и љутио на то, али је свакога уверавао да се то никако на њега не односи, јер њему тако што није никад у животу пасирало, премда је он један обешењак односно женских. Он тера само »хец«, од дуга времена. А иначе, он се и не мисли овде на селу заробити и оковати, него чека само то да му умре нека стара богата стрина, па кад је наследи, он ће одмах у варош, а тамо ће имати на сваки прст по десет. Зна »бухалтерај«; тражиће принципала, где ће имати лепу практику и лепу принципалову ћерку, па је онда на коњу, што веле. Јер он не познаје још то женско створење које је у стању да му се одупре, само кад је он онако обешењачки, онако по његовски, погледа. А знао је кад и како треба погледати. На капуташке, то јест пулгерске девојке само погледа и уздахне, а на паорске намигне и кресне очима тако жестоко да му понекад спадне и сламни шешир с главе. И данас је већ почео своје обешењаклуке. Једна му је већ рекла: »О мустро!« али то њега није много женирало. Знао је да је боље кад женска грди него кад се чини невешта, па се није бојао; он се само бојао оних дренових буџа које се дању по дућанима продају, а ноћу и забадава по сокацима деле. Али данас пре подне у недељу он се ни тога није бојао, него је продужавао пут у цркву.
А већ је први и други пут звонило у цркву на службу. Чуло се да је нови учитељ дошао, а онда наравно да се надало да ће он данас као гост и Херувику певати, па су и гомиле света све чешће бивале. Чим је први пут зазвонило, старци истресоше луле и турише их у чизме, прекрстише се, наредише у кући шта треба, па се достојанствено поштапајући кренуше у цркву.
Пошао свет на литургију, па се све шарени сокак од лепоте. Час из ове, час из оне куће испадне тек из авлијских врата кита; придружи се гомили, и гомила расте све већа и већа што ближе цркви. Људи се крећу достојанствено напред: ниједан нема лулу у устима, него са штаповима у рукама иду и разговарају се, а жене и ћерке за њима. Жене држе у рукама мараме савијене на троугао, бабе мараме са завијеном китом босиљка, од које кидају струк и дају млâдама кад их ове пољубе у руку а оне њих у образ, а девојке носе сунцобране држећи их по средини обавијене марамом да их не упрљају. Све то иде у цркву полако и достојанствено, да се помоли богу, да се поразговори, да поседи мало у порти, да разгледа како је која обучена — и ко ће ти све знати и овде набројати зашто све иде свет у цркву недељом преко године. Али ове недеље сви су ишли у једној цељи: бабе да чују, а девојке да виде новог учитеља. Само стара гркиња Соса, она се није кренула у цркву ни да чује ни да види новог учитеља, него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће, и сада ево први пут чита апостол! Већ две су недеље како га баба преслишава, онако стара, цео апостол напамет! То је желела и молила бога да доживи, па онда не мари да склопи очи. Међутим њен зет Палчика, отац малога Савице, вели да баба то само тако каже; увек она има изговора и разлога да се што више задржи на овој грешној земљи. Тако је желела и за прво унуче своје, Савичиног много старијег брата, Гавру. Кад се родио, приповеда Палчика, а баба каже: »Фала богу кад сам дочекала унука; сад само молим бога да ме не узме к себи док му баба не сашије гаћице.« А кад му је сашила, а она опет вели: »Само да ми бог да дана да га видим калфом.« А кад Гавра постаде калфа, а она опет вели: »О боже, подрж’ још који дан, да га баба ожени лепо!« А кад је дочекала и то, и оженила Гавру, а она после остави Гавру к’о да га никад није ни било, па окупи молити бога да доживи да види Ђуру, средњега брата, да је отворио дућан и постао сам свој газда. Е, и то је дочекала. Сад узела најмлађе унуче Савицу, и сад њега чека да ожени. »Видићете само«, говорио је Палчика, »ја сам малерозан човек, преживиће та све нас, ожениће и Савицу и посашиваће и праунуцима гаћице а по тестаменту док је она жива, она све ужива и не сме се ништа ни продати ни делити. Неће баба у труц да умре!« Тако се отприлике јадао Палчика пријатељима, а баба једнако здрава, иде у цркву на сва јутрења, све службе, сва вечерња и све погребе, — па тако и данас тим пре иде што ће њен Савица да осветли фамилији образ.
Све се кренуло, само редуше остале код куће код ручка, а међу редушама наравно да је понајвише баба. Оне ће се већ код куће молити богу; кад зазвони »Достојно«, а оне стану па се прекрсте и очитају »Оченаш« или и само »Вјерују«; ово последње, наравно, никад цело, прескоче многи члан вере, али тек очитају и дотерају крају.
Служба је била и свршила се. Сва се очекивања испунила; и Савица читао апостол, и нови учитељ певао Херувику, па чак (преко очекивања) и поп Спира говорио предику. Кад је Савица читао апостол, а госпоја-Соси гркињи очи пуне суза, и она полако у себи чита апостол, а само чујеш како брише нос од силних суза. Била је сретна преко сваке мере, и једва је чекала да му кроз дан два дâ што му је обећала ако се лепо покаже. А обећали су му, код куће, да ће му купити чизмице са мамузама и поклонити ждребе кад се ождреби стари Пирош, и да ће му дати дугачак бич са кратким ишараним бичаљем и швигаром. Кад је нови учитељ запевао, сви су се људи претворили у уво, а девојке у око, па га слушали и гледали и уживали у појању и персони његовој. Као и на вечерњу јуче, тако и данас, многи су му похвалили глас. А кад је поп Спира говорио предику о Спокојној жизни, некима се оте: »Та гле поп-Спире!« — сви су се просто зачудили и питали: Откуд сад он да говори, кад он то баш није марио! Та једва га натера поп Ћира и о већим празницима да говори! Зато су се многи, чим поп Спира отпоче »Љубимоје стадо!« примакли ближе, не верујући ваљда својим очима и ушима; понеки се окренуо улола олтару, па направио шаком као неки заклон од ува да чује боље. Кад се свршило све и запевало »Буди имја« и стала делити навора, приђе и нови учитељ и узе три комада: за гђу домаћицу где ће бити на ручку, за фрајла-Јулу и за себе.
Куља свет из цркве; пуна црквена порта. Пролазе једни мимо других, поздрављају се, мере се од главе до пете, тако да ниједна ситница неће остати неопажена, а нарочито што се тиче женскога света. Како је која очешљана, обучена, је ли блеђа или руменија него радним даном — све се то почело да посматра у цркви, а довршило у порти или на сокаку. Бабе се разговарају о редушама, и о томе како је лети лакше него зими сетити се шта да се зготови за ручак; људи о пољским радовима и о разним лоповлуцима пударским; а млади момци и девојке пролазе једни поред других, али не говоре ништа него се само поглéдају крадом испод очију, само се поглéдају, али ти погледи много више кажу него најдебље књиге и најбрбљавији језици. Још мало па порта остаде скоро празна. У порти још осташе само нови и стари учитељ, очекујући поп-Спиру, који се задржао мало с туторима и прегледао приход што је пао на тас, у коме се нашло доста крајцара, госпоја-Сосин двогрошак, па чак и један сексер. Кад и с тим беху готови, изађе поп Спира, и поздрави се с учитељем, који га је чекао.