Pređi na sadržaj

Pop Ćira i pop Spira/6

Izvor: Викизворник
◄   Glava peta Glava sedma   ►


Glava šesta


U kojoj je opisan nedeljni dan u selu, a može se cela preskočiti, jer je samo kao epizoda u ovoj pripoveci.
 

Osvanula je sveta nedelja, to jedno valjada najlepše i najkorisnije delo blagoga Stvoritelja. On je sam zapovedio da se toga dana ništa ne radi, i pobožni svet pop-Ćirinog i pop-Spirinog sela nijednu, ni napisanu, zapovest božju nije tako svesrdno ispunjavao kao ovu usmenu.

Lepa je nedelja svud na ovom božjem svetu; lepa i u gradu, ali tek, mislim, da nije nigde lepša nedelja nego u selu. U selu se još u subotu posle podne opaža da se približuje. Drukčije je u kući i pred kućom. U kući se riba i čisti. Dečurlija je komotnija subotom; može se igrati i kaljati do mile volja. »Neka, i tako je sutra nedelja, presvuće se«, vele stariji prljavoj deci. Devojke spremaju šlingovane suknje za rogalj, momci mažu čizme da omekšaju, a babe traže dugmad i nalivaju zejtin u kandilo i pale kandilo i krste se kad zazvoni na večernje, i raspituju koji će gospodin-popa sutra da služi, i naređuju da se tatine čizme dobro namažu mašću i istrljaju jer se prošle nedelje tužio da su ga ubijale i morao ih još u porti skinuti.

Bio je lep letnji dan, ova današnja nedelja. Jutrenje svršeno, izlazi svet iz crkve. Obe popadije se vraćaju s jutrenja svaka svojoj kući. Razgovaraju se idući tako iz crkve o svačemu; o danu, kako je lep, a kako je i noćas izgledalo da će biti kiše. O gostu ni reči! Gđa Persa se rešila da ne spomene, a gđa Sida ćuti, ili o koječemu govori. »Vidiš, beštije jedne«, misli u sebi gđa Persa, »kako se kapricirala, pa baš ni jedne reči! Ni da se bar pošali da nas pozove posle ručka!« Sva joj je morasta izgledala, ali joj nije dala primetiti da se ljuti.

Rastadoše se ljubazno, i ode svaka svojoj kući.

Ah, kako je lepa nedelja u selu! Lepa od ranoga jutra pa sve do ponedeljnika ujutru. I u varoši, pa ima neke razlike između radnog i nedeljnog dana, ali nikada tako kao u selu. Neka svečana tišina još s jutra kazuje da je praznik. Ispred svake kuće počišćeno i poliveno, a sve miriše na mokru prašinu. Svo selo čisto kao umiveno lice. Ispred kuća ovde onde viđaju se gomile dece čisto obučene gde stoje, ne igraju se, da se ne iskaljaju. Na nogama im čizmice, na plećima preko košulje od tankog srpskog platna prslučići svileni sa srebrnom pucadi, a na glavi novi čisti šeširići (u dece većih gazda svileni i čupavi), iz kojih još nisu pili vode na Tisi, ni jeli duda, niti se njima igrali »šorkape«. Za šeširom žućkasto kovilje; rascvetalo se na suncu pa pokrilo i umotalo sav šešir. Sva deca umivena i očešljanja, a kosica im namazana zejtinom. Sve na njima čisto, a često i novo, pa i deca dobila neki svečani, nedeljni izgled, pa i samima im nešto neobično; nekako su ograničeni, ne smeju da se rvu, da se pentraju na drvo i jedu dud, ne smeju da se jure i šoraju nogama prašinu, koja je neupotrebljena sa šake mirno ležala nasred puta, nego moraju da stoje tako mirno, pa da se gledaju čiji je prsluk lepši n ko ima veći red srebrne dugmadi. Ali čim se svrši liturgija, oni se odmah raskomote; još u crkvenoj porti svuku čizme, pa bosi lete kućama sa čizmicama u rukama. Poneka devojka promakne brzo u komšiluk, ispod stare rekle vidi se čista košuljica, a šušte i žubore čiste bele suknje na njoj. Ali tek posle podne, na roglju će tek da sine u svoj lepoti svojoj, a sad je otrčala u komšiluk da pozajmi časkom oklagiju; njihova se skrhala prekjuče kad je máma bila nešto ljuta, a tátu baš onda don’o andrak da joj se umeša u posao i da joj pokazuje kako da zgotovi neko jelo. — Stari sede pred kućom pa pućkaju na lule; poneki se tuži na kamiš i vajka se što ga je sinoć zaboravio da iščisti, pa sad dobio k’o krajnike vukući dim, te mu preselo svo zadovoljstvo i uživanje. Devojke se provrednile pa rade kod svojih kuća; rade da se satru. Trpe sve i ne odgovaraju, samo da ih puste posle podne na rogalj u kolo. Ala će da se šareni posle podne sokak od momaka i od devojaka; ala će da zamiriše od kalopera i majkine dušice rogalj gde se vije kolo! Tu će svaka svoga videti, a sve će videti Timu, notaroševog pisara, koji u selu živi kao mali bog sa svojih trideset forinti mesečno.

I on se radovao nedelji, a osobito ako se desilo te je nedelja bila lepa, bez vetra ili kiše; jer onda bi mogao obući svoje bele pantalone i metnuti na glavu svoj, jedini u selu, slamni šešir, koga sâm počešće sumporom pere. Tada bi obukao i somotski kaput i lakovane cipele, a kosu očešljao onako, što kažu, »na larmu«, pa bi se šetao po selu, pevucao »Sedam šori, sedam dika moji’« i pogledom unesrećavao sve devojke i levo i desno, sa čega je navukao na sebe ne malu mrzost i opasnost od paorskih momaka.

Nedeljom se pre podne smeo slobodno šetati, jer pre službe ga nije moglo ništa snaći. Bar niko ne pamti tako štogod. Ni stari brica Jefta ne pamti da je za četrdeset godina svoga brijanja i ordiniranja u selu ikome, na primer, prao glavu i zaustavljao krv nedeljom pre podne. Takvi se slučajevi dešavaju tek posle podne. A to je Tima znao dobro, možda čak i iz sopstvenog i gorkog iskustva, jer se tako nešto zuckalo i pričalo da je kao jedared, jedno predveče, đavolski perjao sokakom. A posle, verovatno je još i stoga da je nešto na tu formu moralo biti, jer što bi to baš njemu pevali, kad prođe, onu danas već jako raširenu i poznatu pesmu:

Sad pulgeri postali švaleri,

Al’ ne smedu noćom da idedu,
Od vašaka pavorski’ momaka:
Vile vuku, a pulgere tuku,

Vile zveče, a pulgeri dreče!


Ta je pesma postala u ovom selu, ali je dobrotom (odnosno: pakošću) Šace brice publikovana u Veliko-bečkerečkom kalendaru, i tako spasena od zaborava i postala danas već poznata »od Pešte daž do Černe Gore«. Pisar Tima se, istina, u sebi sekirao i ljutio na to, ali je svakoga uveravao da se to nikako na njega ne odnosi, jer njemu tako što nije nikad u životu pasiralo, premda je on jedan obešenjak odnosno ženskih. On tera samo »hec«, od duga vremena. A inače, on se i ne misli ovde na selu zarobiti i okovati, nego čeka samo to da mu umre neka stara bogata strina, pa kad je nasledi, on će odmah u varoš, a tamo će imati na svaki prst po deset. Zna »buhalteraj«; tražiće principala, gde će imati lepu praktiku i lepu principalovu ćerku, pa je onda na konju, što vele. Jer on ne poznaje još to žensko stvorenje koje je u stanju da mu se odupre, samo kad je on onako obešenjački, onako po njegovski, pogleda. A znao je kad i kako treba pogledati. Na kaputaške, to jest pulgerske devojke samo pogleda i uzdahne, a na paorske namigne i kresne očima tako žestoko da mu ponekad spadne i slamni šešir s glave. I danas je već počeo svoje obešenjakluke. Jedna mu je već rekla: »O mustro!« ali to njega nije mnogo ženiralo. Znao je da je bolje kad ženska grdi nego kad se čini nevešta, pa se nije bojao; on se samo bojao onih drenovih budža koje se danju po dućanima prodaju, a noću i zabadava po sokacima dele. Ali danas pre podne u nedelju on se ni toga nije bojao, nego je produžavao put u crkvu.

A već je prvi i drugi put zvonilo u crkvu na službu. Čulo se da je novi učitelj došao, a onda naravno da se nadalo da će on danas kao gost i Heruviku pevati, pa su i gomile sveta sve češće bivale. Čim je prvi put zazvonilo, starci istresoše lule i turiše ih u čizme, prekrstiše se, narediše u kući šta treba, pa se dostojanstveno poštapajući krenuše u crkvu.

Pošao svet na liturgiju, pa se sve šareni sokak od lepote. Čas iz ove, čas iz one kuće ispadne tek iz avlijskih vrata kita; pridruži se gomili, i gomila raste sve veća i veća što bliže crkvi. Ljudi se kreću dostojanstveno napred: nijedan nema lulu u ustima, nego sa štapovima u rukama idu i razgovaraju se, a žene i ćerke za njima. Žene drže u rukama marame savijene na trougao, babe marame sa zavijenom kitom bosiljka, od koje kidaju struk i daju mlâdama kad ih ove poljube u ruku a one njih u obraz, a devojke nose suncobrane držeći ih po sredini obavijene maramom da ih ne uprljaju. Sve to ide u crkvu polako i dostojanstveno, da se pomoli bogu, da se porazgovori, da posedi malo u porti, da razgleda kako je koja obučena — i ko će ti sve znati i ovde nabrojati zašto sve ide svet u crkvu nedeljom preko godine. Ali ove nedelje svi su išli u jednoj celji: babe da čuju, a devojke da vide novog učitelja. Samo stara grkinja Sosa, ona se nije krenula u crkvu ni da čuje ni da vidi novog učitelja, nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće, i sada evo prvi put čita apostol! Već dve su nedelje kako ga baba preslišava, onako stara, ceo apostol napamet! To je želela i molila boga da doživi, pa onda ne mari da sklopi oči. Međutim njen zet Palčika, otac maloga Savice, veli da baba to samo tako kaže; uvek ona ima izgovora i razloga da se što više zadrži na ovoj grešnoj zemlji. Tako je želela i za prvo unuče svoje, Savičinog mnogo starijeg brata, Gavru. Kad se rodio, pripoveda Palčika, a baba kaže: »Fala bogu kad sam dočekala unuka; sad samo molim boga da me ne uzme k sebi dok mu baba ne sašije gaćice.« A kad mu je sašila, a ona opet veli: »Samo da mi bog da dana da ga vidim kalfom.« A kad Gavra postade kalfa, a ona opet veli: »O bože, podrž’ još koji dan, da ga baba oženi lepo!« A kad je dočekala i to, i oženila Gavru, a ona posle ostavi Gavru k’o da ga nikad nije ni bilo, pa okupi moliti boga da doživi da vidi Đuru, srednjega brata, da je otvorio dućan i postao sam svoj gazda. E, i to je dočekala. Sad uzela najmlađe unuče Savicu, i sad njega čeka da oženi. »Vidićete samo«, govorio je Palčika, »ja sam malerozan čovek, preživiće ta sve nas, oženiće i Savicu i posašivaće i praunucima gaćice a po testamentu dok je ona živa, ona sve uživa i ne sme se ništa ni prodati ni deliti. Neće baba u truc da umre!« Tako se otprilike jadao Palčika prijateljima, a baba jednako zdrava, ide u crkvu na sva jutrenja, sve službe, sva večernja i sve pogrebe, — pa tako i danas tim pre ide što će njen Savica da osvetli familiji obraz.

Sve se krenulo, samo reduše ostale kod kuće kod ručka, a među redušama naravno da je ponajviše baba. One će se već kod kuće moliti bogu; kad zazvoni »Dostojno«, a one stanu pa se prekrste i očitaju »Očenaš« ili i samo »Vjeruju«; ovo poslednje, naravno, nikad celo, preskoče mnogi član vere, ali tek očitaju i doteraju kraju.

Služba je bila i svršila se. Sva se očekivanja ispunila; i Savica čitao apostol, i novi učitelj pevao Heruviku, pa čak (preko očekivanja) i pop Spira govorio prediku. Kad je Savica čitao apostol, a gospoja-Sosi grkinji oči pune suza, i ona polako u sebi čita apostol, a samo čuješ kako briše nos od silnih suza. Bila je sretna preko svake mere, i jedva je čekala da mu kroz dan dva dâ što mu je obećala ako se lepo pokaže. A obećali su mu, kod kuće, da će mu kupiti čizmice sa mamuzama i pokloniti ždrebe kad se oždrebi stari Piroš, i da će mu dati dugačak bič sa kratkim išaranim bičaljem i švigarom. Kad je novi učitelj zapevao, svi su se ljudi pretvorili u uvo, a devojke u oko, pa ga slušali i gledali i uživali u pojanju i personi njegovoj. Kao i na večernju juče, tako i danas, mnogi su mu pohvalili glas. A kad je pop Spira govorio prediku o Spokojnoj žizni, nekima se ote: »Ta gle pop-Spire!« — svi su se prosto začudili i pitali: Otkud sad on da govori, kad on to baš nije mario! Ta jedva ga natera pop Ćira i o većim praznicima da govori! Zato su se mnogi, čim pop Spira otpoče »Ljubimoje stado!« primakli bliže, ne verujući valjda svojim očima i ušima; poneki se okrenuo ulola oltaru, pa napravio šakom kao neki zaklon od uva da čuje bolje. Kad se svršilo sve i zapevalo »Budi imja« i stala deliti navora, priđe i novi učitelj i uze tri komada: za gđu domaćicu gde će biti na ručku, za frajla-Julu i za sebe.

Kulja svet iz crkve; puna crkvena porta. Prolaze jedni mimo drugih, pozdravljaju se, mere se od glave do pete, tako da nijedna sitnica neće ostati neopažena, a naročito što se tiče ženskoga sveta. Kako je koja očešljana, obučena, je li bleđa ili rumenija nego radnim danom — sve se to počelo da posmatra u crkvi, a dovršilo u porti ili na sokaku. Babe se razgovaraju o redušama, i o tome kako je leti lakše nego zimi setiti se šta da se zgotovi za ručak; ljudi o poljskim radovima i o raznim lopovlucima pudarskim; a mladi momci i devojke prolaze jedni pored drugih, ali ne govore ništa nego se samo poglédaju kradom ispod očiju, samo se poglédaju, ali ti pogledi mnogo više kažu nego najdeblje knjige i najbrbljaviji jezici. Još malo pa porta ostade skoro prazna. U porti još ostaše samo novi i stari učitelj, očekujući pop-Spiru, koji se zadržao malo s tutorima i pregledao prihod što je pao na tas, u kome se našlo dosta krajcara, gospoja-Sosin dvogrošak, pa čak i jedan sekser. Kad i s tim behu gotovi, izađe pop Spira, i pozdravi se s učiteljem, koji ga je čekao.


Pop Ćira i pop Spira - Sremac, Stevan