Поп Ћира и поп Спира/5
Глава пета
У којој је описан рапорт који је Ержа слушкиња донела и рапортирала га гђи Перси. У њој ће већ читатељ наслутити сукоб и заплет, без којега је свака приповетка досадна.
Још одмах тога истога дана, у исто доба кад у поп-Спириној, сазнало се и у поп-Ћириној кући да је дошао нови учитељ. Како је у ово село, као и у свако село, мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу пукао глас да је дошао давно очекивани нови учитељ, а и Ержа, поп-Ћирина слушкиња, која је стајала баш у тај пар на вратима и пратила својим лојаним очима Лацка кишбирова, најмлађег и по старости и по годинама службе кишбирова, видела је лепо кад је поп-Спира ушао у кућу, а пред њим ушао један стран човек, и одмах је то рапортирала гђа-Перси.
— Ето! Шта сам рекла! — рече љутито гђа Перса. — Онај паор га већ упец’о. Унцут један! — додаде у себи, па се дâ у мисли. Радозналост је морила; да се изеде жива. Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати? Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла. Кајафа је она гђа Сида, сетиће се одмах. Аја, не иде! Мисли се шта да ради. Како су били комшије — трећа четврта кућа — како би било, сети се гђа Перса (као свака забринута мамица која има кћер на удају, а опасност тако близу) — да пошље часком Ержу каквим било послом, да разгледа и јави.
— Ержа, снаго — викну гђа Перса — иди часком до поп-Спирини, па кажи госпоја-Сиди: »Поздравила вас, кажи, моја госпоја да нам позајмите часком, управо за ноћас, вашега мачка.« Кажи да се јавио однекуд из комшијског амбара један велики пацов, па начинио чудо и покор по шпајзу и изгриз’о и чизме милостивог господина и појео их, кажи, све до штруфле; остале само, кажи, штруфле и штикле. Тако кажи и замоли је нека ти уфате и даду њиховог мачка, он је већ чувен мајстор за пацове. ’Ајд’, иди сад. Стој! Ти ћеш то заборавити к’о и запушач. Дакле, шта сам све казала? Шта ћеш да кажеш? — запита је гђа Перса и формално је преслиша. А то је и потребно било, јер Ержа је била једна врло заборавна девојчура, зато јој и пребацује гђа Перса за запушач од стакла, који увек заборави у дућану код грка.
Ето тако је искумстирала гђа Перса и досетила се лепо. Можда ће ко од читалаца овде стати и сумњиво завртети главом и зачуђено запитати: »Шта, зар поп Ћира није имао мачке!? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!« Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има готов одговор на то.
Имали су и поп-Ћирини мачка. Али је поп Ћира несретан био са својим мачком. Јер исти иако је био од рâне младости код њега, иако је васпитаван цигло у том правцу да буде, такорећи један ступ куће — ипак се он изметнуо у нешто сасвим друго, сасвим супротно. Са годинама се развиле у њему погубне и опаке душевне особине. Био је непоуздан. Прави скуп свију порока, а између свију два најпагубнија, порок лењствовања и порок крађе. Био је ужасна лењштина и чмавалица. По њему су се слободно могли не само пацови него и мишеви до миле воље шетати и трчкарати, он је само себе склањао. Пацова се бојао, а мишеве опет изгледа да је багателисао. А сем тога био је као лопов бескрајно лукав и дрзак. Крао је где шта стигне, и по кући и по комшилуку. Ако је веровати тужбама комшија, насртао је и на живину, давио комшијске пилиће и вребао голубиће, а конабио младе голупчиће као какав стари пензионер. Стога је сав комшилук био против њега, и вребао га да га убије, али зачудо да је крај свих тих претњи и опасности још жив био, мада се једна комшиница зарекла пред кандилом, у коме је горео најчистији барабанц-зејтин, тако она не била жива, и не била госпоја перзекуторовица, ако од његовог крзна не направи себи »муф« назиму.
Но што је крао по комшилуку, то би му гђа Перса још и опростила, али он је крао и по кући. Једном речи, није украо само оно што је о небо било обешено. Од кућевног лопова — говорила је гђа Перса, — тешко сачувати. Ушуња се само у кујну, скупи се и упреподоби и зажмури као да је равнодушан према свему, а међутим само вреба, и на што баци око — то је већ сигурно његово. Па чим зграби, а он бега из све снаге; право бега на таван, на кров или на какво друго безбедно место где ће моћи натенани омастити брке. А насртао је и на крупније ствари; није се устручавао ни од вреле кобасице, дрзнуо је и на читаву обарену шунку, хватао се у коштац и са читавом очупаном гуском, само ако му се дала прилика! Звао се Марко, али га госпоја Перса није друкчије ни звала него лоповом. »Лопов један, што ми једе век!« — рекла би љутито.
А и он сам као да је добро знао да га поред имена Марко још и тако зову. Јер чим би чуо реч »лопов«, па ма то и о неком другом, о неком коњокрадици реч била, одмах би, будући увек нечисте савести и свестан своје кривице и грехова, бегао из кујне на какво узвишено и безбедно место, где седне, обвије реп око ногу, зажмири па ћути. А гђа Перса га нађе па га стане грдити: »’Оћеш голубића, лопове један матори!« Он само ћути, зажмири очима, разглави вилице, заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса да се изеде жива. »Гледај само обешењака једног како се прави светац! Па још зева, лопов преисподњи! Ху, виле га однеле!« — па га гађа метлом или портфишем, а метла јој паде на главу, а мачак се и не миче с места него и даље спокојно и натенани умива и глади и дотерује тоалету.
Но ми смо се мало повише удаљили од предмета и заборавили се описујући овога лопова. Али тако је то у свету! Право је речено да добар глас далеко иде, а зао још даље; па зато се о поп-Ћирином мачку више говорило него о поп-Спирином, о коме последњем ћемо стога и ми врло кратки бити. Он је био нешто сасвим друго. Био је идеал правог доброг мачка: јер кад се он каприцира да ухвати миша или пацова, у стању је да заборави и на јело и на пиће и да га сахатима вреба (а уосталом, на то су га и научили. »Не дам му, боме; ено му мишева, па нек их хвата!« рекла би гђа Сида кад транжира месо; само кад је чистила рибу, онда би му бацала оно што извади из рибе). А хватао се у коштац и са самим касапским пацовима, који су већ познати као врло дрски.
По њега је дакле отрчала Ержа.
— Поздравила вас је милостива госпоја и моли вас, један нам пацов направио велику штету по шпајзу, изгриз’о милостивом господину све чизме, па ме послала да вас молим да нам позајмите само за ноћас вашега »нотароша«... овај... мачка вашег. (Мачка су звали, онако међу собом, нотарошем, зато што и сеоски нотарош није шиљио него рашчешљавао бркове, па је изгледао к’о мачак, а мачак се опет шетао по крову онако исто господствено и мајестетично — корак-два, па стане — као господин нотарош кад иде шором по званичној дужности).
Ержа је баш као што ваља потрефила. Дошла је баш кад су се разговарали с гостом, и док су тражили и хватали мачка, она је имала времена да лепо посматра госта, и запамтила му све, и стас и лице и косу и очи и одело, и својим рођеним ушима чула кад су га позвали сутра — у недељу — на ручак. Чим се вратила и донела мачка, кога одмах однеше и затворише у »шпајз«, одмах је салетеше с питањима и мајка и ћерка, гђа Перса и гђица Меланија, а Ержа само одговара. Казала је да је висок, леп к’о »фире«, а бркове да има мале и мало брадице; коса лепа, смеђа, пала на рамена онако омладински, а раздељена по среди онако богословски, а кад говори што, а он гледа у земљу. — Сутра ће — свршава Ержа рапорт — бити код милостивих на ручку.
Мајка и ћерка се само згледаше на тај глас.
— Видиш, молим те, а ништа ми не јавља лукава паорска бештија — вели гђа Перса љутито. — Гледај ти, молим те, ди ће медвед најбољу крушку да изеде!... А, је ли, Ержа, дете моје, а какав је у лицу, је л’ сув или онако пунији?
— Сув, па онако мало блеђи у лицу — вели Ержа — онако господске фарбе у лицу... Онако к’о Шаника, апотекарски калфа...
— Какав »калфа«, паорушо једна! — дрекну гђа Перса. — Не зове се он калфа, него »господин асистент«! Теби пуна глава калфи, зато и заборављаш увек запушаче од стаклета у дућану! Само ти је до анђарања, несрећо маџарска! — грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед.
— Али, мама! — умирује је Меланија.
— Уф! — хуче гђа Перса, па не може да стоји на једном месту, него се успропадала, па јој све смета по кући. — Ето, шта ја кажем! Чим сам чула за онај њен сан, одмах сам казала и помислила да ће то бити нека њи’ова хунцутарија. Удесили они то све још раније. Па к’о бајаги сневала да се кугла, нада се гостима, и шта ти ту још нема! Та док је видим, знам је и шта мисли! Гледам је к’о да је од стакла... Дакле шта кажеш: фини блед младић! Зар је то прилика за ону њену цвеклу?! Он блед, а она с оним њеним паорским руменим образима — па тек оно њено паорско име! Јуца, фрајла Јуца. Баш је она нека Јуца. Пударуша једна!
— Па каз’о је још и то шта воле да једе — наставља Ержа свој рапорт.
— Па, мора да каже сирома’; види и сам ди је запао међ паоре! — вели гђа Перса.
— Питала га милостивна — наставља Ержа — воле ли »покенес«...
— О, паоруша једна! И она зна шта је »покенес«!
— А он каже да воле гужвару са сиром! — наставља Ержа.
— Па мора, сирома’! Дај, мисли у себи, ма шта, само да не остане гладан. Боме, пишкоте му и неће спремати!... И како то да се само стрефи да је баш сад његова чреда, а не Ћирина!? Па га сад онај зграбио лепо, па право кући с њим! Ху, отровала би’ се, а држала сам к’о у воску!
— Забога, мамâ, а што се ви толико кренкујете! Није то ништа тако страшно! Има још, фала богу, недеља, па ето може и код нас доћи.
— Ху! Немој ми бар ти пристајати на јед! — обрецну се гђа Перса. — Ниси се ти, ћерко, још удавала, па зато тако и говориш. Данашње су младожење к’о чикови; таман га упецаш и да кажеш: фала Богу! а он исклизи к’о чиков. — Ту се гђа Перса сетила свију негдашњих мајсторија којима су се послужили (и поред свију онако повољних прилика) да улове младога клирика Ћиру. Какав му је само ћелепуш сама својом руком направила, први видљиви знак нежне наклоности према њему. — С тим се није шалити, — продужује гђа Перса. — Не знаш, ти, рâно, ону матору бештију; није то ништа у њи’овој фамилији... ’Ајд’ већ, видићу шта ћу! — теши се гђа Перса.