Поп Ћира и поп Спира/7
Глава седма
Из ње ће читалац видети како је било код поп-Спире на ручку, који се сасвим мимо програма госпоја-Сидиног завршио.
Гост је седео на клупи у порти под једним орахом, на који су сеоска деца увек тако жељно погледала, али га је Аркадија чувао као очи у глави, и разговарао са старим учитељем, који га је понудио бурмутом, о поп-Спириној беседи, хвалећи га и упоређујући га са не знам којим старим светим оцем и са трубом јерихонском.
— Извините што сте ме морали чекати; али сам мор’о да останем, задрж’о сам се мало ради црквених рачуна.
— Та ништа, ништа — извињава га стари учитељ. — А и онако поњамо ми то већ... и због слова сте мало возбуђени.
— А, господине, мило ми је што вам могу честитати.
— А, дакле сте слушали.
— О, врло пажљиво... Врло, врло лепо.
— Ја то тако почешће... Знате, кад се човек прими некога посла, онда треба да га својски ради. Ако сам пастир пастви, а оно треба да сам к’о што треба пастир...
— Свакојако, свакојако... Кажем вам, формално сам се у уво претворио слушајући — вели г. Пера.
— О молим, молим... ви ме прецењујете, — вели задовољно поп Спира. — Е, баш ми је жао што сте морали толико да чекате.
— О, ништа, ништа. Ја сам се уосталом лепо забављао. Мој господин предшественик им’о је доброту да ми дâ неке податке о црквеној општини и црквеном имању. Па, бога ми, вама се може честитати; ова општина, к’о што видим, добро стоји.
— Јесте, врло добро. Фала богу, како која година, све боље. Хе, ми се старамо и штедимо, парохијани не жале него дају. Кад смо ми, то јест, ја и господин Кирило, дошли на парохије, било је, бога ми, свакојако. По четир таса се носило недељом, тако да је свет избегавао цркву через тих силних дација, а данас, као што сте и сами видели, само један, па и тај ћемо скоро укинути. Можемо, фала богу. Црква богата; има толике дућане, земље, винограде, а и готова новца доста. Него, извол’те.
Пођоше. Поп Спира продужи са подацима о стању цркве. Успут му је показао многе и интересантне ствари. Заустављали су се код неких касапница од којих је црква примала лепу кирију, иако се касапи туже на пацове. Том приликом му је испричао историју једног маторог кусог пацова коме је пре толико година реп одсечен кад је касапин једном изненада бануо, па од то доба је ужасно обазрив и први бега с пања, иако би касапин не знам шта дао да га може укебати. Г. Пера му је препоручио неки лек против пацова. Показивао му неке празне плацеве, опет црквене, где ће догодине зидати неке дућане и житне магазе, што је све г. Перу наравно интересовало, јер је непрестано узвикивао: »И’те, молим вас!« или: »Та шта говорите!« или: »Та је л’ могуће!?«
Ишли су полако, ногу пред ногу. Поп Спира му је даље показао све боље куће и укућане, не споменувши, наравно, нигде девојку удавачу ако је где било. Кад стигоше пред кућу, седоше на клупу што је пред кућом, где поседише мало у разговору, док им не јавише да изволе, супа је на столу.
Господин Пера је одмах повадио нафоре из чисте танке џепне мараме, и дао једну гђи Сиди, а другу гђици Јули.
— Госпођице — рекао јој је — ви’те како се старам за вашу душу. »Тјело Христово примите, источника бесмертнаго фкусите!«
На што му је гђица Јула рекла »Фала!« узела нафору и одмах је прогутала, и поцрвенела до ушију.
Сто је био намештен у најлепшој и најпространијој, такозваној гостинској соби. Намештај леп и јак, али старе моде.
Све је било јако и темељно, и све пространо и комотно: ако су кревети, то су били широки за две персоне; ако су јоргани, опет за две персоне; амбрел тако исто, јер поп Спира што год је куповао, куповао је за две персоне. У соби два велика тешка орахова шифонира стоје као две мале капеле, а на њима поређан порцулан и тегле с разним компотом. По дуварима неке слике мал’те неће бити све из прошлога века. Биле су то неке старе контрафе са црним оквирима; неке птице на дрвећу са природним прилепљеним перјем; један урамљен рад с перлицама, нека часна трпеза, шта ли, са силним крстовима и чирацима са свећама, то је давнашњи рад фрајла-Јуле кад је још као дете у лêр ишла, па је на поп-Спирин имендан обрадовала тáту, и поднела му заједно са спремљеним словом које је заборавила, и завршила с плачем; а изнад тога једна фотографија целе породице: поп Спира и гђа Сида седе, а измеђ њих стоји с албумом у руци мала Јула у краткој сукњици и дугачким хозлицама са шлингерајем, па изгледа к’о мали гаћасти голуб; и слика доброга цара Јозефа како је узео једном паору плуг из руку, па сам он оре, а паор Шваба диг’о руке, а упро свој благодарни телећи поглед у небо, па вели: »О, боже, овакога монарха дај да получи свака нација!« А до овога слика онога другога Јосифа, онога прекрасног Јосифа из Старог завета, како се отима похотљиве госпоје Пентефринице, и како бега, шмокљан један, кроз прозор, а оставља јој у рукама свој горњи капут који ће овај мало после послужити као corpuѕ delіctі. Даље има још неких слика, старозаветних и других, за које се види да су без икаква плана набављане; али пошто је фрајла Јула, сва запурена и румена, донела чорбу и ставила је на сто, то се г. Пера остави прегледања слика по дувару.
— Извол’те, господине — рече поп Спира — седите ту, — и показа му место. — Ти ћеш, Сидо, тамо; ја овде, а Јуца тамо ближе вратима; она ће сваки час устајати.
Поседаше сви пошто се прекрстише. Поп Спира извади из џепа федермесер и стаде га оштрити оцилом које му је увек метано уз тањир.
— Не могу никако — вели поп Спира — да се научим на нож, брица па брица. Овако сам се научио; некако ми је слађе с федермесером. Двадесет и више година је код мене; сам енглески челик, оштар к’о бријач. Извол’те се уверити! — па га даде г. Пери.
Овај се чудио челику, и рече значајно једно »О!« а затим поп Спира окрену кашику на учитељеву страну: — Извол’те, служите се, код мене нема много нукања.
— О молим, молим — вели г. Пера и окрену кашику на страну гђе Сиде.
— А не, госту припада велика кашика — рече гђа Сида и окрену кашику на г. Перину страну.
Г. Пера извади у тањир и поче јести. Чорба је била пилећа, баш што он воли, и допала му се. За часак покуса из тањира.
— Ево вам и ноге... да вас воли пуница, што кажу! — смеје се гђа Сида и сипа му у тањир.
— Благодарим — клања се г. Пера. — Изредна, чрезвичајна чорба!
— Е, то је Јуцина слава, она је данас била редуша...
— А, госпођице, мора се признати... у тим годинама, па тако мајсторски зготовити! Могли би гастгеберај отворити! — извали г. Пера, и кад рече а он се тек онда трже и поцрвене, виде да је претерао, па похита да поправи и додаде: — То јест, они тамо су прави шегрти према вама.
Родитељи као паметни људи учинише се к’о и да нису ни приметили, а и сама Јула као да није све ни дочула; она се предала јелу и сркала, и сваки час брисала наизменце уста салветом или лице кецељом.
— Извол’те паприкаша, ако вам се допада; извадите још једаред, — нуди га поп Спира.
— Хвала лепо! — одбија гост.
— Врло добро, к’о да сте мене питали. Штелујте се и за »покенес« — вели гђа Сида. — Видите само како се све румени! — рече и метну пред госта.
Поп Спира није марио за поковано пилеће; као Србин и православне цркве син, мрзео је на то швапско печење, и чекао је гужвару, омиљено своје јело.
— Не марим ти ја за те покенесе и нокенесе, како ли их зовете! Никад не знаш шта си извадио! Тражиш и ’оћеш бело месо, а кад развијеш, а оно шија с главом!
Швапски жебраклук и ништа друго, враг им матери, кад већ тако морам да се изразим! Од једног пилета оће стотину да угости; оће и да почасти и да опет мало кошта! Нема ти ништа лепше него онако српски зготовљено; па лепо онда видиш још из кујне шта му је глава, а шта опет тртица, да простите!
Кад је дошла гужвара, онда је настало опште хваљење. И сам поп Спира, који је увек наглашавао да прави родитељ не треба своје дете пред њим самим да хвали — овде је одступио од тога принципа, и похвалио гужвару.
— Добро печена, па масна, е, то вреди! — вели поп Спира. — Ја вам не марим за торте и друге којекакве керефеке. Него једна гужвара, али да ми је пре тога само једно јело, па одмах гужвара. Нема ти ту мелшпајза кад није мастан, па не цури маст низ браду. »Ама, фино је«, кажу: аја, не марим ти ја за то!
— Сасвим тако, имате право. И ја претпостављам добру савијачу сваком цукербекерају — вели гост.
Са гужваром је завршен ручак, а отпочет је живљи разговор. Дотле се јело и помало говорило, а сад је настао разговор уз вино.
Поп Спира је био прилична ћуталица и иначе, а кад је јео држао се оног златног Доситејевог правила: »Кад једеш-једи, а не разговарај ни с ким«. Вино је било изврсно, а поп Спира га је хвалио и ређао добре особине и дејство његово.
— Код мене је то правило — говори поп Спира — да је човек весео. А како ће, врага, и бити весео брез вина; јер »вино веселит сердце человјека«, што рек’о цар Давид у једном псалму. А овога вина нећете надалеко наћи. Ето, господин нотарош баш зна шта је вино, па кад год оће добра вина да пије, а он ето ти га па к мени. »Срдили се ви или не срдили, ја дођо’, каже, на једну чашицу«. Кад ал’ јест, врага, чашица! Буде ту и десет!
— Па и двадесет! — додаје г. Пера смешећи се.
— Та да, да, што кажете, и двадесет! А да шта ви мислите!? Нисте га још видили, а да видите какав му је црвен нос! Дакле, молим...
— А благодарим!
— Али коштајте! Аја, не трпим устручавања!
— Могу, напослетку — попушта гост — али само с водом, онако к’о стари философи грчки...
— А, та ман’те их бестрага! Како су радили онако су и прошли. Оно је Стари завет био, а ово је сад Нови! — шали се поп Спира. — Него ви ’ајде онако по хришћански, чисто вино, онако по српски натегните, к’о наш Краљевић Марко! Коштајте га само!
Г. Пера узе и попи пола чаше, а поп Спира се наслонио на десну руку, а левом држи браду, па га гледа блажено и не трепће.
— А, шта ја кажем?! Шта велите на то?
— Изредно — вели г. Пера и гледа с изразом дивљења по домаћима и пуца полако језиком. — Бога ми!... А, колико га имате још у подруму?
— Хе-хе! Колико га имам да имам, тек велим; данас га нећемо попити, па све да узмемо у компанију и самога Краљевића Марка.
— Ја се, додуше, не разумем баш много у вину, али вас уверавам — вели г. Пера — да овако што још нисам пио. Овако нисам!
— А, то вам верујем, то вам верујем — смеје се задовољно поп Спира. — Па ја вам говорим: чисто натурално... брез шпеција, а ви ми се ту једнако цифрате. Ех, таква ти је садашња младеж! Па онда се чуде што толики умиру од апцерунга! Кад сам ја био ваши’ година, ја сам толико могао наште срца попити колико тројица вас садашњи’ после најмасније карменадле...
— Ама, Спиро, како то још говориш!? Ко те не познаје, мислио би само да је све то истина! — вели гђа Сида.
— Е, није него није! Па кад грунемо: »Ујутру рано чим зора заплави, Вожд Новак тајно...«
— Но, врло лепо! Ваљда ћеш сад још приповедати твоје »штиклове«...
— А да шта би ти ’тела? Ако ти се не допада та песма, певали смо ми онда и другојаче!
— Та марим ја за песму — брани се гђа Сида — могли сте шта сте хтели певати.
— Певали смо ми и ову — дира је поп Спира па запева:
Невина моја грлице!
Како тихо ти почиваш,
И конечно не чувствујеш
— Та иди, молим те! — љути се гђа Сида.
— Па тек ова! — дира је опет поп Спира, па запева:
Кад си мени око врата
Бјеле руке савила?
И кријући твоје лице
— Та који ти је ђаво! — прекиде га гђа Сида љутито. — Ју, извин’те, господине! Јуцо, душо, иди у кујну па спреми црну кафу. Знам да варошани радо пију. Ја по три дана не могу да спавам само једну шољицу кад попијем.
С кафом је ишло мало потеже, јер су једва нашли жрналицу; како су често у поп-Спириној кући пили кафу, тако им је и требала.
После неког времена Јула унесе кафу и послужи их све. Кафа је била таман колико треба врућа и црна, и учитељ је пио и хвалио, пљуцкајући ону крупније самлевену која је пливала по површини.
— А где је вама кафа, госпођице?
— Ја не пијем! Тáта каже да узбуњује крв и не дâ спавати.
— А пијете ли бар белу кафу?
— Да.
— А пунш?
— Не.
— А гефроренес?
— Да.
— А ајскафе?
— Не.
— Чудновато, заиста! Ко би то рекао!? — чуди се гост, не знајући ни сâм шта више да пита Јулу.
— Е — предложи поп Спира — ’оћемо ли да мало исперемо гушу вином?
— А колико га имате у подруму, заборавио сам да вас запитам! — рече г. Пера.
— Па имам тако тридесет акова. Ниједно није млађе од пет година, нити слабије од овога што га сад пијемо, а пијемо ово лети. Али једно је, боме, отерало далеко и старином и квалитетом. А наточено је у бурад некако још првих година кад смо се, во времја оно, ја и Сида узели. Од њега, мислим, да неће бити давно и надалеко бољег. Ако буде боље само оно што су га — боже ме прости — у старо време пили они сватови у Кани Галилејској...
— А то вино, — упаде му гђа Сида у реч, — решио се мој супруг да отвори кад узудајемо нашу Јýцу; па о њеним сватовима нека се потроши. К’о велимо, кад је мираз к’о што треба, нек буде и вино; кад већ младожења добија вредну девојку и добар мираз, нека онда и сватови виде асну... А већ ту је, тек што није... јављају јој се добре прилике, ето...
— А-а-а, тако зар ви знате?! — зачу се још из кујне глас гђе Персе. — Видиш ти то њи’ само! Добили госте, па се ником и не фале! А, а, даћу ја вама! Гледај ти само њи’!
Е, сад представите себи, драги читатељи, да сте ви нешто наместо гђе Сиде: како је изгледала и шта је помислила гђа Сида кад је таман почела, а гђа Перса је из кујне прекиде! Писац лепо себи представља све то у памети, али му је слабо перо, слаб сав писаћи прибор да то верно нацрта; зато моли читаоце нек се потруде па нека то они сами представе себи, јер је лакше све то маштом представити него пером описати.
Толико само додаје да је гђа Сида, кад су поп-Ћирини већ ушли у собу, нарочито изашла у кујну да се тамо од чуда трипут прекрсти. А и јесте било чудо и изненађење! Са овим изненађењем могло би се поредити само оно пре годину и више дана, пре оних великих ексера на капији, кад је једном банула у Жужину собу, па затекла тамо једног курмахера Жужиног где седи, па се наместио тај син као да је дошао и сео да се фотографира. Поред њега стоји пун бокал вина, а он, безобразник један, пушта густе димове из поп-Спирине скупоцене стиве луле са дугим камишем. Ни онда није умела од чуда ништа да прослави, па ни сада. И сада да је неко убацио споља кроз прозор читаву цигљу и полупао јој сав порцулан, не би се тако скаменила гђа Сида као кад је чула глас гђе Персе. »Кад ме није јуче шлог ударио«, говорила је гђа Сида, »живићу бар петнаест година дуже од покојне маме.«
— А ми, богме, нисмо ’тели да чекамо лимун, него се кренули сами — рече гђа Перса кад је ушла, за њом поп Ћира, а за њим Меланија. И таман је изрекла то, а она се трже, па настави: — Ах, Извините! Но, лепо ћемо изгледати. А мени кажу: код поп-Спирини’ гости; а ја мислим: ваљда дошла Лалика из Перјамоша с децом, а оно гле... О, молим, молим по сто пута...
— Ништа, ништа — вели поп Спира задовољно и устаје. — Није Лалика, али је неко други још ређи, па још боље. Извол’те, оче Ћиро, седите, седите, гојспоја-Персо; Меланија дете, ето ти ту до Јуце.
Меланија пође тамо, али је гђа Перса повуче и гурну брзо на другу столицу баш до г. Пере, тако да је овоме сада с десне стране била Јула, а с леве Меланија.
— Е, баш, баш сте добро учинили што сте дошли — вели гђа Сида; — а ја сам баш мислила да пошљем по вас да дођете; или да нас чекате код вас.
— Ето видите, а оно испало па ће да буде и једно и друго. Јер ја мислим да нам ни сад нећете одбити позив на »јаузн«.
— О, с драге воље, с драге воље! Само ако, то јест, господин Пера пристане — вели гђа Сида, а у тај пар дошла јој гђа Перса сва зелена.
— О, колико ласкаво за мене — вели г. Пера — располажите, молим, са мном како вам је воља.
— Е, е — вели задовољно поп Спира — ал’ баш добро кад сте дошли. Сидо, ’ајде брже дај друге чисте чаше, и друго, хладније вино.
А затим се окрете поп-Ћири да му одговори на питање колико је данас пало у тас. Затим је похвалио Херувику, а учитељ опет предику.
Докле су поп Спира и поп Бира разговарали, седео је г. Пера као на иглама између две лепотице. Господин Пера није био од оних многих салонских лутака и глупака што се одмах у први мах умеју да нађу и допадну у женском друштву са оним досадним стереотипним фразама од којих су неколико туцета напамет знали, и тиме пленили ћуркасто женскиње; али који после обично код паметнијег женскиња постану досадни, јер што су знали, то су одмах издекламовали, и у правом, занимљивом говору и не могу учествовати. Не, он је био од оних који су спочетка неспретне ћуталице, али који са живљим и интересантнијим разговором постају и сами живљи и интересантнији. (А таква је било и гђица Јула.) Г. Пери се завезао језик, па ни речи да рекне, него је узео па разгледао један нож који је остао ту на столу и прочитао је у којој је фабрици ливен. Сав »есцајг« је био старога шлога, добро очуван, али давнашњи. Донела га је гђа Сида у мираз своме попи, и износио се из шифонера само онда кад су у гостинској соби скидане футроле од конофоса са столица, фотеља и канабета, а то је било само онда кад су гости долазили.
Фрајла Јула је могла у паузама да живи, али их фрајла Меланија није трпела, и зато она поче:
— Па како вам се допада, господине, ово наше место?
— Ванредно, госпођице.
— Ех, ви само шмајхлујете! — одговара Меланија. — Откад пре да вам се допадне тако?! Доћи из Карловаца, из онаки’ романтиш предела у ову равницу без околине!
— Ах, госпођице, овако лепа околина (па показа на њих две), коме да се не допадне!?
— Ју, господине, та то би још врло рано било! — вели Меланија.
— Е, дабоме, то је увек дело једнога момента.
— Нисам знала, верујте, да су карловачки богословци такви шмајхлери! — рече Меланија, и крадом гурну Јулу лепезом.
— Ја сам, верујте, један од најгорих, управо никакав »шмајхлер« или ласкатељ, али што је истина — истина...
— Је ли, Јуло, да је господин шмајхлер?
— Дабоме — вели Јула.
— Шта, зар и ви тако мислите!? Та то сам ја онда запао међу све саме непријатеље.
— Ју! А зар смо вам ми непријатељи? Је ли, Јуло — пита је Меланија иза гостових леђа љуљајући се на столици — је си л’ти непријатељ господ’на Пере?
— Нисам... а зашто би’ била? — вели Јула, а сву је облила румен и размишља шта би то сад могла радити у кујни ил’ ма где само да не седи тако.
— Ето ви’те — вели Меланија.
— Ал’ ви сте свакојако.
— Но, засад још не, ал’ може бити... временом... — вели Меланија.
— Но, госпођице — вели Пера, који се мало вештачки ослободио попивши две наискап. — Нисам ни слутио да сте тако опаки.
— А, не, не, ја мислим то ако, то јест, заслужите.
— Па онда, молим вас, рец’те ми напред да се чувам! А чиме би’ ја то заслужио?
— Па ето тиме... Ако будете, то јест, пред нама фалили варошке госпојице. Је л’, Јуло?
— Јесте! — вели Јула.
— На моју часну реч, верујте ми, — вели Пера, — и да сам их до сада хвалио, од данас би’ морао престати и променити мишљење.
— А како то да разумемо? — запита га Меланија кокетно и стаде се хладити лепезом тако да ветрићи додирнуше и Перину косу. — Дакле, молим... одговор? Како то мислите?
— Како мислим? Како и да мислим кад ме тако гледате?
— Па добро, а ја ћу онда гледати у Јулу, а ви ми онда кажите. Је ли, Јуло?
— Па тако... мислим... Мислим, дакле, да се варошке госпођице не могу ни сравњавати са госпођицама на селу — вели Пера, коме се одрешио језик. — Или управо: варошке су према онима са села као... као оно без мириса дућанско цвеће према миомирном натуралном и природном цвећу из баште или перивоја.
— Ију! — кликну Меланија. — Ала ви то лепо сравњавате, само кад би то била истина!
— Лако је сравњавати — вели Пера — кад је већ тако.
— Питај, Јуло, господина какво смо ми цвеће, ја и ти. Како би нас назв’о?
— А зашто да га ја баш питам? — вели Јула, збуњена и румена. — Питај га ти.
— Еј, срећо моја, — шану у себи гђа Сида, која је једнако гледала како Меланија успешно води офанзиву.
— Хоћете л’ да вам баш кажем? — пита Пера.
— Ју, слат — ...пардон... господин’ Перо, овако вас молимо, — рече и склопи руке — и ја и Јула.
— Па, ето... ви сте ружа, дуплована ружа; а госпојица Јула је смерна љубичица.
— Ух, — хукну гђа Сида, — ове муве.
»Добро кад не рече: цвекла!« рече у себи гђа Перса, која се такође сва у уво претворила. А била је задовољна; видела је већ да се ствар врло повољно развија.
— Ах, ви мушкарци! — Што сте ви мајстори у исмевању, то више нема! — рече Меланија и попрети му затвореном лепезом.
А затим се разви врло жив разговор између Меланије и Пере у коме је Меланија много више говорила, а Јула се само, благо и питомо смешила и тек понекад »да« или »не« или »дабоме« рекла. Исто се тако жив разговор повео и између попова. Они су се разговарали о летини, о банатској пшеници и о влашкој пшеници.
— И добро је и не ваља, драги суседе — вели поп Ћира — што је тако понела година. Жита пуни амбари, а котарке очекују кукуруз, а кукуруз изредан, па нађикао, гледам га баш јуче; хуланер на коњу да прође кроз њега, не би се видео; а клипови к’о левча дугачки. Ал’ ће паор да побесни, враг му баби! И добро је, и не ваља! Запамтио сам добро, кад год је тако родна година била и јефтина била ’рана, увек је било рата. Сад како је, то ја не знам! Ваљда и ти цареви побесне к’о и паори. Ал’ видећете само да ће Баћушка заокупити!... Биће, држ’ не дај!
— Боме, ако се умеша онај наш сјеверни стриц, биће повуци потегни; сви су изгледи за то. И ја исто тако шацујем — потврђује поп Спира. — Ено гледам само на асентирунгу: какве ти не узимају у војску. Чисто веле: дај само нек је више каноненфутера! Сад им је свака жгеба и наврта добра; нема више унтауглих! Ено и Перин онај муцало, нема предња два зуба, а не уме сексер крајцара да израчуна, па и он ост’о у катанама. Не ваља, ништа не ваља! Биће, што рекли наши стари, »крвопролитија« неког, биће, биће!
Док се они тако разговарају, чаше се непрестано пуне и празне. Пију оба попа, а пијуцка, богами, и гост; заборавио на старе философе па пије без воде вино. Послушао је поп-Спиру који рече: »Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.« Сви су живо и пријатно разговарали, само је код попадија нешто запело, нешто ишло ћошкасто. И једна и друга се извињавала умором и врућином. Тако је трајало до пет часова. Тада гђа Перса подсети друштво да би добро било да пређу мало код њих.
А то је било врло добро. Јер да су још мало само остали, отворило би се гротло на вулкану препуном гнева, хоћу рећи: планула би гђа Сида, и заборавила би све обзире које треба да има једна гостољубива домаћица. А узрока је било већ исувише. Прво и прво: није била ни најмање задовољна са Јуцом и Меланијом. Она прва била је до зла бога стидљива, да не кажем завезана, ово после подне; а ова друга, то јест Меланија, пустила се у унтерхалтунг с гостом, али то тако као да ја сама она ту. »Оно није више ни изгледало да је у кући«, приповедала је после гђа Сида; »него к’о кад се нека бечкеречка чифуцка фрајла у промонади унтерхалтује с лајтнантима уланерским, кад о Шабецу свира регименцка банда у промонади«. Вид’ла сам, вели, »свака чуда, али тога покора — никад!« А друго, што је тако исто, ако не још и горе наљутило гђа Сиду, било је и само госпоја-Персино понашање. То додуше није нико видео, али видела је гђа Сида, а то је доста. Видела је наиме како гђа Перса брише својом чистом шнуфтиклом једну чашу — бајаги чаша није чиста! »А чаша била чиста, к’о дијомант!« уверавала је гђа Сида. Е, то је тако наљутило да умал’ што није планула и очитала јој у својој рођеној кући. Но срећа те је ова напоменула да се полази, и попови се дигли већ. И тако је за тај пар одложена била ерупција гнева гђа-Сидина.