Поп Ћира и поп Спира/18
Из ње ће читаоци видети какве тешкоће има да савлада човек који мора хитно а у невреме да путује.
Утом уђе и Аркадија.
— ’Оћу л’ да тражим кола? — запита Аркадија.
— А, па да бо’ме! Само се погађај, јер ти бар знаш паора! — вели поп Спира. — Обешењак је. Кад те види да си у невољи, а он онда не зна ни за бога ни за душу, већ к’о вели: Кад си ми само пао шâкâ! Па онда већ и не зна шта да иште!
— Та коме ви то диваните?! Та зар ће ми то бити први пут да се погађам! Та умем ја, те још како, да се цењкам; та ни бриге вас! — хвали се Аркадија.
— Па кога мислиш да узмеш? А? — пита поп Спира.
— Та... сад... право да рекнем, — није баш, знате, ни лако. Јесење је то доба... путеви покварени, а блато велико...
— Да, да, то је невоља једна!
— А како би сад добро дошло да имаш своја кола и коње! — вели гђа Сида.
— Хе, то сам ти, Сидо, и сам више пута помислио, хе... ал’ шта ћеш!!... Да и’ држим, — скупа је рана; па п’онда... они оданде, они преко, — они нам још и понајвише сметају! Чим чују да ко овамо код нас у Банату има лепе коње, — одма’ се устумарају ти проклети Бачвани! — Што ти људи имају ту проклету пасију да украду коње од Банаћанина, — то је једно чудо! — Па, што украду — украду, ајд’ нек и’ носи ђаво; нег што још волу да намагарче газду коме украду коње!!... Ето, пре три месеца кад су оном Нéци украли коње, па мало им што су одвели коње, нег’ му још метли улар на врат, па отишли с коњима, а њега оставили к’о никог његовог; а он кад се пробудио, једва су га укућани курталисали они’ амова! Ето, тако! А још спав’о у штáлогу; ’оће човек да чува своје коње! Ено, од срамоте још и сад не сме човек међ свет.
— А брани се, — прихваћа Аркадија. — »Ја сам, каже Неца, месечар, па ништа не знам шта је са мном, каже, кад једаред захрчем. Могли су ме, каже, слободно упрегнути у штајерска кола да и’ вучем и брез бича; ја, каже, ништа не би’ знао! Него фала им, каже, што су били ипак људи, па нису!«
— Ето, због тога ме и мрзи да држим кола и коње, — вели поп Спира и приђе к прозору, па се загледа у једну стаклену тéглу и гледаше је дуго.
Настаде почивка.
Мож’да је сада и то, малочас споменуто, био један разлог; али не мање јак разлог био је и тај што је поп Спира, као сваки паметан човек и економ, волео што јефтиније да прође. Лети му је било лако. Увек је имао понеку прилику да путује, јер се увек десило да је неко из села ишао својим послом некуд. И кад сад г. попи требају кола, он се и повезе на њима, јер који би то парохијанин био који би своме пароху одрекао кола! Али сад у новембру месецу слабо ко и преже коње. Ако их ко и преже, преже их само у сватове, па зато ниједан поп не може више онако приликом да се вози, па једна невоља! Коме се сад обрати, мислио је и слутио поп Спира, тај ће му сигурно наплатити сад и оно што се, бог те пита кад још, бадава возио, па ће му пресести сва вожња забадава.
Тога се бојао поп Спира, па је зато и одлагао ту непријатност, и дочекао, ево, последњи дан да погађа кола. А после, бацао га је у бригу и његов барометар у кући, јер онај зелени жабац у оној стакленој тéгли на прозору, показивао му стално од неколико дана кишовито време.
— Па, шта сте решили? — пита га Аркадија.
Поп Спира ћуташе и једнако стајаше на прозору и гледаше расејано на теглу са жапцем. Од ово неколико дана горе именовани је једнако био доле на дну. Ту се дан ноћ задржавао, и у не малу бригу бацао поп-Спиру и све укућане, а особито Јулу. Јер Шаца је дао чизме да се наглаве и наглавке унапред платио, а Ника чизмар, древна једна пијаница, затворио и дућан и чизме, па запао у једну биртију већ близу вашаришта, па већ трећи дан седи уз гајдаша, а Шаца остао у летњим ципелама, па не сме никуд преко блата. А онај у тегли ућутао се на дну, шћућорио се, па само шири мехуре, а никако неће из мердевине (које су њега ради ту у тегли и намештене) те да тако покаже и наговести пролепшање времена. Све се забринуло. Поп Спира га гледа расејано. Јула плаче кад га види, а гђа Сида скида громове чим га погледа у оној његовој ваздашњој позитури. »Сав ми је зелен, — говорила би гђа Сида кад би год прошла крај прозора. — Гледај само, молим те, како се каприцир’о обешењак један зелени, па баш никако да се попне уз лотре, него ме гледа оданде безобразно к’о каква буљоока Чифуткиња! Гром те спалио, обешењаче зелени!« Тако га је грдила гђа Сида, али он се ипак није пењао из мердевине.
— А... је си л’ што смислио? — запита поп Спира Аркадију после дужег ћутања, не могавши дуже да издржи дрзак и безобразан поглед онога на дну.
— Па, да ви’те, и смислио сам... Само не знам ’оће л’ ваљат’ штогођ — вели Аркадија.
— Па шта си то к’о смислио?
— Па, ето, то сам смислио. Да се ви морате пошто-пото дочепати оног проклетог зуба, да га он нипошто не узмогне показати његовом преосвештенству господину епископу. А кром тога, морате фурт остати на том да, то јест, свега онога није било, чиме вас он беди у тужби, да га, то јест, нисте гађали ничим. Ви само каж’те: »Не знам ја ништа од свега тога, а он, каж’те нека докаже да је то све тако било, к’о што он каже.« Образ је спласнуо, а зуба нема, — е, па ондак нек докаже ако је мајстор.
— Е па то и ја знам, ал’ то је ђаво што је зуб код њега. Па како онда?
— Е, па то је и код мене ђаво, што се ни ја досад, баш к’о за пакост, баш никако да домислим: како! Ја к’о мислим да потплатите кочијаша што га буде одвез’о, — па он да се какогођ докопа зуба.
— А знаш ли бар који ће да га вози?
— Па и неће их бити баш на пробирање. Они што су сад код куће, и што би к’о могли да возе, нису се ниједан, кол’ко ја знам, погодили.
— Не знам кога да погодим! ’Оће л’ Пера Боцкалов?
— Ман’те га врагу! — одвраћа га Аркадија. — Скуп је. А и ако се погодите, имаћете комендије саш њим. Он има један луд обичај: воле, нег’ бог зна шта да му дате, да удари преким путем, па кад га укебају, ко плаћа штроф, него онај кога вози.
— А Прока Циканов?
— Изешћете се живи ако га погодите. Пипав је до зла бога, зато су му и изденули име па га нико у селу друкчије и не зове него Прока »Оћеш-Нећеш«... Сваки час има он нешто да ради; час пали лулу, час га жуљи чизма па је свлачи, па онда испусти бич па силази с кола и иде бестрага натраг, а ви седите у коли па чекате. Што другима треба пола дана, њему треба читав дан, па и дан и по!... А после, па и коњи му нису никакви! Неке сремачке раге, па к’о мачке ситни! К’о да шљиве тера по вашарима... А што је најгоре, никад не знате пошто сте погодили кола. Кол’ко је онако на очи пипав и завезан, — ал’ да га видите како уме да се свађа и да лаже кад га исплаћујете... Њега нипошто!
— А како би било да узмемо Раду Карабаша? Ај? Он баш лепе коње држи!
— Ху, та ман’те га бестрага! Да је он само полак добар к’о што су му коњи, — била би једна красота! Он добро тера, додуше, ал’ и он не ваља.
— Па кад добро тера, а шта ћеш више и боље!?
— Бачван је па воле мало више да дивани. И чим која чарда — а, фала богу, нису ретке — а он стој: да напоји коње и себе, а после кад узме уздице у шаке, а он тера к’о луд! Само викне: »Држ’те се, господари!« па кад ошине коње, а господар ако се није добро у’ватио за лотре, излете к’о да никад није ни био у коли! Е, то му, ето, баш не ваља! Тако је приклâне возио једног Џиду из Симиклуша у Велики Бикач, па га још код Бочара изгубио из кола, и тек код Карлова опазио да тера празна кола и не вози никог. »А што не пазиш?« пцују га људи. »А што се не држи љуцки!« брани се он; па још испадне да је други крив. Па бар да се чешће окрене, ’ајде-де; него кад натуче шешир на очи, а он се по два сата не окрене, него само виче и шиба коње, а све лети блато на оног за њим у сицу, па не знаш кад си кавонији, ил’ кад испаднеш из кола, ил’ кад останеш у коли!
— О, о! — вајка се поп Спира.
— А после, — наставља Аркадија кондуиту Радину, — има још и ту луду нарав да не да ничијим колима испред његови’ кола. Тàки потера поред њи’! А вешт је, обешењак, да изврне туђа кола само док запне левчом о левчу!... И после, ’оће да пије... и да се туче успут. Чим је мало ђорнут, а он ’оће да пева. Па што он сам ’оће да пева, ’ајде-де; него што тера и онога кога вози да и онај пева, па ако овај неће, а он одма’ скида левчу, па тера с кола! Каже, он је »немеш«, па баш и није спао на то да кочијаши.
— Па то је онда луд човек!
— Луд, сасвим луд. Не знаш ко је луђи, ил’ он ил’ они његови бесни коњи. Трезан, и боже помози; ал’ кад је пијан, нико с њим не може да изађе на крај. И пије, и бије се, и купује коње успут и плаћа и пије алдумаш; он вас повезе, а неки десети вас довезе, никад не знате ко ће вас довести кад вас он повезе. Добро тера, то је све тако; ал је незгодан за једно свештено лице, к’о што сте ви, на прилику.
— Е, па кога ћу, за име бога, да узмем? А какав је онај Пера Тоцилов? Шта велиш, да њега узмеш?
— Па он ће, да ви’те’, још и понајбољи бити. А има и добре арњеве. Купио и’ баш ту скоро кад се продав о неки штајерваген, па скин’о и метнуо на своја лака лепа кола. Њега, њега најбоље...
— Е, врло добро. Па иди, па се цењкај. Ил’ како би било да ја сам одем? А, шта велиш?
— Па мал’ те неће то најбоље и бити! А ја ћу бар за то време да се натенани размислим мало за оно и да распитам је л’ господин Ћира погодио кола и кога је погодио; па ако није онда да ја сам то некако удесим; ако буде к’о што ја мислим, онда смо »на коњу«, господине. »На коњу« — додаде поуздано Аркадија.
— ’Ајде, потрчи — вели му поп Спира — потрчи, поради к’о да се тебе самога тиче.