Поп Ћира и поп Спира/17
Која је само зато постала што би иначе глава шеснаеста порасла као главурда. У њој ће читалац видети: ко је главни виновник што се људи, не само грешни мирјани у парохијама него чак и пароси, мрзе.
Ах, јесени, јесени! Како си суморна кад те човек посматра гацајући блато по сокацима, или онако покис’о кад се грчи у колима без арњева! И једнога таквог суморног новембарског дана, стиже из владичанске резиденције Т. позив и једноме и другоме пароху. Тамо су разгледали тужбу и узели је у поступак. И сад морају обојица да предстану надлежноме суду. Да иду одмах, јер у суботу се мора бар један вратити, да буде ту ради цркве. Озбиљан и један и други поп; и једног и другог спопала нека трéма. И сам тужитељ Ћира се препао, па му чисто дошло да покуша да тргне тужбу и преда ствар забораву.
— Нека га ђаво носи! — вели поп Ћира. — »Паметнији попушта«, веле наши стари. Уздржао сам се, савладао сам мој гњев, и посрамио га својом уздржљивошћу и долготерпљенијем, — а то више, вреди него да сам га бацио под ноге. Нека иде бестрага, казаћу да одустајем и праштам великодушно нанету ми обиду.
Али гђа Перса не да никако, него једнако потпирује пламен мрзости и омразе.
— Шта?! Зар онај паоренда и даље да буде парох ту ди си и ти?! — праска гђа Перса шетајући по соби, па од времена на време застаје, брише порцулан кецељом, гледа поп-Ћиру с леђа и наставља да подбада. — Ћиро, узми се на ум! Ћиро! Одма’ идем у род; идем у бели свет ако тај грубијан не повуче што је заслужио! Идем, Ћиро, куд ме очи воде а ноге носе, и ти гледај шта ћеш без попадије; да те видим онда шта ћеш!
— Али, Персида... слушај забога...
— Нећу ништа да слушам, ништа да чујем! Пунктум! — виче гђа Перса, подобна раздраженој лавици. — Ћиро, утуби добро то што ћу ти сад издиктирати: док га не видим обријаног, да му лице изгледа клот к’о јургет — неће ми, Ћиро, бити срце на месту.
— Ал’, Персо, забога! Та ти и не знаш како је све то ишло док је дошло до густога.
— И нећу да знам, и не треба ми да знам! — сикће гђа Перса. — И бркове му скини, грубијану једном салашарском, а не само браду. Ако му је во времја оно онај његов дéка мог’о добити онда немешаг од Принц-Евгена код Сенте кад се тук’о под Јованом Текелијом с Турцима, ваљ’да и овај сад да добије зато сомборску парокију, шта ли? Чујеш, Ћиро... и бркове доле! И да сам ја којом срећом на твом месту, ја би’ тражила од његове екселенције господина владике да га баш онај његов — како се ђавола зове —, но та онај његов Шаца, јест, он баш да га обријâ! Баш он, и нико други! А ја би’, да сам ја нешто на твом месту — ја би’ села прекопута од њега, ево овако, Ћиро — рече и седе на једну фотељу, — па би’ запалила лулу и наређивала како да брије. »Још овде; овде није добро обријано! — Ено тамо још три длаке видим!« — рекла би’ и показивала камишом на ту страну! Чујеш ли, мамаљуго банацка?
— Ал’, за име бога, Персида, па доста ми је удовлетворенија! Ето, Пера је испросио нашу Меланију; кроз неколико недеља ће бити и свадба. Па зар ти није доста кад си му, такорећи, испред носа уграбила зета?! Ако ћеш право да ти кажем — ја му се, та бога ми, и не чудим што му је било тешко. Та отац је тек!
— Ћиро! То је већ штогођ друго! Друго је наша Меланија, — а друго она њихова ландпомеранце!... Младић лепо васпитан, изображен, па тражи спрам себе и свога васпитања и прилику, к’о што би’ и сама урадила да сам на његовом месту. Ништа ми ту, Ћиро, нисмо криви, него им’о младић очи па пробир’о. А она њихова, да је била за нешто боље рођена, — не би се задовољила калфом.
— Е, е! ти већ далеко тераш!
— Е, сад ја далеко терам! Ја, даклем, терам далеко! Еј, мамаљуго, мамаљуго банацка! Даклем, ти си већ контен да све заборавиш!.. Ћиро! Кад мрзиш, треба да мрзиш љуцки. Јест, тако је то! Све доле! И браду, и бркове, и...
— Али његово преосвештенство, господин владика — Екселенц...
— Каква екселенција!.. Какав владика! Море, не била ја на твом месту, а ја би’ то већ... вид’о би ти!... Ћиро! Да знаш да ћеш тамо наћи сва четири веселенска патријарка и петога рим-папу, па ништ’ не треба да се плашиш, Ћиро, кад знаш да си у резону, него треба да им кажеш све што ти је на срцу, што те једе и пече. Ћиро, кад мрзиш, мрзи! И бркове му немој опростити, све доле, све! Све!...
— Али, Персида...
— ...А нашем Пери треба да кажемо да одма’ од сутра пусти још дужу косу; кад дође време, нек је готов и за ђакона и за попу!
— Лако је теби! — уздахну поп Ћира.
— Све, све му обријај, нек изгледа к’о ћелави Муслија!... И у гроб кад легнем, Ћиро, мислићу фурт на то! Из гроба ћу, чини ми се, устати са бријачем, па ћу га сама обријати ако ти нећеш! Да памти кад се бацио на тебе.
— Е, ти кад некога мрзиш, а ти не знаш да поставиш, тако да кажем, плот твојој мрзости и јарости! — рече поп Ћира, смешећи се мало. Ваљда му је дошло смешно, помишљајући какав би то призор био кад би гђа Перса стала да брије поп-Спиру, а овај се отима. Ах, не, не! Ти си страшна кад неког омрзнеш.
— Није нег’ да се још измирим ваљ’да! Ако ти ’оћеш, ја боме нећу! Ја кад волем неког, ја сам онда мелем, а кад га мрзим, онда му не треба гори пелен!
— Па, забога, Персо, тридесет скоро година живимо к’о пријатељи!
— Не тридесет, Ћиро, него тридесет пута тридесет да је, па нећу да знам! Нема више ништ’; било па прошло! »Покварено пријатељство — памтим како ми је говорила увек моја покојна мáма (бог да јој душу ’прости, била је здраво паметна жена!) — није, вели она, к’о каква подерана штримфла, па да се може подштрикати! Аја, нема тога, Ћиро! »А поновљено пријатељство, то ти је, дете — говорила би ми обично покојница — то ти је, дете моје, баш к’о подгријан цушпајз од кромпира! Ако од подгријаног кромпира од подне може бити вечера — то ће и од поквареног пријатељства моћи бити штогођ!« Нема ти ту, мој Ћиро, више ништа! То је било, било, Ћиро, а и не дај боже више да се поврати! — грми гђа Перса.
— Ама неки страх уш’о у мене, — вели поп Ћира, — па никако да се охрабрим... Није то шала — ићи пред преосвештенство! Ваљда сам ја То научио! А какве сам среће, још могу ја бити крив!
— Сав свет зна да је он крив.
— Е, слаба је то утјеха за мене! Знам ја Спиру. Не да се тај лако! Како је деб’о, а да ви’ш како се праћака к’о шаран кад га извуку из воде. Научио је тај на те колаче. Колико се само пута тај искобељ’о, и то баш тамо ди сам мислио да му, боже ме прости, ни сам саваот неће моћи помоћи!.. Ено кад се оно вук’о клипка, памтиш и ти... пре петнаест година... кад је био храм цркве, па кад се вук’о у порти клипка са паорима, па све надвук’о. Јавили господину епископу... па ништа. — Па пре тога, ако се сећаш још кад је оно задоцнио ја јутрење... ја помисли’: оде му брада к’о да је није ни им’о, — а он још похваљен и црвен појас добио! Има тај више среће нег’ памети, — то ја само знам!
— Долијаће! Долијаће, Ћиро, ако има бога, к’о што га и има! Него ти само не попуштај твоје право и твој резон! Вид’ла би’ ја њи’ да је нешто поп Спира у резону; тешко би било мени! Морала би’ од оне Сиде у бели свет бежати! Победићеш, Ћиро, држ’ се само!
— Та, ја већ видим моје »добројтро« — вели поп Ћира — видим ја и моје и поп Спирино »добројтро«!
— Ти само чувај онај зуб! Да га чуваш к’о очи у глави! То ти је најважније сад на овом свету!
— Ту је код мене. Носим га увек са собом (у злу не треб’о!). Ал’ које ми и асне од њега, кад ће ми се, знам, завезати уста к’о звоно на Велики петак, па нећу умети ниједне кад дођем пред његову екселенцију.
— Еј, да ми је, Ћиро, да ти ја мој језик нешто могу да позајмим!... А кад ћеш морати тамо?
— Прекосутра се крећем.
— А јеси л’ се постар’о за кола?
— Сутра ћу да гледам у селу.
— Гледај бо’ме, зимње је време... није к’о у лето... а знаш обешењаке паорске!
— Кад ћеш на пут, Спиро? — запита гђа Сида.
— Сутра, у име бога — уздахну упитани.
— Па јеси л’ се спремио? — пита га брижно.
— Та нисам баш к’о што б’ ја желио, ал’...
— Та само да прође једаред та комендија. Страшно сам се дала у бригу, Спиро! Има три четири дана како све сневам неке епископе и неку берберску сапуњавицу; а то не слути на добро!
— Е, па кад ’оћеш зета берберина, то ћеш и сневати!
— Та не через тога, него се бојим да те не каштигују.
— А, до тога неће доћи — храбри је поп Спира. — Не дам се ја док сам жив!... Таман! Макар одн’о ђаво ланац два.
— Дакле има неке надежде?
— А како је, наопако, не би било?! Што кажу: човек док је жив, он полаже нешто на надежду, нада се! Ја сам се испочетка мало к’о и бој’о, јербо, знаш, како је!.. То могу теби да кажем. Крив сам. Крив сам, видиш и сама, — к’о ђаво сам крив! А толико сам се уздржав’о! Но, ал’ зато ипак не треба се прадавати очајанију.
— А јеси л’ се посавјетов’о с кимгођ?
— А с ким ћу, кад и не смем ником да кажем како је баш све то било! — Шаца је дете... а шта би’ и знао с њим!?
— Па зар немаш баш никог другог?... А како Аркадија... како с њим?
— Та, он ми је већ кудикамо поузданији, па њему сам већ смео да кажем шта је и како је, а нешто је већ и сам знао.
— Па шта ти он каже?
— Па, каже да има надежде. Само, каже, да испланира још мало, па ће ми данас казати шта је искумстир’о.
— О, дај боже да испадне само штогођ добро, — вели гђа Сида, па се прекрсти кришом од попСпире. — ’Оћеш ли да ти спремимо што за пут, к’о обично?
— Можеш; мада ми није ни до чега.